Ujedinjena Evropa i Jugoslavija

Brisel ili - propast

Ukoliko se Jugoslavija ne pridruži evropskim tokovima, osuđena je da ostane jedna od najsiromašnijih zemalja Evrope

Usred zime na varšavski aerodrom Okenće svakodnevno sleću stotine Poljaka preplanulih negde na egzotičnim toplim morima. Prag je življi i šarmantniji od Beča. I Pešta šljašti: Beograđane izmrcvarene svakodnevicom "u zavičaju" više od prelepih mostova i austrougarske pozlate impresionira gradski prevoz u Budimpešti, ali i mamutske samousluge, benzinske pumpe bez redova... Promene su vidljive golim okom čak i u Bukureštu, Sofiji. Turisti koji su dospeli do baltičkih zemalja pričaju o gradovima koji pulsiraju u ritmu Evropa-Evropa.

Deset godina posle rušenja Berlinskog zida promene su zahvatile gotovo ceo svet, o centralnoj i istočnoj Evropi i da ne govorimo. Sa krupnim političkim promenama, promenio se i način života.

Od rušenja zida ove zemlje kucaju na vrata Evropske unije koja odgovara da su svi zainteresovani dobrodošli, ali da, ko želi da uđe u ovaj ekskluzivni klub, mora da poštuje pravila. A pravila ima mnogo. Neko je čak pedantno izračunao da je potencijalnim članovima EU-a prosleđena golema obavezna literatura: 80.000 stranica propisa i zakona - od ljudskih prava i bankarstva do ekologije i poljoprivrede - koji se svi moraju poštovati! Ovi uslovi nisu uplašili Poljsku, Mađarsku, Češku, Estoniju, Sloveniju, pa ni Kipar koji u prvom krugu (2003/4) konkurišu za EU.

CENA VISOKOG DRUŠTVA: Još sedam zemalja - Bugarska, Rumunija, Turska, Slovačka, Latvija, Litvanija i Malta - stale su u red za sledeći krug prijema u EU predviđen za 2010.

Ulazak u visoko evropsko društvo nije naravno ni jeftin ni bezbolan. Ni većina najuspešnijih (Poljska, Mađarska, Češka) još se nije oporavila od šoka tranzicije; nije nimalo lako primeniti evropska pravila i standarde u bankarstvu, produktivnosti, ekologiji ili poljoprivredi. Francuski pelcer vrlo je teško "presaditi" na male parcele koje obrađuje oko dva miliona poljskih seljaka. Ali ni EU nije spremna da na isti način tretira francuske i mađarske seljake, kako je to primetio Viktor Orban, mađarski predsednik vlade. Uprkos mnogim teškoćama, od kojih je u većini zemalja svakako najozbiljnija rast nezaposlenosti - stopa se smanjuje samo u Poljskoj i Mađarskoj - preovlađuje optimistička želja da se postane deo Evrope. Većina stanovnika u ovim zemljama danas živi bolje nego juče i optimistički očekuje da će sutra živeti još bolje.

I dok najuticajnija ovdašnja režimska novina piše o zemljama u tranziciji u stilu "gore nego što je bilo", sve analize potvrđuju veliko ekonomsko zaostajanje jugoistočnog regiona u odnosu na zemlje centralne Evrope: jaz između balkanskih zemalja i centralne Evrope danas se može meriti jazom koji ove zemlje deli od zemalja Evropske unije.

Za sada samo Rumunija, Bugarska i Slovenija imaju status pridruženih članica EU-a. Makedonija je počela razgovore o pridruživanju paktu za stabilnost, Albanija je potpisala sporazum o trgovini, ali Bosna i Hercegovina, Hrvatska i Jugoslavija nemaju nikakav institucionalizovan odnos sa EU-om. Stručnjaci upozoravaju da naše zaostajanje postaje alarmantno: ako se ne napravi drastičan zaokret, biće potrebne decenije da najsiromašnije zemlje Balkana - a mi smo sada u tom društvu - dostignu tek prosečni per capita dohodak od 9000-10.000, koji sada imaju - na primer - Poljska, Češka, Slovenija. Uzgred, Slovenci, kojima su neki ovdašnji političari predskazivali budućnost austrijskih sobarica i konjušara, sada se po svojoj kupovnoj moći (13.700 USA dolara) mogu porediti sa manje razvijenim članicama EU-a.

U SRJ pad društvenog proizvoda i industrijske proizvodnje posle 1989. dobija ubrzanje: privredna situacija je katastrofalna, tehničko-tehnološka zaostalost privrede SRJ ima dramatične dimenzije. Ugledni Wall Street Journal, ali i neki naši stručnjaci, tvrdi da od svih ekskominističkih zemlja Jugoslavija pokazuje najslabije privredne performanse za poslednjih 10 godina. I dok se drugi uključuju u integracione i tranzicione tokove, mi se vraćamo najtipičnijem državnom dirigovanju u privredi.

Prema proceni Grupe G 17, na pragu novog milenijuma Jugoslavija zaostaje "pet do šest tehnoloških godina", što je jednako periodu od 30-40 godina! Istovremeno, dok se povećava naše zaostajanje za zemljama istočne i centralne Evrope, naši političari govore o navodno "najvećem rastu u Evropi" 1997.

Jugoslavija je verovatno šampion i u još jednoj teškoj disciplini - nezaposlenosti: neki stručnjaci tvrde da nezaposlenost kod nas dostiže čak 50 odsto, ukoliko se nezaposlenima (više od 700.000 ljudi) doda isto toliko, ili čak milion radnika, koji uopšte ne primaju plate ili ih primaju u minimalnim iznosima. Danas čak 60-70 odsto zaposlenih i dalje, kao za vreme sankcija, ima plate manje od prosečnih. Istovremeno, povlašćena politička elita i neki ljudi oko nje (10 odsto najbogatijih) raspolaže sa 37 odsto nacionalnog dohotka (J. Teokarević u zborniku Lavirinti krize). Prosečan mesečni lični dohodak je 1989, "u vreme Ante Markovića", iznosio oko 1000 DM. Danas je 85 DM. Kad se ovom saldu doda i podatak da se, prema proceni G 17, ekonomska šteta NATO bombardovanjem procenjuje na oko 30 milijardi dolara, očigledno je da je Jugoslavija, ako se ne pridruži evropskim tokovima, osuđena da ostane jedna od najsiromašnijih zemalja Evrope.

Treba se nadati da se to neće dogoditi. Jugoslavija je ovakva kakva je prepreka stabilizaciji, ali i evropeizaciji Balkana. Posle svega što se dogodilo na brdovitom Balkanu, sada i Evropa prima punu odgovornost za svoja činjenja ili nečinjenja na prostorima bivše Jugoslavije.

U međuvremenu, jugositočna Evropa je spremna za Pakt o stabilnosti: oni koji žive bolje i oni koji žive još teže od nas poručuju da brza integracija sa EU-om nema alternativu. Jer, kako je to pre nekoliko meseci rekao predsednik bugarske vlade Ivan Kostov, alternativa je model "a la Lukašenko ili Milošević". Drugim rečima - ili Brisel ili propast!