Mitrohinov arhiv (8)

Dve Nemačke

Zapadna Nemačka bila je jedina zemlja o kojoj je KGB dobijao više obaveštajnih podataka od jedne bratske službe nego što je dobavljao sam. Ta bratska služba bila je HVA (Hauptverwaltung Aufklaerung, Glavno obaveštajno odelenje) Istočne Nemačke. Posle pada Berlinskog zida najveći deo arhive HVA pao je u ruke nemačkih službi, ali i Mitrohin u svojim dokumentima ima detalja koji osvetljavaju sovjetski ugao najveće evropske špijunske priče, o uzajamnom špijuniranju dve Nemačke.

Posle pada nacizma 1945. Zapadnoj Nemačkoj pripali su obaveštajci Rajha, a Istočnoj Nemačkoj i SSSR arhivi. To je najkraći opis startne pozicije Hladnog rata na najvažnijoj, štaviše kritičnoj crti dodira dva sistema. Zapadnonemačku obaveštajnu službu BND (Bundesnachrichtendienst) osnovao je Rajnhard Gelen, nacistički organizator špijunskih mreža u Evropi i dugo se tako i zvala: "Gehlen Org". Arhivi Rajha, s druge strane Gvozdene zavese, omogućili su KGB-u uvid u članstvo SS i NSDAP, nacističke partije, kao i u najveći deo svega onoga što je to članstvo pre i za vreme rata radilo. Tako su se KGB-u otvorile neslućene mogućnosti za ucenjivanje bivših nacista u Zapadnoj Nemačkoj njihovom mračnom prošlošću.

Ako su bivše naciste ucenjivali za saradnju, levičarski i demokratski nastrojene Zapadne Nemce agenti KGB-a su pridobijali šireći strah od desnice, neonacizma i "revanšizma", koji će decenijama ostati glavno strašilo sovjetske propagande prema Saveznoj Republici Nemačkoj. Čak i kad je i poslednji Gelenov esesovac davno otišao u penziju, "aktivne mere" KGB-a (crna propaganda) opisivale su BND kao gnezdo bivših nacista koji samo čekaju da pokrenu novi svetski rat i revanširaju se. U kontekstu bogate i dinamične zapadnonemačke unutrašnje politike, psihološki opterećene kompleksom krivice zbog nacizma, bilo je lako eksploatisati strah od desnice i neonacizma.

ISTOČNI SEKTOR:Istočnonemačka špijunaža - najuspešnija od svih bratskih Službi Varšavskog pakta - bila je tokom 35 godina obeležena jednom jedinom ličnošću, što je u tom poslu retkost. Markus "Miša" Volf, sin nemačkog komuniste koji je pobegao u SSSR ispred nacizma, postao je šef HVA sa nepunih trideset godina 1952. i uspešno je vodio sve do penzionisanja 1986. KGB mu je verovao bez rezerve; bio je njihov najdraži saveznik. U svojim memoarima koji su nedavno objavljeni, sasvim neskromno kaže: "Kao što i moji najljući neprijatelji priznaju, HVA je verovatno bio najefikasnija takva služba na celom evropskom kontinentu". Skromnost na stranu, ali je tu Miša Volf verovatno u pravu.

KGB je, pak, uz pomoć i koordinaciju sa HVA, za svoj račun penetrirao Zapadnu Nemačku svim vrstama agenata. Rezidentura KGB-a u Karlshorstu, predgrađu Istočnog Berlina, bila je najveći centar KGB-a izvan SSSR-a i odatle su se vodile sve operacije prema Zapadnoj Nemačkoj. "Legalne" rezidenture bile su u Bonu, Kelnu i Hamburgu.

Prvi regrutovani agent KGB-a u Zapadnoj Nemačkoj, po Mitrohinovim papirima, kodno ime "Sergejev", počeo je da radi 1950. Mladi nemački komunista dobio je zadatak da se distancira od partije i da špijunira trockiste, kojima je MGB još bio fasciniran iz ideoloških razloga. Uz pomoć Sergejeva, KGB je iz Zapadnog Berlina kidnapovao nekog Vilanda, vodećeg trockistu u Nemačkoj. Ne zna se kakva je od toga korist bila. "Sergejev" je jedan od agenata sa najdužim stažom: uspeo je čak da postane gradonačelnik jednog grada u severnoj Nemačkoj, a veza s njim prekinuta je 1981. iz straha da je pod prismotrom.

UPROPAŠĆENA DECENIJA: Najveći uspeh KGB-a bila je penetracija u zapadnonemačku obaveštajnu službu BND. Prvi agent bio je bivši SS kapetan Hans Klemens, kodno ime "Hani", koga je MGB 1950. zaposlio "za materijalnu naknadu". Iduće godine Klemens se zapošljava u BND kod Gelena i sledećih deset godina snabdeva KGB dragocenim podacima. Njegov dosije u KGB-u, koji je prošao kroz Mitrohinove ruke, kaže da je Klemens "sprečio otkrivanje važnih agenata i pomogao onemogućavanju obaveštajnog rada prema sovjetskim misijama u SR Nemačkoj". Najveći Klemensov uspeh bio je regrutovanje svog bivšeg SS "kamerada" Hajnca Felfea, koga je onda zaposlio kod Gelena. Uz aktivnu pomoć iz Karlshorsta, Felfe postaje jedan od najuspešnijih špijuna Hladnog rata. Izveštaj KGB-a kaže da je Felfe zaslužan za "eliminaciju nekoliko obaveštajnih mreža neprijatelja na teritoriji Nemačke Demokratske Republike" između 1953. i 1955. Felfe je 1953. saopštio svojim kolegama u BND-u da je uspostavio mrežu agenata u Moskvi, na čelu sa jednim pukovnikom Crvene armije. Mnogi podaci iz te fiktivne mreže, podaci koje je KGB u Centru sa uživanjem pakovao od poluistina i neistina, našli su put do stola kancelara Adenauera. Istovremeno je Felfe u Karlshorst slao prave podatke iz BND-a. Hitni podaci išli su radio-vezom; ostali su putovali u lažnom dnu kofera, na mikrofilmovima skrivenim u konzervama s dečjim mlekom ili preko kurira BND-a Ervina Tibla - koji je takođe bio agent KGB-a. Felfe 1958. postaje načelnik kontrašpijunaže BND-a, kao Filbi nekada u Intelidžens servisu. Kad je 1961. otkriven i uhapšen, procena CIA-e bila je da je Felfe upropastio decenije rada BND-a, jer se više nijednom podatku nije moglo verovati. Kad je Andropov 1957. došao na čelo KGB-a, upravo je Felfea izdvojio kao primer agenta kakav je potreban i ubuduće.

NEUSPELO PREVRTANJE: Obim "aktivnih mera" KGB-a (propagande i podvala) prema SR Nemačkoj bio je sve vreme veoma velik. Englez Džon Pit, dopisnik Rojtersa iz Berlina i agent NKVD-a još od 1937. prebegao je u Istočni Berlin 1950. u dogovoru sa Rusima, održao tamo pres-konferenciju na kojoj je Zapad optužio za ratno huškanje, a Veliku Britaniju da je postala američka kolonija itd. Taj Pit je do 1975. uređivao i izdavao publikaciju "Nemački demokratski izveštaji" koja se bavila kompromitacijom zapadnonemačkih političara, poslovnih ljudi i javnih ličnosti detaljima iz njihovih biografija. Detaljima su ga snabdevali podjednako KGB i Miša Volf. U okviru "aktivnih mera" eksploatisano je i prebegavanje prvog šefa službe bezbednosti SR Nemačke BfV (Bundesverfašungsćutz: Savezni ured za zaštitu ustava), Oto Jona, jula 1954. Slučaj Oto Jona ostao je do danas nejasan: izgleda da je Jon pijan prešao u Istočni Berlin, da su ga tu malo obrađivali da ostane, da bi se 1955. vratio na Zapad, gde je bio suđen, ali je odležao samo 18 meseci. U Mitrohinovim papirima našao se i jedan izveštaj iz Karlshorsta o Jonu: "Hteli smo da ga prevrnemo' (tj. regrutujemo da radi za nas), ali nas je odbio. Pošto je bilo neophodno da ostane u Berlinu, stavili smo mu pilulu za spavanje u kafu... Pošto je prespavao tridesetak sati, uzeli su ga u obradu specijalisti KGB-a za psihološki pritisak. Konačno je pristao da sarađuje."

KGB i HVA zajedno su koristili arhive Rajha u Istočnom Berlinu. Kombinujući autentične dokumente i falsifikate, u "aktivnim merama" su pokušavali da kompromituju važne ličnosti u Zapadnoj Nemačkoj. Vili Brant im je bio najvažnija meta: od 1957. kada je izabran za gradonačelnika Zapadnog Berlina, nisu prestajali pokušaji diskreditovanja i opanjkavanja. Zbog svoje herojske antinacističke prošlosti, Brant nikako nije mogao da bude proglašen za neonacistu. Zato su pokušavali da ga prikažu kao agenta Gestapoa, saradnika Intelidžens servisa i CIA-e, pa čak i kao bivšeg sovjetskog špijuna. Činjenica koju Brant nije krio bila je da je 1941. u Stokholmu imao kontakte sa NKVD-om u smislu razmene informacija i koordinacije borbe protiv Hitlera, ali je takve kontakte imao i sa Englezima i Amerikancima. Brantova mreža antinacističkih ilegalaca u Norveškoj snabdevala je saveznike dragocenim informacijama o nemačkim snagama i planovima na dalekom severu. Nijedan od pokušaja diskreditovanja Vilija Branta nije uspeo.

USAMLJENE SEKRETARICE: KGB i HVA uspeli su, međutim, da dohakaju Viliju Brantu, tada već kancelaru, na drugi način. Novembra 1969. agent HVA sa kodnim imenom "Hansen" dobio je važno mesto u sekretarijatu kancelara Branta. Bio je to lažni prebeg iz Istočne Nemačke Ginter Gijom. Kancelar Brant bio je sve popularniji među Nemcima iz DDR-a: prilikom posete Istočnoj Nemačkoj, masa u Berlinu vikala je "Vili! Vili!"; (Willy) Brant je onda upitao premijera DDR-a (Willi) Štofa: "Viču li to oni Vili' sa y' ili sa i'?" KGB je promenio stav i počeo da podržava Branta i njegovu "istočnu politiku". Kada je 1972. došlo do glasanja o poverenju Brantovoj vladi u Bundestagu, HVA je svom agentu "Simsonu", poslaniku CDU-a, platio 50.000 maraka da glasa za Branta. U tom trenutku Ginter Gijom je već bio na vrhuncu svoje špijunske karijere, kao lični savetnik i desna ruka kancelara Branta. Maja 1973, međutim, Ginter Nolau, šef nemačke kontrašpijunaže BfV, obaveštava ministra unutrašnjih poslova Genšera da je Gijom sumnjiv i pod prismotrom. HVA je to primetio i suspendovao dalji obaveštajni rad bračnog para Gijom. Aprila 1974. Nolau je imao dovoljno dokaza i uhapsio ih je oboje. U skandalu koji je nastao, Vili Brant je podneo ostavku.

Druga uspešna zajednička kampanja HVA i KGB u Zapadnoj Nemačkoj bila je poznata "ofanziva na sekretarice". Još od 1950. obe bratske službe sistematski su slale mlade i šarmantne agente u lov na usamljene sekretarice u državnim službama širom SR Nemačke. Taj je pristup pokazao odlične rezultate, jer je zadatak agenta bio da uspostavljaju trajne emotivne veze, a ne samo povremene švaleracije. Sekretarice su se zaljubljivale, ponekad i udavale, a sve vreme pomagale svojim momcima u "borbi za mir", "protiv neonacizma" ili za "moćniju Nemačku", zavisno od političkih opredeljenja koje su imale. Agenti su, naravno, nastupali "pod lažnom zastavom", praveći se da su levičari ili desničari, agenti CIA-e ili Mosada i već po potrebi.

Sasvim očekivano, Zapadna Nemačka bila je veoma primamljiva za naučno-tehnološku špijunažu KGB-a. Slučaj "Simens" je tu zanimljiv: KGB je uspeo da prodre u tu vodeću firmu i njena istraživanja i razvoj kompjutera, ali je sa primenom tih tehnologija došlo do problema. Naime, u svojoj paranoji, KGB je odustao od plana da ilegalno nabavljeni veliki "Simensov" kompjuter upotrebi za držanje svojih baza podataka (uključujući i dosijea tri miliona ljudi), jer se plašio da kompjuter ima skrivenih zamki i podmetnutih "buba" koje sovjetski stručnjaci nisu uspeli da pronađu. Tako se SSSR suočio sa gorkom istinom da mu i najsavršenija naučna špijunaža ne može pomoći, jer je zaostao u razvoju ključnih tehnologija.

Priredio: Miloš Vasić