Unutrašnji neprijatelj

Jutros sam dileru na Bajlonijevoj pijaci vratio devedeset dinara. Ne znajući šta je potpredsednik Vlade kazao u petak - da će krivično odgovarati svako ko marku bude menjao po kursu višem od 15 dinara - u nedelju sam prodao dvadeset maraka (kurs je bio 19,5). Diler mene nije mogao da nađe, a u njegovom je interesu, isto kao i u mom, da se iskusuramo po Tomićevom kursu dok nismo obojica dospeli tamo kud nam je mesto.

A da smo delo izvršili, izvršili smo, usred bela dana, naočigled desetina svedoka: za mojih 20 maraka - otkud meni tolike marke, otkud meni uopšte marke, i to će se pitanje zaoštriti kako na saslušanju u 29. novembra tako i na sudu! - dao mi je 390 dinara. Obično stoji na ulazu u pijacu, sad dođem, nikog ispred te radnje...

Je li u istražnom zatvoru ili je po kratkom postupku već dobio svoje?

"Preprodavac deviza osuđen na četrnaest godina robije", "U raciji na Bajlonijevoj pijaci uhapšeno sedamnaest dilera i sto dvadeset građana", "Dolijali preprodavci, ali i mušterije". U košmaru naslova koji su mi proletali kroz glavu izdvajao se naslov iz "Novosti" - PROPEVAO MARKODILER i podnaslov: "Na podužem spisku saučesnika i slavni novinar takozvanog nezavisnog nedeljnika"...

Nije on uhapšen, kako da bude uhapšen kad je on supovac koji je snimao glasove (zašto ne i lica, ima tih fotoaparata veličine ovećeg dugmeta; ima i moje otiske na markama!) onih kojima pretiču devize, pa dolaze na pijacu i za istu količinu maraka izvlače sve više i više dinara ne hajući za štetu koju nanose privredi i budućim pokolenjima!

Vrhunac moje dosadašnje imaginacije bio je da zamislim agenta u civilu kako prilazi dileru gradeći se da je običan građanin koji menja poslednjih deset maraka, a onda, kad mu diler u ruku ćušne već pripremljen svežanj dinara, samo škljocne lisicama i povuče prestupnika ka marici koja se tu odnekud stvori...

Krivično će odgovarati i oni koji prodaju marku skuplje od petnaest dinara, potpredsednik je tu jasan i potpuno pravičan, prema tome, zamke se u interesu pravde moraju postavljati i građanima! Potonji sebe toliko žale kad god moraju da prodaju devize da im njihovo vlastito krivično delo nije uopšte na pameti, a oni su još krivlji nego nevoljnici koji na rubovima pijaca zebu sa svojim večitim "zzzzzzz....".

Šta ako me sada, dok pokušavam da zataškam nedeljni delikt, snima skrivena kamera Ministarstva unutrašnjih poslova? Šta mi je trebalo da se vraćam na mesto zločina i da popravljam ono što sam u neznanju učinio? Čoveče, ko te pita za neznanje, učio si, znao si i na latinskom, da neznanje nikoga ne opravdava, ne možeš ti nekoga ubiti i reći: "Jao, nisam čitao Krivični zakonik, da sam znao, pucao bih žrtvi u noge, eventualno u ruke..." Tako i ovo. Izjava potpredsednika vlade ima zakonsku snagu, stupa na snagu danom objavljivanja i vsjo! Divlja kupoprodaja deviza ni ranije nije bila dopuštena, stoga ova zakonska odredba sigurno važi i retroaktivno, pa da, svi koji su devize prodavali po ma kojoj ceni biće izvedeni pred lice pravde, s tim što će oni za koje se ispostavi da su marku prodavali po tri dinara i slično, pre par godina, biti samo prekršajno i uslovno kažnjavani, dočim će ovi kojima je i petnaest dinara bilo malo biti krivično gonjeni i smesta poslati na izdržavanje kazne.

Moji roditelji ne čitaju novine, zemlju su dali u arendu i novac su dobili u markama, nemam mobilni, ništa im nisam javio nego sam kad je krenulo natraške mislio samo na svoju kožu... Majko moja, koja si možda već u CZ- u ili u Požarevcu, gde ti je sin služio vojni rok, jesu li ti negove hladne, je li kugla teška, majko, barem da su babu uhapsili, on je u nekoliko navrata ležao zbog obaveze, ali ti si htela lično da zameniš marke, verovatno si tražila dvadeset dinara, ne znajući da je kurs petnaest, možda ti baš sada u ćeliju unose neko drap jelo, pa i petnaest je mnogo, majko, promisli sama...

U magnovenju (tako se kaže, premda niko ne zna šta je tačno magnovenje) ugledah dilera. Isti kao i uvek. Sasvim nezlostavljan, nemodar... Ili je odmah sve priznao, ili je, a sve više mislim da jeste, kleti supovac koji treba da privede još pedeset prestupnika pre nego što dobije unapređenje. Kažem mu da mi je u nedelju dao devedeset dinara više. Kako to?... On meni dao više?!

Obično mu se to ne dešava, ali ako sam ja siguran... Jesam siguran, prozirem te, ptico... Ako se i ovo snima, neka se vidi da sam razliku vratio, da sam kurs od petnaest dinara na delu podržao, ma i sa trodnevnim zakašnjenjem, pa ako mi okružni sudija to uzme kao olakšavajuću okolnost, hvala mu.

Idem kući da telefoniram roditeljima (možda i samo ocu), pa se vraćam na pijacu da prodam još sto maraka. Dileri se - ili agenti-provokatori - i dalje

drže kursa od devetnaest i više dinara, gaze bestidno po onome što je potpredsednik propisao, narod se u večitoj svojoj lakomosti peca na četiri- pet dinara koje će odrobijati u najskorije vreme. Stotku ću prodati ne za petnaest nego za četrnaest dinara, možda i za manje, a one koji se budu iščuđavali upamtiću (već imam upamćeno nekoliko ličnih opisa) za slučaj da u predstojećoj seriji sudskih procesa koji put budem pozvan kao svedok.

Nisam jedini koji bi organe gonjenja mogao da navede na pravi trag, svako od nas viđa i one koji zuje i one koji se raspituju za kurs, i jedni i drugi jednako su krivi. Mogao bih da ih slikam, fotografišem tobože Knez-Mihailovu ili Skadarliju, pa negative odnesem u SUP, ali morao bih bar za film da dobijem nešto para, a i za svakog uhapšenog trebalo bi da sledi neki poen. Ne toliko zbog mene koji u okviru svojih mogućnosti uvek rado pomažem zakonu, koliko zbog drugih koji bi - kad bi znali da nalazaču sledi vredna nagrada - masovno prijavljivali osumnjičene i pribavljali dokazni materijal.

Milicija možda i zna sve prekoračioce kursa, ali ne može da ih sve zatekne na delu: protiv unutrašnjeg neprijatelja koji smo, iskreno, svi mi, uspećemo jedino ako se ujedinimo i ako u nedelji borbe protiv rajhs-marke čvorovićevski pročešljamo svako svoj komšiluk.

Država bi morala jamčiti tajnost dostave, barem dok dostavljaštvo ne dobije ugled koji inače zaslužuje, građaninu koji prijavi više do, na primer, deset prekršilaca pripadala bi odgovarajuća premija i ljudi onda ne bi zvali roditelje da ih upozore na opasnost hapšenja... Dobro, možda ih ne bi baš podstrekavali da prodaju marke za devetnaest dinara, ali kad bi ih zatekli na delu, smesta bi ih prijavljivali nadležnima: "Majko, ovo činim za tvoje dobro, i ti bi mene prijavila da sam kojim slučajem ja krenuo stranputicom."