Dometi opozicione diplomatije

Bez uverljive i zajedničke strategije

Zavađeni stranački lideri ne pokazuju da znaju kako da smene Miloševića i urede zemlju posle toga, ali traže da im Zapad nešto dâ odmah; Zapad ne zna šta bi im dao, ali ponavlja da ne može oterati režim umesto njih

Pre rata NATO-a protiv Jugoslavije, kod Slobodana Miloševića su često dolazili nezaboravni Ričard Holbruk i ini međunarodni posrednici i izaslanici, Milan Milutinović šetao se po baštama francuskih dvoraca, a i Živadin Jovanović je ponekad odlazio u političke prestonice sveta. Posle rata, prvaci srpske opozicije lete specijalnim avionima, rukuju se, razgovaraju i drže konferencije za štampu sa liderima najmoćnijih zapadnih država. Kakva je u tome razlika za Srbiju i njene građane?

Trenutno ne bogzna kakva. Zemlja je i dalje opasana sankcijama, isključena iz svih međunarodnih institucija, nema pristup političkim, ekonomskim ni naučnim tokovima kojima razvijeni svet ulazi u novi milenijum, Srbi su i dalje drugo ime za svaku vrstu zla, varvarstva i primitivizma koji se mogu zamisliti. Moglo bi, međutim, biti i gore. Moglo bi biti da su Evropa i Amerika već odlučili da oko nas naprave sanitarni obruč, da nas zaborave za narednih 20-30 godina i puste nas da neometano tonemo u sveopšte rasulo, bedu i propadanje. Između takvog raspleta i građana Srbije zasad stoje samo opozicione vođe, takve kakve su.

ŠANSE: Pa, kolike su njihove šanse da Srbiju nekako vrate na političku kartu sveta i samim tim otvore neku perspektivu normalnog života njenim građanima?

Kad bi se sudilo samo po nivou i učestalosti međunarodnih susreta visokog ranga - šanse su velike. U oktobru su opozicione vođe pozvane u Luksemburg da se na marginama ministarskog sastanka Evropske unije sastanu sa predstavnicima vlada tih zemalja i porazgovaraju o tome šta bi se sa Srbijom moglo učiniti. Početkom novembra je osmočlana delegacija Saveza za promene otputovala u Vašington na poziv nevladine organizacije "Fridom haus" i razgovarala sa visokim predstavnicima američke administracije, sa Medlin Olbrajt na čelu. Krajem novembra su šefovi vodećih opozicionih partija išli u Istanbul, gde su kao "lični gosti" češkog predsednika Vaclava Havela boravili na samitu OEBS-a i takođe imali brojne susrete visokog nivoa. U decembru su se spakovali za Berlin, gde je na marginama sastanka G 8 (grupa sedam najrazvijenih zemalja sveta plus Rusija) održan trilateralni sastanak SAD i EU sa "demokratskim snagama SRJ", odnosno srpskom opozicijom i Milom Đukanovićem. Ukratko, Vuku Draškoviću, Zoranu Đinđiću, Dragoslavu Avramoviću, Vuku Obradoviću, Dragoljubu Mićunoviću i drugima davan je međunarodni značaj koji daleko prevazilazi njihovu političku težinu u zemlji, a kamoli u svetu. "Mi smo partneri čitavom svetu", trijumfalno je uzviknuo Zoran Đinđić, predsednik Demokratske stranke po povratku iz Istambula. "Nije se dosad desilo u istoriji Evrope i Amerike da je sa opozicijom u jednoj zemlji formirana zvanična komisija gde je opozicija prihvaćena kao zvanični partner ni manje ni više nego EU i Amerike u isto vreme", dodao je Đinđić.

Pogledajmo šta stoji iza tih gromopucateljnih izjava.

ZAHTEVI: Prvi i osnovni zahtev stranačkih vođa na svim sastancima bio je ukidanje sankcija koje pogađaju građane uz pojačavanje onih koje direktno pogađaju režim (zabrana izdavanja viza Miloševiću i onima oko njega), humanitarna pomoć, podrška projektu "Energija za demokratiju" (nafta za gradove u kojima je na vlasti opozicija, ali i druge) i zaštita Srba i drugog nealbanskog stanovništva na Kosovu. Sankcije - čak ni vazdušni i naftni embargo uvedeni zbog rata na Kosovu - nisu ukinute, i neće biti do daljeg. Čuveni "spoljni zid" sankcija će, u ovoj ili onoj formi, opstati dok je Milošević na vlasti. Humanitarna pomoć zaista stiže u zemlju, zvaničnim kanalima - uglavnom preko Crvenog krsta - mada nije izvesno gde završava. Početak "Energije za demokratiju" nije bio najslavniji: cisterne sa naftom za Niš i Pirot danima su zadržavane na granici da bi najzad stigle na odredište, s tim što je Vojislav Šešelj u međuvremenu sasvim uništio njihovu propagandnu vrednost izjavom da će nam od Rusa i Kineza svakako stići mnogo ozbiljnija pomoć od četrdesetak cisterni nafte. Sudbina Kosova je, kao što je uvek i bila, daleko izvan domašaja opozicije.

Opozicija ponavlja da im Zapad mora nešto dati, i to dati sad. Nije to teško razumeti: sastanci sa liderima država koje su nas bombardovale neće im doneti opštenarodno priznanje ako nešto veliko nemaju da ponude za uzvrat. Antizapadno raspoloženje, koje režim tako vešto održava, ušlo je čak i u pesmicu koja se ovih dana može čuti na radio i TV stanicama: "Mrzim Amerikance/Oni su samo govance/Hteli bi Srbe u lance." Zapad, međutim, ne zna šta bi im to sad mogao dati a da režim ne iskoristi u svoje svrhe, a otvoreno govori da im ne može dati pobedu nad Slobodanom Miloševićem, da će to nekako morati sami.

VEZE: Šefovi diplomatija EU su početkom decembra u ministarskom saopštenju obznanili svoju rešenost da i dalje pružaju pomoć za "obnovu demokratske SRJ i jačanje veza s njom", naglasivši da se saradnja zemalja EU sa srpskim demokratskim snagama "mora usredsrediti na neposrednu pomoć, podršku demokratiji u SRJ i planiranje razdoblja posle predsednika SRJ Slobodana Miloševića". Havijer Solana, visoki predstavnik za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku EU - koji je u jednom od najtrapavijih poteza ikad zabeleženih zadužen da koordinira kontakte sa opozicijom u Srbiji - izjavio je da bi trebalo probati izdejstvovati da vlasti u Srbiji prihvate sazivanje vanrednih, istinski demokratskih, poštenih i slobodnih izbora uz pomoć u organizovanju "valjane predizborne kampanje, slobodan pristup svih stranaka i koalicija javnim i nezavisnim medijima" koju Unija može da pruži. Milošević, međutim, svakodnevno pokazuje da nema nikakvu nameru da sazove vanredne, a ponajmanje slobodne i fer izbore.

MISTERIJE: O čemu onda, u stvari, razgovaraju domaće "demokratske snage" sa američkim državnim sekretarom čitavih 90 minuta u Berlinu, pre nego što će državni sekretar - koja inače žuri na mnogo važniji sastanak sa ruskim ministrom spoljnih poslova Igorom Ivanovim - s opozicijom uredno otići na zajedničku konferenciju za štampu? Prema Medlin Olbrajt, to je bio "možda istorijski trenutak, jer počinje saradnja međunarodne zajednice i demokratske opozicije u Srbiji za dobrobit građana i Srbije kao države", pokazujući da je jedan od razloga što najvažniji zapadni političari tolike sate troše sa našim opozicionarima taj da žarko žele da pokažu da oni nikad, je li, nisu imali ništa protiv naroda i države već samo protiv strašnog režima. Olbrajtova je čak bila i poetična, rekavši novinarima na samom početku da je "ovo istorijski sastanak u istorijskom gradu, kad su se sastale vodeće svetske demokratije i vodeći jugoslovenski demokrati". Dodala je da će, u cilju "pomoći srpskoj demokratiji i pripreme izbora" (šta god to značilo), povećati finansijsku pomoć sa 12 na 25 miliona dolara.

Međutim, i posle brojnih izjava predstavnika srpske opozicije sadržaj razgovora sa Medlin Olbrajt, Joškom Fišerom, Tarjom Halonen i drugima uglavnom ostaje misterija. Uopšte, iz svega što su domaćoj javnosti, željnoj bilo kakvog ohrabrenja, imali da saopšte razabire se uglavnom a) da im je najviše stalo da sebe pojedinačno, njihove stranke ili opozicione frakcije kojima pripadaju predstave kao jedine koji uživaju stvarnu podršku Zapada i ugled autentične opozicije Miloševiću i b) da posebno naglase da im nije postavljen nikakav ultimatum da se ujedine - Bože sačuvaj - nego da su u tom smislu samo dobili nekakve neobavezujuće preporuke.

RASPLET: I u krugovima onih koji putuju na takve sastanke može se čuti da je ovdašnjim opozicionarima više stalo da ubace što više "svojih" ljudi u delegacije, uz eliminisanje onih koji su im lično ili po partijskoj liniji nesimpatični, nego da smisle neku uverljivu i efikasnu strategiju za te razgovore. O nekom zajedničkom konceptu izlaska iz krize, mirne smene režima i postmiloševićevskoj budućnosti nema ni govora. To i nije za preterano čuđenje: ako pred domaćom javnošću opozicija nije u stanju da se predstavi kao ozbiljna alternativa režimu, kao snaga koja zna šta radi i koja svoje sitne i suštinski potpuno nebitne svađe i sujete može da prevaziđe u interesu opstanka države i njenih građana - zašto bi drukčije izgledala u susretima sa uticajnim svetskim političarima?

U januaru bi u Budvi trebalo da se održi sastanak ekspertske grupe trilateralne komisije predstavnika EU, SAD i srpske opozicije o humanitarnoj i energetskoj pomoći Srbiji. Kako je po povratku iz Berlina rekao Zoran Đinđić, tad će biti oformljena radna grupa za neposrednu pomoć Srbiji koja će imati svoj budžet i početi da sprovodi predložene programe kad dokumentacija bude pripremljena. To će biti sledeća od verovatno još nekoliko prilika da srpska opozicija pokaže da ima političkog umeća i snage da spasava što se u zemlji spasti može dok ovaj režim još vlada; da ima stvarnih šansi da dođe na vlast; da tačno zna šta treba učiniti kad dođe do smene vlasti. U protivnom, sva je prilika da će do totalne međunarodne izolacije doći, jer je malo verovatno da Zapad posle podizanja haške optužnice može da se vrati na politiku "dilovanja" s Miloševićem. Postoji još jedna mogućnost: da pre toga izbije još neki rat u SRJ, što bi moglo dovesti do ponovne NATO intervencije koja bi se mogla završiti međunarodnim protektoratom. Odgovornost opozicije je ogromna, mada se ne bi reklo da je ona toga svesna. Poučna francuska poslovica glasi da "i najlepša devojka može dati samo ono što ima".

Dr Vojin Dimitrijević, direktor Beogradskog centra za ljudska prava:

Nekvalitetna komunikacija

Dr Vojin Dimitrijević, direktor Centra za ljudska prava i donedavno profesor međunarodnog prava na beogradskom Pravnom fakultetu, učestvovao je na nekoliko sastanaka opozicije sa predstavnicima zapadnih vlada. Za "Vreme" daje svoju ocenu dometa te saradnje:

"Ako ima dometa, to je što je alternativni deo našeg društva - onaj koji nije na vlasti i daleko je od nje, gde ubrajam i političke stranke i nevladine organizacije - počeo da komunicira sa inostranstvom i tako umanjuje izolaciju Srbije. Međutim, šansa koja se našim političkim strankama i savezima demokratske opozicije pružala da nadomeste nepostojeću zvaničnu diplomatiju time što bi u interesu društva preuzela neke njene funkcije nije još iskorišćena.

Za to postoji više razloga, od kojih su verovatno najvažnija dva. Jedan je u objektivnoj teškoći da nedržavni subjekti pregovaraju i dogovaraju se s državnim subjektima kakvi su predstavnici stranih vlada i njihovih ministarstava. Tu je potrebno dosta inventivnosti koju nijedna strana dosad nije pokazala. Drugi razlog je u slabom kvalitetu tog komuniciranja, u odsustvu međunarodnog iskustva, u robovanju unutrašnjoj politici i strahu da se ne postane žrtva agresivne nacionalističke propagande. U strahu su velike oči, tako da se u naporu da se ne izgleda kao izdajnik često ne zauzima dovoljna distanca u odnosu na politiku režima, što se najbolje vidi po tome što su neki zahtevi koje opozicija postavlja istovetni sa zahtevima vlasti: skidanje svih sankcija, ritualno ponavljanje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN-a, napadi na Haški tribunal, kukumavčenje nad sudbinom srpstva.

Jednostavno, treba imati više ideja i ne tražiti od međunarodne zajednice ono što nije njen posao. Drugim rečima, jasno je da će demokratski svet pomoći svaku demokratsku vladu u Srbiji kad se ona uspostavi, ali demokratski svet ne može umesto opozicije da dovede dotle da se takva vlada uspostavi. Umesto da opozicija traži obećanja za buduću demokratsku Srbiju, trebalo bi sačiniti listu potreba za pomoć društvu u Srbiji, a ne za pomoć opozicionim strankama da dođu na vlast. To bi bila stručna pomoć u planiranju ekonomskih reformi i ekonomske politike uopšte, u stvaranju koherentnog plana revizije našeg celokupnog zakonodavstva, obuke kadra u sudstvu, administraciji i privredi, u nadoknađivanje šteta koje je pretrpeo ceo obrazovni sistem. To je vrsta pomoći koja ne mora da ide preko državnih organa, ni stranih ni jugoslovenskih, koja ne bi stizala cisternama koje se na granici mogu zaustavljati i šikanirati niti je podložna Kertesovim carinicima. Nju mogu da pružaju nedržavne organizacije i fondacije u saradnji sa našim partnerima iste vrste i predmet razgovora sa inostranstvom trebalo bi da bude temeljito planiranje i izgradnja vizije, da bi se sprečilo ta takva saradnja bude ad hoc, sporadična, kratkog daha i nekoordinirana.

Šta Zapad podržava

O sadržajima razgovora srpske opozicije sa zapadnim vođama još se ponajviše moglo saznati iz izjava Zorana Đinđića, predsednika Demokratske stranke po povratku iz Berlina:

"Dragoslav Avramović i ja smo ceo dan razgovarali o socijalnim i ekonomskim projektima koje smo pripremili. Drugi nisu razgovarali, jer nisu ni imali projekte."

"Dobili smo najpre principijelnu podršku za jednu novu strategiju prema našem regionu, koja se sastoji u pozitivnim inicijativama, obećanjima i pripremi za jednu bolju budućnost. Ona se konkretizuje u obećanju da će predstavnici naše zemlje biti prisutni u svim organizacijama u kojima se raspravlja o budućnosti regiona i da će, kao gosti, imati pravo da učestvuju, da njihove ideje budu prihvaćene i da se mesto za Srbiju čuva na takav način."