Igre na sreću

Pozdrav svima u studiju

Hleba pa igara, važi danas u Srbiji; lutrije su tek sada pred Novu godinu uspele da se oporave od višemesečne posleratne hibernacije i dostigle 60 odsto od nekadašnjeg prihoda

Svetska lutrijska statistika kaže da je Srbija (čak i) po lutrijskom prihodu po stanovniku na samom dnu, i da je ispod nas jedino Albanija.

Pri tom, lutrijske organizacije tvrde za "Vreme" da im posao ide slabo iz dva razloga. Prvi je ilegalno kockarsko tržište, a drugi je raspad obe Jugoslavije, ne računajući opšti posleratni patos. Zlatne godine Jugoslovenske lutrije bile su od 1988. do 1991. godine; tada je jedna februarska uplata samo u Lutriji Srbije bila 1.700.000 listića Lotoa, koliko se danas tek za godinu dana prikupi u jednom lutrijskom kolu. Broj potencijalnih igrača sveo se na pet odsto nekadašnjeg broja, pa se do dobitka danas dolazi tek nakon šest meseci do godinu dana. Pre 15 godina bilo je po nekoliko dobitaka godišnje po milion maraka, danas je redak dobitak od 200.000 maraka.

Praćenje televizijskog programa ostavlja, međutim, sasvim drugačiji utisak, budući da pet najgledanijih televizija Srbije prenosi osam vatrometnih lutrijskih izvlačenja - Loto, Tomboline, Fonto, Proto, dva Binga, različite lozove. Stručnjaci koji su kod nas u lutrijskom biznisu još od one Jugoslavije komentarišu za "Vreme" da takva sirotinjska zabava ide u paketu sa mlekom i uljem na Drugom dnevniku RTS-a. U tako kompletiranoj simulaciji ugodnog života i te kako važno mesto ima ideja da se svakodnevno nekom "kao što ste vi" posreći, i da je u ovoj državi na neki način svakom omogućeno da zaradi milion dinara. Da takva simulacija ima takoreći "humanitarni" efekat govore i psiholozi, i podsećaju da su Srbi, isto kao i ostatak sveta, odrasli uz bajke o zakopanom blagu i tri ribice. Lako je pretpostaviti da je efekat takve simulacije, ako već sledimo Bodrijarovu teoriju, ovde mutirao. Čak je i jedna šansa za dobitak u milion veća od "šansi" sa kojima se većina ovdašnjeg stanovništva suočava kad se ujutru probudi. Možemo li reći da dobitak na lutriji više priželjkuje Srbin nego Šveđanin? Ono što je činjenica je da je sticanje utiska kako su zgodici naša realnost izuzetno korisno onima kojima je prikrivanje realnosti cilj. Zanimljivo je, uzgred, da su igre na sreću najpopularnije u skadinavskim zemljama, u Italiji i Nemačkoj.

DOMINANTNE POTREBE: Dragan Popadić, psiholog, kaže da je obilje igara na sreću naročito pogodno u vremenima krize i opšteg siromaštva. "Za nagovaranje ljudi da ulože mali novac i trud (kupe loz, napišu dopisnicu...) stoji im na raspolaganju obilje veoma jednostavnih i efikasnih tehnika. Neka očekivanja su uvek zgodna za manipulaciju, kao što je iluzija da je dobitak verovatniji nego što jeste (neko je rekao da je igranje igara na sreću porez na nepoznavanje matematike), i neke potrebe i motivi karakteristični su za vremena krize, ili neizvesnosti, ili prosperiteta." Popadić zaključuje da propaganda uvek apeluje na u datom trenutku aktuelne i dominantne potrebe, zbog čega nam lako može izgledati da potrebe učesnika dovode do popularnosti ovih igara. Primećeno je da već par meseci, iz nedelje u nedelju, Suzana Mančić u popularnom "porodičnom kvizu" na TV Pink dodeljuje srećnom dobitniku "smederevac", a jedne nedelje se na njega čak i popela.

Po sećanju naših sagovornika iz resornih službi upravo je gospođa Mančić svojevremeno masovnu popularnost donela igri "Loto" u prvim televizijskim izvlačenjima osamdesetih godina. Ranije nije bilo popularno videti ženu koja (uplaćuje tiket) se "kocka", danas se kockaju i deca i penzioneri. Najpopularnija, samim tim i najbogatija igra na sreću u Srbiji je "Bingo". Svake subote u studiju RTS-a mlad i lep voditelj nasmejano diktira brojeve "izvučene iz našeg dijamanta sa fenom", u uglu sedi tročlana komisija "Narodne lutrije" i pažljivo beleži izvučene brojeve, u pozadini studija vide se prigušeno osvetljena tri izglancana "jugića" - plavi, beli i crveni. Dobitnicima se, osim novčanih i robnih nagrada, nudi i gostovanje u emisiji. Odaziv je gotovo potpun i dobitnik obično kaže da je "veran igrač Binga od prvog broja", pozdravi "celu familiju ispred malih ekrana i sve koji ga znadu u komšiluk", zahvali se što ga voditelji ne prekidaju, kao što je to običaj, "nego stvarno ima šansu da ponešto kaže".

TELOHRANITELJI I KEŠ: Oni kojima se posrećilo kod nas uglavnom "ne žele da se definišu iz razloga nesigurnosti", bar tako za "Vreme" tvrdi Radovan Ristović, direktor Lutrije Srbije. Po njegovom 25-godišnjem iskustvu, sve dobitnike je moguće podeliti na "inteligentne" i na "prizemne", koji su u većini, i koji ne postupaju kako "situacija" zahteva. "Takvi uglavnom hoće u kešu, ali kad vide koliko je to, pa koliko je teško, dolazi do zaokreta od 180 stepeni. Onda se dogovaramo, pa dođu kad naprave aranžman - kupuje, recimo, kuću, dođe po pare i završi posao. Svako kretanje onog ko ima pare primetno je narodu", kaže Ristović.

Dolaze i sa telohraniteljima, svakako. Ristovićevo iskustvo govori da mnogi od njih odmah objave da su sve pare potrošili.

"Rekao bih još i šta je kod dobitnika vidljivo od prvog momenta, i to je isto i u ovo i u ono vreme. A to je neverica. Tu se nismo promenili, isto se i danas pare troše na nekretnine i na kola. Mnogi su dolazili u tešku psihičku krizu nakon što potroše novac. Najdrastičnija su bila dvojica dobitnika iz Tuzle, koji su u razmaku od samo nekoliko godina izvršila samoubistvo nakon što su otišle sve pare. Ima i onih kojima je zafalilo samo još 15 odsto da bi ostvarili sve što su planirali", priseća se ljubazni gospodin Ristović koji neguje neposredan, topao ljudski kontakt. Bilo je, kaže, i jagme za listićima sa dobitnom kombinacijom. "To su oni koji nisu imali dokaze za svoje poreklo imovine da bi ga mogli pokriti, kuće, kola, vikendica za devojke, pa bi čekali dobitnika ispred lutrije da bi mu davali i po pet, deset odsto više para." Po njegovim saznanjima, iako dobitak izaziva veliku promenu, većina dobitnika ne napušta radni odnos, "verovatno sigurnosti radi".

"POREZ" NA DOBITAK: Za privid popularnosti igara zaslužna je delom i konkurencija koja se namnožila nakon raspada jedinstvenog lutrijskog preduzeća, i koja se sada bori za ostatak potencijalnih igrača nakon raspada Jugoslavije. Jedna od njih, Narodna lutrija, tvrdi da je za mnoštvo igara, što se njih tiče, razlog i neka vrsta ispitivanja tržišta, s tim da je od toga nekad i bilo konkretne koristi. Cena tiketa bila je šest maraka, dok se danas tržište animira cenom od oko jedne marke; ipak, i nagrade su bile mnogo atraktivnije od današnjih "jugića". Mnogi se sećaju redova za "Pan auto" 91. godine, kada je u jednoj emisiji kartica podeljeno 25 "alfa romea", ako je već zaboravljeno da se "Ekspres lozom" svojevremeno izgradio "Spens".

Od ovogodišnjeg rata stvari stoje još u gorem odnosu, shodno tome da je i uobičajeni mesečni prihod u visini 70 nemačkih maraka. Hleba pa igara, važi danas u Srbiji; lutrije su tek sada pred Novu godinu uspele da se oporave od višemesečne posleratne hibernacije i dostigle 60 odsto od nekadašnjeg prihoda. Gospodin Ristović kaže da se zbog inflacije kod regularnog poslovanja više ne isplate robne nagrade, jer se u trenutku naplate više ne mogu u potpunosti naplatiti uložena sredstva.

Potraživanja države, međutim, ista su kao pre - lutrijsko preduzeće koje organizuje igru na sreću dužno je da 15 odsto prihoda uplaćuje za korisnika kojeg odrede resorne vladine službe, a još 15 odsto na konto poreza. Od ostatka uplata 50 odsto ide dobitniku, pa onda i on od tog "ostatka" daje 20 odsto na porez. Tako država dva puta ubire porez od jednog lutrijskog kola, što neki naši sagovornici smatraju "nefer igrom".

Na ilegalnom tržištu kladionica i tombola nema državnog poreza, ali se zato "dešava" da dobitniku na šalteru za isplatu dva momka ponude saradnju i podelu dobitka "fifti-fifti". Sasvim nezvanično rečeno nam je da je Ministarstvo finansija oformilo komisiju koja razmatra kako da se tome stane na put, ali se, eto, nije mnogo odmaklo.

Sa svim lutrijskim dobicima nedeljno se verovatno oko stotinak ljudi spasi egzistencijalne propasti. Jedan sa kojim smo razgovarali rekao je da bi, ako opet dobije pare na Lotou, "sve do dinara dao na Kosovo".

"Meni više ne treba, ja sad imam sve", rekao je.

"Brige" jednog dobitnika

Milojko Jakovljević Strizo dobio je dosad najveću premiju na Lotou u SRJ, milion maraka pre godinu i po dana. Kupio je dva četvorosobna stana u Čačku, kuću u selu, u Preljini mašinsku radionicu za sina, dva kamiona, traktor, četvora putnička kola, a posle su "vazdan pokupovali nekakvo". "Bilo je po zajmu, bile su i 24 sarane, dao sam ljudima i da se leče u inostranstvu. Dolazili su razni, prvo iz daljine, pa se onda malo ulizuju, odobrovoljavaju me. Svakome sam dao, svi me znadu da sam dobar. A i kad sam se preselio u Čačak, tu su me isto mnogo brzo upoznali. Sad me pola Cigana zna, svakom moram da dam po pet dinara", kaže 71-godišnji Jakovljević.

Strizo smatra da ništa nije izgubio u svim tim pozajmicama, iako mu je samo jedna žena "vratila od sarane"; on nema ništa sa markom. Kukuruz košta isto ko tada, hleb u istoj pekari košta isto koliko i tada, pa će, kad mu vrate te pare, on samo da zaradi, jer ta marka sada više košta. On je svoje pare svojevremeno pet puta podizao i u selu su ga uvek čekali radnici da sve odmah isplati. "Nisam ja nikome kriv, pa nisam imao ni čega da se plašim", rekao nam je. Jedino što ga sreća nije poslužila je da su mu dve žene umrle. "Zamolio bih ovom prilikom da se oglasi da nema šta nemam, imam i penziju, i da bih voleo da mi se neka javi. Ja sam pomalo nadžak i namćor, pa te što su se do sada javljale, a mnogo su se javljale, nisu mi se sviđale. A da vam kažem, i vi da ste ih videli - ne bi se ni vama sviđeli."