Mitrohinov arhiv (10)

Uloga KGB-a u istoriji

Najveći i najobuhvatniji policijsko-obaveštajni aparat na svetu i u istoriji podelio je sudbinu sistema koji ga je stvorio: posle perioda skleroze sveo se na samo jednu zemlju, a onda se i reformisao posle operetskog puča iz avgusta 1991. KGB, nekada jedinstveni sistem, podeljen je na dve odvojene službe: FSB (Federaljnaja služba bezopasnosti), za unutrašnju bezbednost, kontrašpijunažu i zaštitu ustavnog poretka i na SVR (Služba vnješnoj razvjodki), spoljnu obaveštajnu službu; kao u većini normalnih država. Dok se FSB i dalje trudi da se distancira od nepopularne i mračne tradicije "mača revolucije", SVR se i dalje uveliko oslanja na slavne tradicije Prve glavne uprave KGB-a, one za spoljnu špijunažu

Pokojni ser Ficroj Meklejn, u svojoj sjajnoj knjizi "Uzmimo devet špijuna" (Take Nine Spies), obojenoj neskrivenom fascinacijom ruskim obaveštajnim talentima, od intriganta Ohrane Azeva do "ilegalca" KGB-a "Lansdejla" (Konon Molodi), kaže da su Rusi u dva zanata apsolutno superiorni: u cirkusu i u špijunaži. U pravu je: carska tajna služba Ohrana imala je svega četrdesetak zaposlenih profesionalaca i dvesta-trista "saradničkih veza", ali je funkcionisala besprekorno, stvaralački i inventivno. Naravno - u svoju korist: na kraju se jedan ogranak Ohrane bavio zaštitom vladajuće klase, a drugi organizovanjem atentata na ministre i velike kneževe, jer se tako nešto nije smelo "prepustiti stihiji", kako to drugovi komunisti lepo kažu. Svaki atentat jačao je potrebu za boljom zaštitom prestola i efikasnijom penetracijom zavereničkih grupa; svaka uspešna penetracija otvarala je mogućnost za nove atentate, jer bi inače Služba postala suvišna. Narodovoljci, levi i desni eseri, menjševici i boljševici, cela ta ruska revolucionarna fauna bila je prorešetana agentima-obaveštajcima i agentima-provokatorima Ohrane.

NEDOSTAJE KVALITET: Veliki čekisti, osnivači Službe iz 1917, Feliks Edmundovič Đeržinski, Uricki (po kome se zove fabrika onih trolejbusa u kojima se Beograđani voze) i drugi, naučili su zanat od protivnika. Za razliku od Ohrane, koja se držala zakona i morala da dokaže optužbe pred sudovima, Čeka, OGPU, NKVD, MGB i KGB koristili su se privilegijom "revolucionarne pravde", streljajući i zatvarajući u logore "administrativnim merama" svakoga ko je bio "objektivni neprijatelj" ili jednostavno "klasno i socijalno tuđ". Rezultat je poznat.

Na planu spoljne špijunaže, međutim, prva zemlja socijalizma postigla je zavidne rezultate u prvoj fazi, do 1945. Vasilij Nikitič Mitrohin bio je očigledno fasciniran kvalitetom, veštinom i iznad svega idejnošću slavnih "veličanstvenih" obaveštajaca iz tridesetih godina, bili oni sovjetski državljani, "ilegalci" ili stranci odani ideji komunizma. Mitrohin je tako sačuvao i preneo na Zapad celu službenu biografiju legendarnog dr Arnolda Dojča, koji je u Londonu zavrbovao "veličanstvenih pet" - Filbija, Meklina, Bardžesa, Blanta i Kernkrosa, najuspešnijih sovjetskih špijuna ikad, uz Riharda Zorgea.

Mitrohinu je sasvim jasno kako je došlo do podele istorije Prve glavne uprave na herojski deo, do 1945, na stagnaciju 1945-1968. i na sumrak i pad kasnije. Nije tu reč o parama i zanatskoj veštini, već o ljudskoj motivaciji: predratni komunisti duboko su verovali u svoju ideju i bili su spremni na sve žrtve u odbrani Sovjetskog Saveza, "otadžbine svih proletera". Kraj Drugog svetskog rata doneo je pre svega pojačanu represiju unutar SSSR i vrhunac krvoločne staljinske paranoje; sve više pouzdanih i uverljivih informacija o Gulagu i stvarnom životu sovjetskih ljudi curilo je u svet; okupacija Istočne Evrope, tamošnji staljinski monstr-procesi i ugnjetavanje vodili su u neizbežnu konfrontaciju koja će prerasti u hladni rat. Neki hrabriji i pošteniji rezidenti KGB-a u Engleskoj, Americi i drugim protivničkim zemljama već sredinom pedesetih godina upozoravaju moskovski Centar da ne očekuje uspehe u vrbovanju velikih agenata, uporedivih sa "veličanstvenima" iz tridesetih godina rata, i Mitrohin na više mesta navodi ta upozorenja. Njihov sadržaj je jasan: onih najboljih špijuna koji rade zbog ideje sve je manje i prolazi im rok trajanja; Služba se sve više iz nužde oslanja na ljude motivisane novcem ili pukim avanturizmom ili ucenjene za saradnju. To, dakle, više nije onaj kvalitet: idealisti više ne veruju u misiju SSSR da spase svet; najbolji su na drugoj strani.

Drugi, veoma značajan i do sada nepotpuno rasvetljen segment je kontraobaveštajni. Velike sile Zapada uzele su SSSR kao ozbiljnu pretnju i krenule u reorganizaciju postojećih i stvaranje novih službi, kakva je CIA, ali i u organizovanje efikasnih kontraobaveštajnih agencija. Najmisteriozniji deo toga ostaje onaj koji se tiče šifrovanja i - još važnije - dešifrovanja.

TEHNOLOŠKO ZAOSTAJANJE: Sovjetska nauka, inače vrhunska u fundamentalnim disciplinama, iz slaboumnih ideoloških razloga bila je zanemarila informatiku i kibernetiku upravo u vreme kada je Zapad shvatio njihov značaj. Iz Mitrohinovih papira i iz nekoliko poglavlja knjige posvećenih naučno-tehničkoj špijunaži jasno se vidi grčeviti napor SSSR da pokrade ono u čemu je zaostao. Najkritičniji tehnički resurs bili su kompjuteri. Sistematski razvoj informatike omogućio je Zapadu da sve lakše hvata i sve brže dešifruje sovjetske komunikacije, od superzaštićenih špijunskih radio depeša, sve do međumesnih telefonskih razgovora. Zaostajanje u kompjuterskoj nauci sve je više bacalo SSSR u prošlost. Koliko je ta utakmica bila važna, vidi se iz dramatičnih povećanja budžeta za agencije koje se bave elektronskom špijunažom i dešifrovanjem. Za svega nekoliko godina budžeti američke Agencije za nacionalnu sigurnost (NSA) i britanske GSHQ nadmašili su budžete CIA-e i Intelidžens servisa, kao i broj zaposlenih, uostalom. Za to vreme Rusi su morali da se zadovoljavaju istočnonemačkim kompjuterima i da iz vozova, koji kroz DDR idu u Berlin, noću kradu personalne kompjutere IBM 286, čiji je izvoz na Istok bio zabranjen, dok su se na Zapadu deca njima igrala. Strogo čuvane tajne dešifrovanja u velikoj meri doprinele su otkrivanju, manipulaciji i uništavanju sovjetskih obaveštajnih mreža i pozicija, ali o tome podataka jedva da ima. Akcija "Venona" (dešifrovanje sovjetskih šifara) u SAD, na primer, trajala je godinama; tek nedavno se saznalo da su Služba veze Armije SAD i FBI-a uspeli da razbiju sovjetski sistem šifara za jednokratnu upotrebu još 1946, ali je taj uspeh eksploatisan sa najvećim oprezom, tako da CIA nije znala za to godinama, kao ni američki predsednici. Staljin i MGB doznali su za taj projekt, ali im to nije bilo od velike pomoći. Kasnije će NSA i GSHQ moćnim kompjuterima razbijati sovjetske šifre sve lakše, a usavršavati sopstvene načine tajne i šifrovane komunikacije do te mere da je KGB ostao bespomoćan.

Druga prednost ostvarena je u svemirskoj špijunaži: tehnološki napredniji Zapad proizvodio je sve efikasnije špijunske satelite koji ne samo što su skupljali elektronske signale iz SSSR nego su sve bolje snimali njegovu teritoriju. Već 1974. znalo se da Amerikanci iz svemira snimaju radio-vezu Leonida Brežnjeva između njegovog automobila i Kremlja, na primer.

Na kraju krajeva ispalo je da je SSSR hladni rat izgubio sam, bez mnogo pomoći od protivnika. Naime, priroda sistema i ideologije uspela je da prevlada neospornu nadmoć u ljudskim resursima. Briljantni sovjetski naučnici nisu smeli da se bave određenim stvarima iz ideoloških razloga; stručna literatura sa Zapada klasifikovana je kao tajna; nedostatak normalnih veza sovjetske naučno-istraživačke zajednice sa ostatkom sveta, ali unutar sebe vodila je neizbežnom zaostajanju. Zatvorenost i paranoja nisu upropastili samo sovjetsku nauku i industriju već i špijunažu. Kad je mogao da se dokopa najmodernijeg "Simensovog" kompjutera, KGB se nije usudio da ga iskoristi, jer nijedan sovjetski naučnik nije mogao da garantuje da u tom kompjuteru nije podmetnuta neka "buba" ili "zadnja vrata" na koja će BND ili CIA izvlačiti sovjetske državne tajne.

MUZEJSKI EKSPONAT: "Mitrohinov arhiv" je na neki način poslednji ekser u mrtvačkom sanduku bivšeg KGB-a. Služba-naslednica SVR teško je podnela Mitrohinova otkrića, jer je i sama pokušavala da rehabilituje KGB kroz svoje službene istorije, pa je ispalo da to nije sve baš tako. Čuveni špijun "Rudolf Abel" (pravo ime: Vili Fišer), na primer, pao je 1957. iz gluposti pre nego što je bilo šta uspeo da postigne; razmenjen je 1962. na berlinskom mostu Glikener za pilota špijunskog aviona U-2 Gerija Pauersa, a kasnije - kako je sam rekao - postao "muzejski eksponat" u Prvoj glavnoj upravi. Mitrohin je pružio i materijalne dokaze u svojoj knjizi, otkrivši lokacije skrivenih radio-stanica i skladišta oružja KGB-a u više zemalja, zajedno sa uputstvima kako se izbegavaju eksplozivne zamke. Osim toga i niza agenata koji su otkriveni i uhapšeni (a ponekad ignorisani), autentičnost većine papira nije sporna, jer je potvrđena paralelnim (kolateralnim) saznanjima zapadnih službi. To, naravno, ne znači da u Mitrohinovoj knjizi perfidni Britanci nisu provukli i ciljane dezinformacije; na rasvetljavanje tog segmenta, međutim, moraćemo da sačekamo. Uskoro se očekuje i drugi tom "Mitrohinovog arhiva", posvećen špijunaži KGB-a u zemljama Trećeg sveta; to bi trebalo da bude zanimljivo, naročito za našu publiku koja pamti naše nesvrstane "prijatelje", pa će se "Vreme" potruditi da blagovremeno dođe do primerka knjige.

Špijunaža je - kao i cirkus, uostalom - uveliko precenjena pojava. I jedno i drugo, razume se, zahtevaju veliku veštinu, upornost i - naravno - hrabrost. U obe profesije imamo artiste na trapezu, krotitelje divljih zveri, lepotice poput legendarne Čehinje Hane Keherove, koja je odvela u krevet pola Vašingtona, DC, da im između ostalog isisa i tajne informacije; ali i klovnove, mađioničare-munđose-džeparoše i autentične, glupe Avguste. Svi oni igraju svoje uloge i imaju svoja mesta u velikoj areni života i politike. Kao što je Džon Le Kare - bez kojega se tu ne može -svojevremeno primetio, špijunaža je adrenalin, nešto "što pada na pamet ljudima koji mnogo vremena provode dosađujući se po zadimljenim sobama"; kao i cirkus, špijunaža je "biti onaj koji jesi, ali mnogo više" (Le Kare opet), amfetamin, kockarski rizik, izazov avanturistima i drugi najstariji zanat na svetu.

KGB, to jest njegova Prva glavna uprava, sada je istorija. Repovi i nevezani krajevi te istorije verovatno će se vući okolo još nekoliko godina. Rusija, međutim, ostaje i dalje velika sila, pa SVR, novu službu, valja uzeti ozbiljno, s obzirom na potvrđene talente i sklonosti Rusa. Biće tu i špijunaže i cirkusa.

Priredio: Miloš Vasić