Zimska bajka

Prošle godine umalo mi nije izašla slika u "Bazaru". Sve je bilo utanačeno, ali je za jedan dan sve i propalo baš usled prevelike moje želje da domaća i svetska javnost vide ko piše tu "Zonu sumraka".

U rano decembarsko poslepodne javlja mi se urednica "Bazara", dopada joj se kako pišem, pa bi volela kad bih za njihov novogodišnji broj opisao susret sa Deda Mrazom, nabroja koga su već bezecovali za tu rubriku, mislim da je pomenula i Momu Kapora, to bi išlo sa slikom... Što da ne, prikrivam ja uzrujanost, jer mi slika nikad nije bila u novinama; tonom čoveka koji je opslužio sve svetske listove pitam kad bi trebalo da bude gotovo, trebalo bi sutra, nema problema, koleginice, napisaću ja to danas i odmah faksirati, možda ćete imati kakvu korisnu sugestiju ili prepravku, da ne bismo dospeli u cajtnot, a fotograf neka izvoli kad god mu je zgodno...

Slikom koja mi je preostala kad sam vadio pasoš prekrivam Žaretovu fotografiju u "Našoj Borbi", evo ga i "Dnevni telegraf", sa čije me naslovne strane gleda večiti Tirke, fotomontiram se iznad njegove kolumne, i gle - dobro beše veoma! Njihove slike idu svakog dana, moja će se pojaviti samo jednom, ali zar zlatno pravilo publiciteta ne glasi - što se na učestalosti izgubi, to se na ekskluzivnosti dobije, treba još samo da smislim priču dostojnu moje fotogeničnosti!

*

Zakon o javnom informisanju uveliko je kažnjavao mnogostruka nevaljalstva mojih kolega i ja sam znao da se u mome delu o Deda Mrazu neće pojaviti nijedan političar, nijedna partija ili ustanova, neće mene pokolenja pominjati kao čoveka koji je sahranio "Bazar", to pod jedan, a neću ni da zbog kakve glupe žaoke propadne moje prvo ilustrovano pojavljivanje u javnosti.

Opisao sam kako Deda Mraz uprkos sankcijama dohodi u Medaković III sa nalogom da želje ispunjava samo odraslima. Pitam ga bi li mogao da me oslobodi pretplate na RTS, nema problema i - iseče mi struju. Rđavo skrivajući razočaranje, a u zlosrećnoj nakani da izvadim štetu, zamolih ga da me oslobodi plaćanja izlazne takse. "Ništa lakše!" I podera mi pasoš.

Sakupljam parčiće plavih korica nedotaknutih cariničkom rukom i nesrećna trideset dva listića koji se ničijom vizom ovenčati neće, promaja preti da ugasi sveću... Deda Mraz me u taj mah, u zao čas moglo bi se reći, podseća da imam pravo na još jednu želju, na šta mu ja kažem, ili radije odbrusim: "Dosta su ove dve. Nisi ti zlatna ribica. Ili bi možda voleo da te bacim u Dunav?!"

Pomislio sam kako je grehota što takvu pričicu - ma parabola je to bila, metafora, alegorija, otkud znam - nisam poslao u neke književne nego u obične novine, ali - novinarska se ne poriče, urednica čeka, fotograf samo što nije... Uostalom, koliko je bisera bilo objavljeno najpre u štampi, pa tek kasnije u odabranim i sabranim delima, da ja ovo faksiram, pa da perem kosu...

Ne feniram se da bih čuo zvono, proveravam da li telefon radi, radi... Okrenem ja "Bazar" kad neće on mene, da, stigao je faks, baš se slatko nasmejala urednica, razgovarali su o tome u redakciji, jeste dobro napisano, ali u svetlu ovog novog zakona, razumeću njihovu predostrožnost... Razumem, kako da ne, neka se ne sekira zbog mene nimalo. Podsetim je, ipak, da njen list ima saradnike koji ga čine nepodesnim za tužbe i kazne... Bi mi i to malo, te završih bez imalo širokogrudosti i kooperativnosti koje su me krasile dok sam se nadao promociji: "Kažite mi ko bi u ovom tekstu mogao da se oseti pogođenim, vi biste bili prvi koje je tužio Deda Mraz!"

*

Neslavni moj pokušaj da preko "Bazara" izronim iz, rekao bih, ipak sudbinski dodeljene mi anonimnosti predao sam razumljivom i zasluženom zaboravu, verujem da ni urednici to nije ostalo u dobroj uspomeni - ugruvavanje beše obostrano i ne bih ga se ni ja setio da nije došlo vreme da se opet pravi novogodišnji broj.

Za koji nema ničeg boljeg od rubrike Nekad i sad: koliko se toga - nabolje, razume se! - promenilo, koliko smo uznapredovali za tričavih godinu dana! Još prošlog decembra zaziralo se od alegorijice o Deda Mrazu, a danas preko televizije, i to državne, možete čuti otvorenu i oštru kritiku upućenu najvišim rukovodiocima. Evo baš za Sv. Nikolu građanin Milutin Mrkonjić ispreskakao poslovođu (možda i direktora, bila mi je slava, imam prava na tu malu nepreciznost), svakako rukovodioca "Goše" zato što "Goša" nije prevazišao sebe, što nije premašio normu i što zadatak nije obavio pre roka. Poslovođa-direktor javno je spočitnuo da nije u redu što televizija kritikuje (čovek reče: "ljaga") njegovo preduzeće, na šta mu je građanin Mrkonjić, takođe pred kamerama, skresao, da nije televizija ta koja ljaga "Gošu" nego je on, Mrkonjić, preko televizije kritikovao njega, toga direktora. I reče još (Mrkonjić) da su radnici odlični, a da taj rukovodilac kome je u lice govorio ti nije obavio zadatak!

Mislio sam: Mrkonjiću, svaka ti čast, ti si kmet Siman naših dana, već paterice ovog praznika provešćeš kod sudije za prekršaje. Srećom, niti je ko građanina Mrkonjića tužio, niti ima sudije koji bi ga osudio. Ni njega ni televiziju koja je igrokaz g. Mrkonjića sa visokim komesarom "Goše" slobodoumno i hrabro ponavljala iz dnevnika u dnevnik. U "Politici" je jedan običan sekretar (Direkcije JUL-a) okrpio sudiju ustavnog suda ["Bio jednom jedan pravnik", 7. XII 1999], i ništa mu se nije desilo, sekretaru mislim. Ako se ovako nastavi, za koju godinu sloboda govora obuhvatiće i same novinare, neko će nekažnjeno napraviti pošalicu na račun prinudne televizijske pretplate i na račun ničim izazvane, nepravedne izlazne takse.