Izbor "Vremena": presuda godine

Kažnjenička kolonija

Dok je ostatak sveta cele 1999. godine birao ličnosti i događaje stoleća ili milenijuma, "Vreme" se pozabavilo izborom presude godine. Naravno, reč je o srpskom zakonu o javnom informisanju, unikatnom čak i ako zanemarimo to što je - po rečima njegovih autora, promotera i primenjivača - najbolji, najdemokratskiji i nadmašuje sve zamislive svetske standarde

Prvo smo imali Uredbu o informisanju u uslovima neposredne ratne pretnje, potom je ona po ubrzanom i skraćenom postupku "pretočena" u Zakon o javnom informisanju, a onda je krenula lavina presuda. U stvari, kažu pravnici, to i nisu presude nego rešenja koje donosi "organ za prekršaje", odnosno činovnički aparat pod kontrolom istih onih vlasti koje su zakon, na polzu i za zaštitu građana, smislile. Elem, nisu presude, a nije ni sud - ali to u zemlji Srbiji ne utiče na ozbiljnost tužilaca (podnosilaca prijave), visinu izrečenih kazni, brzinu odlučivanja, naplate ili plenidbe imovine prekršilaca. Za 12 meseci efektivnog delovanja zakona, Srbija je po izrečenim kaznama uknjižila bar 3,6 miliona maraka - što je suma za poštovanje i u pravno mnogo neurednijim državama.

Raspravljajući o tom aspektu zakona, članovi žirija "Vremena" ukazali su da, osim ekonomskog, zakon ima i čisto represivni, administrativni karakter koji je mnogo gori od izricanja krivičnih sankcija. Po rečima Biljane Kovačević-Vučo, "krivične sankcije imaju neki proklamovani cilj - resocijalizacija pa vraćanje u društvo, bez obzira na to da li stvarno ili pod navodnicima - ali ovaj zakon uvodi dužničko ropstvo bez ikakve mogućnosti korišćenja žalbe ili nekog drugog pravnog instrumenta". U tom smislu "pobednici" su sve kazne izrečene po Zakonu o javnom informisanju, čak i u slučaju odbacivanja prijave, odnosno "oslobađanja". Proglašenje "pobednika", složio se žiri, ipak ima smisla jer na kratko pamćenje i brzi zaborav ovdašnja vlast oduvek računa. Do buđenja.

"Sudovi" i "presude"

Zoran Ivošević: Ozbiljnom sudu se ne može desiti da u istim stvarima donosi različite presude. Ako neko hoće da dođe na sud, on očekuje od suda da u istim stvarima postupi na isti način, a u različitim stvarima da postupa različito. Međutim, u istoj stvari imali smo dve različite odluke. Na primer, "Danas" je drastično kažnjen zato što je ad literam preneo neki tekst, a u drugom slučaju, kada je oštećeni bio neko drugi i kada je "Politika" opet ad literam prenela taj tekst, kazna nije usledila. Ne znam šta je, ne znam koji su razlozi, ali to mora da zabrinjava. E sad, ako već koristimo Zakon o javnom informisanju, mada smatram da ga je pogrešno koristiti, bar koristite neuspeh, jer javnosti će biti potpuno jasno s kim ima posla i, pre svega, kakav je to organ koji "sudi" na taj način i kakav je zakon koji se može čas ovako čas onako upotrebiti. Pokrenite postupak pred redovnim sudom, da bi mu pružili priliku - ili da se obruka kao što se obrukao ovaj prekršajni organ, ili da pokaže kako je to ipak sud. Sve ovo kažem zbog toga što nasedamo triku da ovde, tobože, imamo sudsku zaštitu. Mi sudsku zaštitu uopšte nemamo i zato, čini mi se, od toga treba poći.

Grujica Spasović: Imam utisak da je zapravo mnogo toga oko naših novina magla podignuta da bi se sakrio glavni razlog onoga što se događa. Već prvi slučaj iz marta meseca ukazuje na to. Tri medija su uradila potpuno istu stvar, prenela saopštenje opozicione vlade za Beograd, i istog dana su tuženi. Od toga je jedan medij potpuno sam, s daleko manjim tiražom, ekonomski daleko najlošije stoji; zatim medij koji je i društvo i štamparija i mnogo duže traje i, najzad, tu je i treći medij, najtiražniji u zemlji, iza kog stoji strani kapital. Šta biva? Dva medija koja su mnogo jača od nas kažnjena su, zajedno, manje nego mi sami. I u poslednjem slučaju opet smo mi slabiji: iza Studija B stoji gradska vlada, Srpski pokret obnove, iza "Blica" austrijski kapital - i ponovo smo mi više kažnjeni za istu stvar.

Zoran Ivošević: Vi ste povratnici, a njima je možda bilo prvi put.

Grujica Spasović: Ne, i "Blic" je povratnik. Nedavno smo učestvovali u razgovoru sa opozicionim strankama na kome je postavljeno pitanje pomoći nezavisnim medijima. Moj stav je da treba što bolje da radimo svako svoj posao. A najbolje za nas, i za njih, jeste da otvoreno kažu i ne odustaju od stava da dok postoji ovaj zakon o informisanju nema ni govora o bilo kakvim izborima. Naravno, nije to jedini uslov. Treba menjati i druge zakone, pripremati fer uslove za izbore, ali dok postoji ovaj zakon mi nećemo sutra moći nijedan predizborni skup da propratimo kako treba, i ostaće im samo bandere da obaveštavaju građane šta hoće i da ih ubede da glasaju za njih. To nije samo pomoć medijima, to je pomoć i njima, ako misle da se bave politikom. Što se ovog izbora tiče, za mene je najžalosnije i najopasnije ono što se dogodilo "Novinama vranjskim". Kao tužioci su se do sada pojavljivali neki Rajko Popović, Vojislav Šešelj, Ljiljana Blagojević, čak i Zoran Lilić, Patriotski savez... Sad se kao tužilac pojavila vojska. Pucanje na mete iz najteže artiljerije. A sudija je iznenađen što je redakcija kao svedoke pozvala čak i Albance: to je u obrazloženju presude, raspirivanje međunacionalne mržnje.

Zoran Ivošević: Ja bih se opredelio za ono što se desilo "Danasu", "Blicu" i Studiju B. Ne zbog visoke kazne, nego zato što tu dolazi do izražaja bezobrazluk o kome sam već govorio. Ko je pokrenuo taj postupak? Gospodari ovog našeg vremena, pokrenuli su ga ljudi koji u vladi, kao njeni članovi, kontrolišu organ koji se zove sudija za prekršaje. Samo, naravno, nisu se legitimisali kao ministar informisanja i potpredsednik vlade nego kao rukovodioci te njihove partije. I sad su oni tu tužioci, da kažemo tako, a taj prekršajni organ kao organ iz njihove nomenklature sudi po toj njihovoj tužbi. Pa šta ste drugo mogli i da očekujete osim drastičnih kazni? Potpredsednik vlade i ministar koji je sve ovo i stvorio, oni se obraćaju svojim organima i, naravno, ti organi moraju da sude. Mislim da je dobra prilika da se na to sve ukaže baš sad: "Politika" je oslobođena, a "Danas" osuđen u istoj stvari. Prekršaj je potpuno isti, a imamo dve potpuno različite odluke. To upozorava i javnost i građane na nešto što je potpuno neustavno; sudija za prekršaje tu ništa nema da kaže, a upravo on ovde diktira uslove, donosi odluke, izriče stravične kazne i uništava javne medije.

Zaštita visoke divljači

Biljana Kovačević-Vučo: Ne slažem se da Zakon o javnom informisanju ima i jednu jedinu pristojnu odredbu, zato što se ne može govoriti o pristojnim odredbama van konteksta. Kontekst je strašan. Kod donošenja i usvajanja bilo kog zakona ono najvažnije jeste duh zakona, ono što zakon želi da proizvede kao posledicu. Kao pravnik, ja sam pristalica one škole koja se zalaže za potpunu slobodu informisanja uz taksativno nabrojana ograničenja za zaštitu ličnosti, koja predstavljaju izuzetke. Ovde, međutim, sam Zakon o javnom ifnormisanju polazi od zaštite ličnosti. Javno informisanje i sloboda informisanja ne mogu kao osnovni cilj da imaju zaštitu ličnosti. Pri obrazlaganju zakona u skupštini, ako se sećate, i radikali i JUL i SPS, svi su polazili od zaštite ličnosti. To znači da je na jedan potpuno očekivan način zloupotrebljena zaštita ličnosti da bi se doneo jedan poguban zakon o informisanju, koji je stvarno ugušio slobodnu reč.

Evropski standardi i međunarodni Pakt o građanskim političkim pravima tretiraju slobodu mišljenja i informisanja kao apsolutno neograničene. Ali postoji i posebna odredba, na koju se stalno zaboravlja. To je čuveni hate speech, govor mržnje. To je upravo ovo izazivanje nacionalne, rasne, verske netrpeljivosti. To su izuzeci, ali se od njih ne polazi pri pisanju novog zakona. To su dve opcije: da se sloboda informisanja pravno reguliše kao u američkom Ustavu, prvim amandmanom koji garantuje apsolutnu slobodu informisanja i ne priznaje hate speach, ili prema evropskim standardima koji, po presudama Evropskog suda, nedvosmisleno kažu da javne ličnosti već samim tim što obavljaju određene javne poslove moraju da trpe više nego obični građani.

Snježana Milivojević: Viši nivo kritike.

Biljana Kovačević-Vučo: Da, viši nivo kritike: njihov posao podrazumeva javnu kritiku, to je osnov demokratije. E, kod nas se sve to izokrenulo. Kod nas je pojedinac, običan građanin, ovim zakonom onemogućen da kaže svoje mišljenje, odnosno novine više neće prenositi njegovo mišljenje zato što će biti kažnjene. Ali zato javne ličnosti mogu da govore šta god hoće i one su zaštićene. Ovaj Zakon nema ni jednu jedinu dobru odredbu, suviše široko de?niše čak i javne medije tako da i naučna istraživanja mogu da budu predmet kazne. Sve što je štampano, bilo registrovano ili ne, podleže jurisdikciji Zakona o informisanju. Zato mislim da je po posledicama najstrašnija presuda "Evropljaninu", potom "Vranjskim", i zbog visine kazne i zbog povoda kažnjavanju, doslovnog prenošenja izveštaja jedne nevladine organizacije.

Snježana Milivojević: U tom smislu ništa ne bi značilo ni da je "Politika" osuđena. Rekli bi: jeste, oni dosledno kažnjavaju sve. Ali kažnjavaju po besmislenosti, tako da kažem. To što ćete oglasiti legalnim presudu organa za prekršaje zato što novine prenose saopštenja legalnih političkih aktera je besmisleno, pa makar oni to radili prema svima.

(Be)smisao zakona

Zoran Ivošević: Sve ono što govorimo o tom Zakonu u poslednjih godinu dana je samo u njegovim kaznenim odredbama. Ali stvar i jeste u tome što je zakon donet zbog kaznenih odredbi, a sve drugo služi da nas uvede u jednu ?kciju. Tobože je zakon dobar, pogledajte samo član 1, član 2 i tako dalje. Ali ovde su važne samo kaznene odredbe, i oni taj deo zakona upotrebljavaju. Hteli su samo kaznene odredbe, a nema smisla da Zakon sadrži samo kaznene odredbe. Zato su sve drugo dodali, ne bi li ublažili drastičnost kaznenih odredbi. Mi nasedamo tome koristeći se zakonom, obraćajući se sudiji za prekršaje umesto redovnom sudu koji, ipak, na osnovu istog ovog zakona, može da nam pruži neku kakvu-takvu zaštitu.

Snježana Milivojević: Zaštita privatnosti i ličnosti rođena je u onoj vrsti medijske tradicije u kojoj je osvojeno pravo na javnu kritiku i sada se od moćnih medija pojedinac štiti jer, na primer, CNN može da upropasti život. Pošto nema državne intervencije, nužno je ostaviti prostor na koji imaju pravo i Ledi Di i Bil Klinton. Ali, u domen u kome ti isti ljudi obavljaju javnu funkciju možete ući. Svi smo ulazili u spavaću sobu Bila Klintona, ali svaki pojedinac, privatni građanin i građanka, imaju pravo da isto to smatraju atakom na privatnost i da zbog toga vode spor protiv medija. To je onaj viši stepen kritike kome podležu javne ličnosti. Podsećam vas, i kod nas je bilo sličnih pokušaja, ali to su pokušaji da se retorikom savremenog medijskog govora prikrije jedna restriktivna praksa, da se upakuje na način koji bi eventualno u svetu mogao da prođe. Vi se sećate da je ministarka Milentijević donosila zakon u kome se govorilo protiv monopola - a jedini monopol koji u ovoj zemlji postoji je državni medijski monopol. On je ostao netaknut. Zašto? Zato što je vlast htela da ograniči buduće televizije, grupe kakva je Asocijacija nezavisnih elektronskih medija, buduća medijska grupisanja koja bi mogla uzeti veći deo publike, veći stepen medijskog uticaja, mada u tom trenutku nije bila ni na vidiku mogućnost da se pojavi neki veliki medijski vlasnik ili da se neko približi poziciji kakvu imaju RTS ili "Politika", ti veliki monopoli. Stvarni monopol je ostao netaknut a razmontiravao se neki ?ktivni monopol nezavisnih medija. Potom ide priča o zaštiti privatnosti. Institucionalizuje se zaštita privatnosti u zemlji u kojoj apsolutno nema regulisanih odnosa u javnoj komunikaciji i kojoj je neophodna rekonstrukcija medijske scene da bi društvo uopšte deblokiralo komunikaciju.

Bruka i sramota

Zoran Ivošević: U podeli vlasti, onaj ko donosi zakon, ne primenjuje zakon. To je bruka i sramota onoga ko je primenio zakon. To se može desiti sa svakim zakonom, ali to nije problem zakona. To je problem onoga koji tako zakon primenjuje.

Snježana Milivojević: Ali, zakonodavac određuje kako će se zakon primenjivati. A kakve su posledice po medijsku scenu, to je teško odlučiti, mada možemo napraviti neku karakterizaciju njegovog dosadašnjeg delovanja. Struktura presuda dokazuje da autori, donosioci zakona ili oni koji stoje iza njih ne žele nezavisne medije. Sa frekvencijama je stanje još neregulisano, ali Zakon o javnom informisanju je atak na novine. Jasno je zašto, ako se zna da su u trenutku donošenja zakona - po prvi put u poslednjih deset godina - nevladini štampani mediji po tiražu i uticaju na publiku nadmašili vladine štampane medije.

Biljana Kovačević-Vučo: Zato duh ovog zakona obavezuje zakonodavca da najoštrije kažnjava najslabije. Uništi nezavisne medije - to je duh zakona. Uništi slobodnu reč! Već sam rekla da je ovaj zakon najgori na svetu, ali njegova primena je još gora. Katastrofa je to što imamo užasan zakon i medije koji, da bi opstali, vode računa o tome, a ipak uspevaju da plasiraju informacije. Nema legaliteta ni legitimiteta za ovaj zakon, tako da se nalazimo u poziciji biranja najgoreg.

Zoran Ivošević: Ja ne bih izgovarao tako velike reči kao što je duh zakona. Monteskjeu ovde nema mesta, ali možda bi moglo da se kaže: zao duh zakona, zloduh zakona. Suština ovog zakona u tome i jeste, u njegovom zlom duhu. Ne sudimo mi zakonu, niti treba danas da se opredeljujemo oko njegovih odredaba. Ovo sa "Vranjskim" stvarno je strašno zato što se pojavila vojska kao, hajde da uslovno kažemo, tužilac, i jeste strašno što je kazna još gora od kazne za "Danas", "Blic" i Studio B. Tu se petlja vojska kojoj to posao nije, odnosno država SRJ kao pravno lice koje zaista može da pokrene taj postupak. Tu država nije sa imperijumom nego sa dominijumom i ona je stranka u postupku kao i svaka druga.

Biljana Kovačević-Vučo: Ali država nije pokrenula taj postupak.

Zoran Ivošević: A vojska nije mogla zato što nema svojstvo pravnog lica.

Biljana Kovačević-Vučo: Odbacili su upravo taj argument, da ne postoje proceduralne pretpostavke za vođenje postupka jer vojska nije pravno lice.

Zoran Ivošević: Naravno da nije, ali država jeste i država pozajmljuje svoj pravni subjektivitet svim državnim organima. Ali, to je država sa dominijumom i mene ona uopšte ne impresionira, prema njoj se odnosim kao i prema svakoj drugoj stranci. Ovo sa "Vranjskim" je ogromna glupost. Pokazuju nestrpljenje, ali posledice kažnjavanja ovih drugih medija, uništavanje javnih glasila koja još uvek kako-tako slobodno rade, to je strašno. Taj zakon je spomenik naše sramote, sramote našeg zakonodavstva, sramote izvršne vlasti i sramote nas samih, ako hoćete. Izvršna vlast nametnula je zakon Skupštini. Kako ga je vlada predložila tako su ga ovi izglasali, bez javnog raspravljanja, po hitnom postupku. I sad, taj zakon treba primeniti. I to opet čini vlada, jer ta ista vlada, preko ljudi koji su stvarni autori tog zakona, pokreće postupak. Sude organi vlade, organi koje mogu da smene u svako doba. Kad pogledate sve to, jasno je da ta vlada hoće da svoj hijerarhijski imperijalizam nametne svim ostalim organima ove države - i zakonodavnoj i sudskoj vlasti.

Briga o narodnom zdravlju

Snježana Milivojević: Ali, svaka tužba u kojoj se pojavi ministar za informisanje znači da on neposredno učestvuje i utiče na uništavanje medija. On je resorni vladin činovnik za tu oblast i direktno utiče na razaranje te delatnosti. To je najskandaloznije, jer sve presude u kojima neposredno učestvuju ljudi iz Ministarstva za informisanje su očigledan dokaz da država ima dva standarda za medije, odnosno da joj je cilj uništavanje nezavisnih medija i da joj ovaj zakon upravo tome služi. Najzad, moramo da kažemo na koji način se vrši atak na profesiju. Visokim kaznama kažnjavaju medije koji prenose saopštenja za javnost, legalni politički oblik obraćanja legalnih političkih aktera.

Grujica Spasović: Za mene je apsolutno najskandaloznija stvar vezana za ovaj zakon presuda "Evropljaninu", počev od retroaktivne primene, pa do kraja koji se u stvari dogodio na Uskrs 1999. godine, ubistvom Slavka Ćuruvije.

Biljana Kovačević-Vučo: Zanimljivo je da su, koliko mi je poznato, sve prijave, svi zahtevi za pokretanje postupka, podneti na osnovu člana 69 koji je u stvari vređanje ličnosti - osim dve. Prvo protiv "Evropljanina" i sada protiv "Vranjskih": oni su optuženi po članu 67 koji glasi: "Za objavljivanje informacije kojom se poziva na nasilno rušenje ustavnog poretka, narušavanje teritorijalne celovitosti i nezavisnosti Republike Srbije i Savezne Republike Jugoslavije, kršenje zajamčenih sloboda i prava čoveka i građanina, odnosno izazivanje nacionalne, rasne ili verske netrpeljivosti i mržnje, kazniće se za prekršaj..." Za prekršaj treba da bude kažnjen onaj ko je za rušenje ustavnog uređenja! A zakon ti daje 24 sata da dokažeš kako nisi rušio ustavno uređenje! To su ozbiljna, najteža krivična dela. Zašto nisu pokrenuti krivični postupci? Zato što ih to ne interesuje. Zato što je to ono zlo zakona bez duha. Zamislite, organ za prekršaje - koji pri tom nije ni sudija - utvrđuje: "Postoji prezumpcija da su oni rušili ustavno uređenje, odnosno izazivali nacionalnu i versku mržnju!"

I u tom smislu ovde se izdvajaju presude "Evropljaninu" i "Vranjskim". Bojim se da je to samo početak jednog mnogo, mnogo goreg progona koji će uslediti.

Presuda godine

Pozvan da označi posebno karakteristične slučajeve, žiri "Vremena" odlučio je da:

1 - Kazna izrečena nedeljniku "Evropljanin" otvara novu eru, milenijum i vek srpskog novinarstva po svim relevantnim elementima - od tužioca, preko retroaktivnog dejstva, do naknadnih posledica;

2 - Kazne dnevnicima "Blic" i Danas", odnosno televiziji Studio B na jednostavan, elegantan, lep i poučan način reprezentuju vladajući princip jedinstva zakonodavne, izvršne i sudske vlasti koja propisuje, tuži, sudi, naplaćuje, pleni i zatvara.

3 - Presuda listu "Novine vranjske" zaokružuje tradiciju godine Zakona, po kojoj sve može biti osuđeno na svakom nivou. Delo protiv čovečnosti, ustavnog poretka i međunarodnog prava sankcioniše prekršajni organ. U tom smislu, od početka epohe univerzalne pravde deli nas samo prva mandatna kazna koju će, zbog pogrešnog parkiranja, glasne muzike ili nepridržavanja kućnog reda izreći - Ustavni sud.

Žiri "Vremena":
Biljana Kovačević-Vučo, predsednica Jugoslovenskog komiteta pravnika za ljudska prava;
Snježana Milivojević, komunikolog;
Grujica Spasović, glavni i odgovorni urednik lista "Danas";
Zoran Ivošević, predsednik Društva sudija, (razrešeni) sudija Vrhovnog suda Srbije;
Gordana Suša, predsednica Nezavisnog udruženja novinara Srbije.

Snježana Milivojević

Smišljeno bezakonje

Sve što se u poslednjoj deceniji dešavalo sa društvom u celini jeste jedna velika prekretnica, tako da ja ne znam u kom smislu možemo da kažemo da je Zakon o javnom informisanju prekretnica. Ali, sa stanovišta sudbine medija u protekloj deceniji, mislim da jeste veoma važan. S tim zakonom počinje nova faza: njime je završen period one surove, rigidne političke kontrole nad medijima koja je karakteristična za stari režim - smena urednika, zabrana, povlačenje, politički pritisci, polujavni aranžmani...

Tokom deset godina od uvođenja višepartijskog sistema, od pojave nezavisnih medija, to bezakonje je svesno održavano. I onda je, u jednom trenutku, legalizovano tako što je vlast Zakonom o javnom informisanju poslala poruku da će se sada ekonomskim pritiscima obračunavati sa nezavisnim medijima u jednoj sasvim drugačijoj situaciji. Više ne smenjuju urednike, a to, na kraju, više i nije moguće. Poslednji takav slučaj je bio "Blic", ona munjevita promena urednika usred protesta 1996/97, kada je "Blic" promenio uređivačku koncepciju, uprkos inostranom vlasniku i kapitalu.

Biljana Kovačević-Vučo

Sve je moguće

Čisto legalistički, kada je reč o ovom Zakonu o javnom informisanju - bez obzira na to koliko je poguban i koliko usmeren na gušenje nezavisnih medija - čak i po takvom takav je, nijedne od ovih novina ne bi bile kažnjene. Svi su, čak i u inkvizitorskom dokaznom postupku, uspevali da dokažu nepostojanje elemenata za odgovornost, da je informacija istinita ili da su tačno preneli saopštenja. U nekim slučajevima, naravno, to nisu uspeli zato što se radilo o vrednosnom sudu, ali čak i u toj situaciji trebalo bi po Zakonu o informisanju da budu oslobođeni. Prema tome, čak ni po ovom nakaradnom zakonu, čiji je jedini cilj gušenje slobode misli i izražavanja, da je primenjivan kako treba, niko ne bi bio osuđen na plaćanje kazne. I to je u stvari ono što je još strašnije od samog papira.

Novine su, naravno, bile opreznije, mediji su tražili način da plasiraju inforamcije u formi koja je mogla da izbegne Zakon o javnom informisanju ovakav kakav jeste. I pored toga su osuđivani, što samo govori o tome da zakon u stvari i nije toliko važan. Čak i da zakona nema, sve te novine i svi ovi mediji bi bili osuđeni - pronašli bi se neki drugi razlozi, što govori o tome da pravni sistem kod nas ne postoji. Zakon o informisanju bio je prekretnica posle koje se više ne poštuje ni elementarna procedura; najnoviji slučaj razrešenja sudija stavlja krunu na sve to. Znači, sve je moguće uraditi. Ako su našli ciljnu grupu za uništenje, sve mogu da urade.

Zoran Ivošević

Zloduh zakona

Meni se ne dopada naziv "presuda godine". To je zamka koju postavlja ovaj zakon, zamka u koju se vrlo lako upada. O čemu je zapravo reč? Niti ovde ima presude, niti ovde ima ozbiljnog suda. Sloboda štampe je zajemčena ustavom a, po članu 12 stav 4 Ustava Srbije, zaštitu te slobode pruža sud. Problem je u tome što organ koji primenjuje Zakon o javnom informisanju kad izriče drakonske kazne - uopšte nije sud. To je prekršajni organ, a problem je u tome što se taj prekršajni organ u prvom stepenu zove sudija za prekršaje. Taj sudija za prekršaje uopšte nije sudija. To je organ iz nomenklature izvršne vlasti kog imenuje i razrešava vlada. Prema tome, ako taj sudija za prekršaje ne odlučuje onako kako vladi prija, on se izlaže riziku da bude smesta razrešen.

Ako po ustavu samo sud može da pruža sudsku zaštitu slobode štampe, onda je jasno da je i sud žrtva ovog Zakona o javnom informisanju, a ne samo profesija novinar ili javno informisanje. Sud je žrtva zbog toga što je tim zakonom naprosto uzurpirana eminentna nadležnost suda, poverena je prekršajnim organima a, da se Vlasi ne sete, taj prekršajni organ se, eto, u prvom stepenu zove sudija, to onda "vuče" prema nekom sudu, i često čitam kako presude, odluke i rešenja donosi nekakav sud, što zapravo nije tačno. To je trik. Ovde nema suđenja i ako već hoćete da upotrebite reč presuda, stavite je u znake navoda, jer to uopšte nije ni presuđivanje, ni suđenje, niti tu postoji nadležni organ koji treba da odlučuje.

Grujica Spasović

Pekara apsurda

Kao čovek iz medija, nalazim se u jednoj šizoidnoj situaciji. Ovo o čemu razgovaramo objaviće "Vreme" i sad mogu svašta da ispričam, a - to je jedno od najvećih ludila ovog zakona - neću ja odgovarati nego će odgovarati "Vreme". Ceo Zakon o javnom informisanju opire se racionalnoj analizi i - u tome se slažem sa Zoranom Ivoševićem - mi stalno gutamo taj mamac da uopšte pričamo o nečemu što je apsurdno i nepopravljivo. To što su oni pokrali (autore modela zakona, op. pr.), to je zaista ikebana koja treba da sakrije onih možda deset odsto problematičnih stvari u zakonu. U principu, kad bi se tih deset posto izbacilo, možda bi to mogao da bude jedan liberalan zakon. Možda se nećemo složiti u procentima, ali svejedno, Zakon o javnom informisanju je i donet samo zbog tih deset odsto.

Gordana Suša

Inkvizicija i veštice

Zaista je teško opredeliti se koja je od izrečenih kazni - zajedno teških više od 25 miliona dinara - "presuda godine", ne samo zbog "bola" koji je tužiteljima obilato nadomešten novcem, već zbog ogoljene inkvizitorske zakonske dogme o pretpostavci krivice, koja se isto tako obilato koristila. Inkvizitoru je najvažniji zadatak da spaljuje veštice, a svi mediji koji nisu pod kontrolom vlasti, proglašeni su za "veštice", najpre javnim proklinjanjem i žigosanjem, potom kažnjavanjem do potpunog uništenja.

To je bilo jasno već po prvim presudama. Prvi medij koji je kažnjen prema inkvizitorskom zakonu je list "Evropljanin ", 24. oktobra 1998, zbog teksta otvorenog pisma predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću u kom je, kao najodgovorniji, prozvan zbog katastrofalne situacije u zemlji. To je povredilo osećanja Patriotskog saveza Beograda, koji podnosi prekršajnu prijavu protiv čelnika ovog lista i ?rme DT Press. Odrapljena je kazna u iznosu od 2,4 miliona dinara (po tadašnjem kursu oko 250.000 maraka). Dva dana kasnije, 26. oktobra 1998, usledila je plenidba imovine preduzeća i tiraža "Dnevnog telegrafa". Tada smo prvi put čuli za još jednu specijalnost egzekucije - zaplenjeni "Dnevni telegraf" se mogao prodavati po ceni kilograma stare hartije... Višemesečni pritisci i bukvalno proganjanje vlasnika DT-a i "Evropljanina" Slavka Ćuruvije, njegova galama i glasnost u popriličnoj opštoj tišini i njegovo ubistvo, do danas nerasvetljeno, ostaće vezani za zloglasni Zakon o informisanju koji se, podsećam, primenjuje na sve medije koji se nađu na teritoriji Srbije. Tako je plenjen podgorički "Monitor", da bi petnaestak dana kasnije faktički u tajnosti bio kažnjen astronomskom kaznom od 2,8 miliona dinara.