Nuspojave |
Vreme broj 470, 8. januar 2000. |
Idiotska noć Zamislite, Mađar i Mađarica, pa pričaju na mađarskom! Znate li šta je sindrom "idiotske noći"? To je ono kada stvari najednom počnu da se odvijaju po nekom čudnom, nastranom redosledu, kada bez svoje prepoznatljive krivice umarširate u urbanu zonu sumraka u kojoj su sve vrednosti okrenute naglavačke, pa počnu da vam se dešavaju stvari za koje niste verovali da su moguće, a ljudi vam se prikazuju u nekom gotovo demonskom svetlu... Jedan novosadski tinejdžer je pre neko veče, nažalost, naučio dosta o tome. Do određene tačke, sve je izgledalo normalno: bio je u pozorištu, a potom je krenuo kući, gradskim autobusom. U autobusu (linija br. 1, koja vozi ka Telepu, starom periferijskom naselju u kojem tradicionalno živi dosta Mađara) bezbrižno je ćeretao s prijateljicom, komentarišući odgledanu predstavu. A onda je krenulo: stanoviti nedefinisani - i od Organa Gonjenja još uvek neidentifikovani - čovekoliki entitet počeo je da ga vređa i da mu preti, a zatim ga i fizički napao usred javnog prometala, pred gomilom zabezeknutih, ali samozaštitno pasivnih, naprasno u metafizičke daljine & dubine zagledanih (ne)svedoka. Razlog ovom napadu bio je, oh, tako dražesno fašistički: dotični tinejdžer je, naime, Mađar, a po svemu sudeći to je i njegova prijateljica; primećeno je, izgleda, od strane Čovekolikog, da ti Mađari, čim se nađu zajedno (tj. u više od jednog primerka), imaju ekscentričan, duboko iritirajući i srbougrožavajući, podmuklo genocidni običaj da međusobno komuniciraju na - mađarskom! Dakle, u neku ruku, Čovekoliki Napadač je bio izazvan: zamisli, Mađar i Mađarica ("Grk traži Grkinju", rekao bi Fridrih Direnmat), pa pričaju na mađarskom! Javno! Bez ustezanja! Bez stida! Bez, makar, ustreptale (bogo)bojažljive, samoizvinjavajuće i na promptni ustuk vazda spremne skromnosti! Baš kao u onom minijaturnom biseru Sergeja Dovlatova iz Sola na Andervudu: "Tavariš sudija, evo ovako je to bilo: uđem ja u restoran, a kad tamo - Jevtušenko! I kako onda čovek da ga ne opali po labrnji!?"... Nemili verbalno-pesničarski incident postao je veoma brzo lokalna tema br. 1, pravi talk of the town; svi novosadski politički subjekti demokratske provenijencije odmah su izrazili svoje zgražanje, lokalni nezavisni mediji posvetili su tome nešto pažnje, stvar je stigla čak i do gradonačelnika koji je pristojno, biranim rečima, osudio divljanje nepoznatog Čovekolikog i naglasio da se u Novom Sadu, koji jeste "srpska Atina", ali i multikulturalna prestonica multikulturalne Vojvodine (ovo je već moja slobodna interpretacija) ovakve svinjarije neće tolerisati. Neko bi - ne nužno nedobronameran - rekao da se previše pažnje posvećuje jednom prozaičnom kasnovečernjem incidentu koji je spontanom provalom nekontrolisane, agresivne gluposti izazvala neka pijana budala (ili samo: budala), da se slične stvari stalno dešavaju svugde među ljudima, samo što povod za pesničenje ne bude nečiji materinji jezik nego, recimo, to što se nekome ne sviđa vaša faca (ono čuveno: "šta me tako gledaš" ili "kome ti kevu?"). Ih, šta sve čoveku može da se desi u pariškom ili njujorškom metrou, ta i'te molim vas! A tek kako u Lujzijani muče crnce! Pa još koriste sarkazam! U neku ruku, sve ovo stoji. Pa ipak, u tome ima nečeg u najmanju ruku površnog, neodgovorno uprošćavajućeg, i utoliko i falsifikujućeg. Izvestan procenat čovekolikih dvonožaca svugde na ovom svetu je agresivan, i samo traži povod za to da, onako hronično prepun sebe, deo svog fekalnog sadržaja ispolji na fiziološki atipičan način, kroz šake. Ali, svođenje telepske sitnosatne priče na to bio bi isuviše jeftin način da se prikrije suština. Svaka sredina ima svoje tabue, ono u šta se ne sme dirati: u Vojvodini je to jezik, vera, nacionalnost. I nije isto kada vas neko zašaketa zato što mu se ne dopada vaša faca, i kada vas napadne jer mu se ne dopada vaš jezik! Jer, ovo potonje je trenutak kada se obična, animalna agresija naših slabije razvijenih srodnika pretvara od "aistorijske", proste manifestacije samosvrhovitog nasilja u nešto "političko", u čin s "društvenom težinom"; s obzirom na to da su takvi, periferni primerci ljudskog roda po svojoj prirodi bića najniže malograđanske psihologije, i da su posve nesposobna za bilo kakav "nonkonformistički" akt, za bilo koji čin koji se odmiče od Društvenog Kanona (onakvog kakvim ga oni "interpretiraju"), može se reći da je Čovekoliki iz telepskog autobusa napao onog klinca zato što je bio ubeđen da to ne samo "sme" da se uradi nego da je to čak i akt sa stanovitom pozitivnom konotacijom, društveno "higijenski" postupak simboličke ekskomunikacije iliti (po)ništenja Drugog. Pre petnaestak godina teško da bi nešto ovakvo u narečenoj "mikrosredini" ikome palo na pamet. Pojednostavljeno tumačenje ove razlike između "nekad" i "sad" poseći će za faktorom represije, i na njemu će i ostati: u društvu vladajuće doktrine "bratstva i jedinstva", svaki "nacionalistički incident" mogao vas je odvesti na robiju, u Vojvodini i Bosni naročito. To nije netačno, ali opet podlački prikriva važnije stvari, ozbiljnije tektonske poremećaje u društvu. Žalosna je istina da osnovni faktor nestajanja kočnice nije u odsustvu represije "kao takve" nego u višegodišnjem huškanju na Drugog od strane "dominantnog diskursa". Možda je čovekoliki pesničar iz telepskog autobusa neko ko se konvencionalno može opisati kao "društveni marginalac", outsider; ali, njegovu ruku je prema licu mladog Mađara vodio sam "društveni krem", sam establišment. Otuda nijedna reakcija na narečeni događaj nije "preterana" ili isuviše nervozna, naprotiv. Ta šaka u letu kroz autobus jeste prvorazredni društveni problem, jer je indikator svega onoga što se na "istorijskom", "političkom" nivou, na ravni Velikih Priča zbiva u Miloševićevoj Srbiji. Nasilje se godinama valjalo po tradicionalnim Prizorištima Istorije, a sada je taj ciklus završen, više se nema kud. Sada se nasilje ka etnički, jezički, politički, svetonazorno Drugom seli u svakodnevicu, u gradske autobuse ili na Ibarsku magistralu, sasvim svejedno. Na nivou "visoke politike" tu je organizovana represija sa elementima državnog terorizma, na nivou svakodnevice svakodnevni fašizam (Umberto Eko) društvenog taloga koji je sklepan u retortama Novog srpskog poretka. I zato se ne treba zavaravati ili uljuljkivati eufemizmima: onaj dečko je dobio batine od "svih nas", jer smo stvorili društvo u kojem je takvo nešto i stvarno i moguće. Oni koji su staklasto zurili u neku samo sebi znanu Nirvanu - dok je taj klinac trpeo rasističko nasilje - pravi su, rasni pripadnici jednog razorenog društva. Za njega možda još i ima nade, ali oni su već mrtvi, mada se mrdaju. Teofil Pančić |