Vlah u snijegu

Minhen, 1. januar 2000.

Jo� pada sneg. Kao jedan od malobrojnih treznih u�esnika novogodi�njeg tuluma u predgra�u Minhena odre�en sam da vozim auto; pri�eljkujem da me policija zaustavi, da dunem u nema�ki balon ne bih li tako izvukao o?cijelno me�unarodno priznanje za radikalno trezvenja�tvo u kojem istrajavam evo peti mesec; niko me ne zaustavlja, ni mene niti bilo koga iz balkanskog konvoja - na pu�komet nema nijedne patrole.

Be�, 2. januar 2000.

Umalo da uknji�im prvi devizni gubitak u novom milenijumu: na �elezni�koj stanici u Minhenu na�inom upravo vol�ebnim izgubio sam trojicu kolega-muzi�ara za koje me vezuje dvadeset godina rada ali i zajedni�ka vozna karta Novi Sad-Minhen-Novi Sad kupljena sa kraljevskim popustom - sa sve spava�im kolima iza�lo je manje od sto maraka po glavi. Dok su se umetnici iskrcavali iz kombija ja sam se sa svoja �to bi nosa�i i taksisti rekli �etiri koleta obreo na �etrnaestom koloseku odakle je u 4:25 polazio brzi voz za Be�. Voz je uz neznatno zaka�njenje postavljen, tiska se i staro i mlado, samo crne trojke nema. �ekam, cupkam, osvr�em se, vra�am se tamo gde sam ih ostavio, nema ih nigde. Voz po�inje da klizi niz peron i ja napokon uska�em: mora da smo se u gu�vi mimoi�li, u vozu �emo se na�i, Bog �e dati da ih na�em pre nego �to kondukter na�e mene - kakve sam sre�e zasko�i�e me najuskogrudiji, najksenofobi�niji kondukter koji �e uz to biti i mamuran od do�eka novog milenijuma.

Prtljag sam predostro�no smestio u prvu klasu pokraj gospo�e za koju sam procenio da nije sklona d�eparenju i da ne�e isko�iti sa mojim koferom, kompjuterom, tamburom i rancem; bi li htela da pripazi te stvari samo dok ne prona�em prijatelje, kako da ne. U stilu Prljavog Harija otvaram svaki kupe, nema njih, ali zato ide kondukter. Ja sam, znate, deo grupe, imam prijatelje, prijatelji imaju kartu, u lisici tica, u tici srce, vidim da ga basna beskrajno zamara, i prijatelji i karta su tu, u vozu, nema oko toga nikakove dvojbe, u pola dvanaest imamo voz za Novi Sad, Jugoslavija, kondukter i ja treba samo da pro�e�ljamo voz, mo�emo i zajedno, ja sam slobodan...

Bavarski rodoljub insistira da govorim nema�ki i prete�i ponavlja re�i "tiket" i "calen". Imam prokleti tiket, calenzovali smo cuzamen jo� u Beogradu, ne zanima ga pri�a, kartu na sunce, bite! uperio u mene onu kombinaciju voki-tokija i digitrona i sprema se da iskreira novu kartu, �ekaj, �ove�e, ono �to je za mene krajnja mera za tebe je potez broj jedan! ako ih ba� nigde ne bude, ja sam ti na raspologanju, u ovome vozu ja sam ambasador na�e kulture, odre�i�u kesu, uze�u kartu Salzburg-Be�, Salzburg samo �to nije...

Prepustim ga njegovoj misiji bu�enja karata a ja se stu�tim ka zadnjem delu, nasme�im se usput gospo�i Mariji Handl - tako se zove moja saputnica, u�iteljica u mirovini, nije nikad bila u Jugoslaviji, ima sestru u Minhenu - vidim odgovorno motri na moje zave�ljaje, pro�em desetak vagona, kad, i tamo kondukter, pa da, batina ima dva kraja, upoznam i ovog drugog sa situacijom, ne, nije video tri putnika sa akusti�nim instrumentima i �etvoro�lanom kartom. Zamolim ga da obrati pa�nju na takvu skupinu te da ih neizostavno obavesti o mom prisustvu.

Gospo�i Handl koja je u kratkim crtama ve� znala za nemio doga�aj ispri�am sada sve do tan�ina. Smatra da �e biti mnogo bolje ako nema�ki kondukteri uskoro si�u i ako me bez drugova i bez karte zateknu Austrijanci (i jeste Austrija majka svekolikog kondukterstva, to �u re�i svakome!).

Provozam se kao na iglama (d�aba mi prva klasa) jedno sto pedeset kilometara, evo novog, tre�eg konduktera, on mi je ve� �etvrti slu�alac, vezem na engleskom kao Dragana Mirkovi� [sama u�ila, a kad ode u Englesku ili Ameriku, svi joj ka�u: ti mora da si odavde, lepoto-devojko!], kupim od njega telefonsku karticu jer sam tragaju�i za izgubljenim drugovima video da se iz vagon-restorana mo�e telefonirati: javi�u se Anti koji nas je svu �etvoricu doveo na stanicu... Konduktera zamolim da obavezno navrati u moj kupe, pa ako moji drugovi nisu u vozu - moj sekundant gospo�a Handl i ja stojimo mu na raspolaganju!

Telefonska kartica ko�ta petnaest maraka, ali ne �alim: razre�i�u misteriju minhenskog kolodvora i, �to je jo� va�nije, prvi put u �ivotu telefonira�u iz voza: ko zna kad �u sa brze pruge Beograd-Zrenjanin javiti majci da sam u Orlovatu i da rezance mo�e da ukuva! Dobijem Antu, kartonosci su sa perona broj devet oti�li pet minuta posle mene, to je bio voz za Salzburg, mora�e da presedaju, verovatno malo i da �ekaju, ali idu ka Be�u i oni. Eto ti civilizacija u kojoj iz Minhena za Be� ima� voz svakih pet minuta: u Srbiji ako ima neki voz - ima samo jedan i taj kasni toliko da ga najzatucaniji putnik mo�e na�i!

Vratim se u kupe, pro�e jo� pola ure, eto konduktera broj tri. Kao da je on kriv, raportira da kraj najbolje volje nije na�ao moje prijatelje, ka�em mu da sam telefonom doznao gde su, putuju nekim lokalom preko Salzburga. A ja, misle�i da su oni negde u blizini, zaseo ovde, gospo�a Handl mi malo�as re�e da je ovo prva klasa, nisam ni znao, kod nas ovako izgleda obi�an kupe... Pomiren sa sudbinom, izvadih nov�arku i zatra�ih kartu, ali me plemeniti sin Alpa podseti da kartu imam, pa jeste, imam, sagla�avam se ja radosno, samo je u drugom vozu, nema veze, ka�e, karta je pla�ena, hvala, prijatno.

U znak zahvalnosti, a i u slavu slavenskog preterivanja, predlo�ih da smesta pre�em u drugu klasu, ako nema ni�ih, ili da stojim u hodniku: kad ve� ni�ta ne pla�am neka me bar pusti da trpim, nema potrebe, pa tu gde sam ima dovoljno mesta!

Sad �e skrivena kamera, pojavi�u se na evroviziji u bloku o balkanskim marifetlucima, pred kamerama �u platiti i kartu i kaznu zbog odugovla�enja... Ni�ta, kondukter odlazi, u�iteljica likuje jer je bila u pravu, piljim u prozor kroz koji promi�u uredite austrijske ku�e i one njihove odozdo osvetljene crkve.