Vlah u snijegu

Minhen, 1. januar 2000.

Još pada sneg. Kao jedan od malobrojnih treznih učesnika novogodišnjeg tuluma u predgrađu Minhena određen sam da vozim auto; priželjkujem da me policija zaustavi, da dunem u nemački balon ne bih li tako izvukao o?cijelno međunarodno priznanje za radikalno trezvenjaštvo u kojem istrajavam evo peti mesec; niko me ne zaustavlja, ni mene niti bilo koga iz balkanskog konvoja - na puškomet nema nijedne patrole.

Beč, 2. januar 2000.

Umalo da uknjižim prvi devizni gubitak u novom milenijumu: na železničkoj stanici u Minhenu načinom upravo volšebnim izgubio sam trojicu kolega-muzičara za koje me vezuje dvadeset godina rada ali i zajednička vozna karta Novi Sad-Minhen-Novi Sad kupljena sa kraljevskim popustom - sa sve spavaćim kolima izašlo je manje od sto maraka po glavi. Dok su se umetnici iskrcavali iz kombija ja sam se sa svoja što bi nosači i taksisti rekli četiri koleta obreo na četrnaestom koloseku odakle je u 4:25 polazio brzi voz za Beč. Voz je uz neznatno zakašnjenje postavljen, tiska se i staro i mlado, samo crne trojke nema. Čekam, cupkam, osvrćem se, vraćam se tamo gde sam ih ostavio, nema ih nigde. Voz počinje da klizi niz peron i ja napokon uskačem: mora da smo se u gužvi mimoišli, u vozu ćemo se naći, Bog će dati da ih nađem pre nego što kondukter nađe mene - kakve sam sreće zaskočiće me najuskogrudiji, najksenofobičniji kondukter koji će uz to biti i mamuran od dočeka novog milenijuma.

Prtljag sam predostrožno smestio u prvu klasu pokraj gospođe za koju sam procenio da nije sklona džeparenju i da neće iskočiti sa mojim koferom, kompjuterom, tamburom i rancem; bi li htela da pripazi te stvari samo dok ne pronađem prijatelje, kako da ne. U stilu Prljavog Harija otvaram svaki kupe, nema njih, ali zato ide kondukter. Ja sam, znate, deo grupe, imam prijatelje, prijatelji imaju kartu, u lisici tica, u tici srce, vidim da ga basna beskrajno zamara, i prijatelji i karta su tu, u vozu, nema oko toga nikakove dvojbe, u pola dvanaest imamo voz za Novi Sad, Jugoslavija, kondukter i ja treba samo da pročešljamo voz, možemo i zajedno, ja sam slobodan...

Bavarski rodoljub insistira da govorim nemački i preteći ponavlja reči "tiket" i "calen". Imam prokleti tiket, calenzovali smo cuzamen još u Beogradu, ne zanima ga priča, kartu na sunce, bite! uperio u mene onu kombinaciju voki-tokija i digitrona i sprema se da iskreira novu kartu, čekaj, čoveče, ono što je za mene krajnja mera za tebe je potez broj jedan! ako ih baš nigde ne bude, ja sam ti na raspologanju, u ovome vozu ja sam ambasador naše kulture, odrešiću kesu, uzeću kartu Salzburg-Beč, Salzburg samo što nije...

Prepustim ga njegovoj misiji bušenja karata a ja se stuštim ka zadnjem delu, nasmešim se usput gospođi Mariji Handl - tako se zove moja saputnica, učiteljica u mirovini, nije nikad bila u Jugoslaviji, ima sestru u Minhenu - vidim odgovorno motri na moje zavežljaje, prođem desetak vagona, kad, i tamo kondukter, pa da, batina ima dva kraja, upoznam i ovog drugog sa situacijom, ne, nije video tri putnika sa akustičnim instrumentima i četvoročlanom kartom. Zamolim ga da obrati pažnju na takvu skupinu te da ih neizostavno obavesti o mom prisustvu.

Gospođi Handl koja je u kratkim crtama već znala za nemio događaj ispričam sada sve do tančina. Smatra da će biti mnogo bolje ako nemački kondukteri uskoro siđu i ako me bez drugova i bez karte zateknu Austrijanci (i jeste Austrija majka svekolikog kondukterstva, to ću reći svakome!).

Provozam se kao na iglama (džaba mi prva klasa) jedno sto pedeset kilometara, evo novog, trećeg konduktera, on mi je već četvrti slušalac, vezem na engleskom kao Dragana Mirković [sama učila, a kad ode u Englesku ili Ameriku, svi joj kažu: ti mora da si odavde, lepoto-devojko!], kupim od njega telefonsku karticu jer sam tragajući za izgubljenim drugovima video da se iz vagon-restorana može telefonirati: javiću se Anti koji nas je svu četvoricu doveo na stanicu... Konduktera zamolim da obavezno navrati u moj kupe, pa ako moji drugovi nisu u vozu - moj sekundant gospođa Handl i ja stojimo mu na raspolaganju!

Telefonska kartica košta petnaest maraka, ali ne žalim: razrešiću misteriju minhenskog kolodvora i, što je još važnije, prvi put u životu telefoniraću iz voza: ko zna kad ću sa brze pruge Beograd-Zrenjanin javiti majci da sam u Orlovatu i da rezance može da ukuva! Dobijem Antu, kartonosci su sa perona broj devet otišli pet minuta posle mene, to je bio voz za Salzburg, moraće da presedaju, verovatno malo i da čekaju, ali idu ka Beču i oni. Eto ti civilizacija u kojoj iz Minhena za Beč imaš voz svakih pet minuta: u Srbiji ako ima neki voz - ima samo jedan i taj kasni toliko da ga najzatucaniji putnik može naći!

Vratim se u kupe, prođe još pola ure, eto konduktera broj tri. Kao da je on kriv, raportira da kraj najbolje volje nije našao moje prijatelje, kažem mu da sam telefonom doznao gde su, putuju nekim lokalom preko Salzburga. A ja, misleći da su oni negde u blizini, zaseo ovde, gospođa Handl mi maločas reče da je ovo prva klasa, nisam ni znao, kod nas ovako izgleda običan kupe... Pomiren sa sudbinom, izvadih novčarku i zatražih kartu, ali me plemeniti sin Alpa podseti da kartu imam, pa jeste, imam, saglašavam se ja radosno, samo je u drugom vozu, nema veze, kaže, karta je plaćena, hvala, prijatno.

U znak zahvalnosti, a i u slavu slavenskog preterivanja, predložih da smesta pređem u drugu klasu, ako nema nižih, ili da stojim u hodniku: kad već ništa ne plaćam neka me bar pusti da trpim, nema potrebe, pa tu gde sam ima dovoljno mesta!

Sad će skrivena kamera, pojaviću se na evroviziji u bloku o balkanskim marifetlucima, pred kamerama ću platiti i kartu i kaznu zbog odugovlačenja... Ništa, kondukter odlazi, učiteljica likuje jer je bila u pravu, piljim u prozor kroz koji promiču uredite austrijske kuće i one njihove odozdo osvetljene crkve.