Ostvareno proročanstvo

Kineska četvrt u Bloku 70

"Ima pare, ima papiri. Nema pare, nema ništa", tako opisuje odnos sa jugoslovenskim vlastima Čang Sui Ša, vlasnik kineskog restorana

U redovima najpopularnijeg posla u Srbiji, trgovine švercovanom robom na malo, došlo je do velike pometnje - desetine hiljada legalnih i ilegalnih Kineza polako osvajaju tržište sa jeftinijom kineskom robom, bacajuži tako u očaj domaže švercere sa podjednako nekvalitetnom ali skupljom, turskom robom. Kinezi su mirno i bez mnogo buke, u skladu sa svojom vekovnom filozofijom, prvu pobedu odneli na teritoriji Novog Beograda - posle nepune tri godine konačno su zauzeli "Enjubov" tržni centar u 70. bloku. Prvi Kinezi su počeli da pristižu u naš glavni grad tokom 1996. i 1997. godine, nekako u isto vreme kada je naša državna delegacija obilazila Kinu. Beogradska kineska zajednica je u međuvremenu dobila na brojnosti, razvila se i odabrala svoju zonu. Nakon tri godine strpljivog čekanja i marljivog rada, Kinezi su konačno dobili ono što im je šef direkcije JUL-a Mirjana Marković obećala - srpsku verziju kineske četvrti na Novom Beogradu.

KOPAR - BEOGRAD: Subota je pre podne, i za drugi dan Božića u samom tržnom centru u bloku 70 vlada neobična živost. Praznična kupovina je ostavila svoj prepoznatljiv musavi trag u vidu razbacanih kutija, opušaka od cigareta, zgužvanih kesa i ostalog nedefinisanog smeća. Ako je i postojala izvesna sumnja u postojanje prave kineske četvrti u nas, po samom ulasku ona momentalno nestaje - duž hodnika i stepenica koje vode na sprat, gde su smeštene kancelarije, sve vrvi od užurbanih Kineza. Mladi muškarci savremenog izgleda pretežno nose siva ili crna "japijevska" odela i obavezne mobilne telefone; žene sede u radnjama obučene u "South Pole" srebrne jakne kineske proizvodnje (grejanje u tržnom centru je očajno), i zadužene su za prodaju. Mahom su to mladi ljudi, bračni parovi ili čitave porodice iz južne kineske provincije (90 odsto Kineza dolazi sa juga) u kojoj se govori specifičnim dijalektom, praktično nerazumljivim ostalim Kinezima. Većina je trgovinski posao u Jugoslaviji započela zahvaljujući kineskoj državi koja im je omogućila početni kapital u vidu kredita. Naime, kineske banke daju svojim državljanima zajam u iznosu od 5000 nemačkih maraka za privatno preduzetništvo u stranim zemljama, a jugoslovenska država, s druge strane, izlazi u susret kineskim državljanima tako što izdaje vize bez problema. Uslovi za dobijanje jugoslovenske vize u našoj ambasadi u Kini jesu ispravni papiri i posedovanje JAT-ove avionske karte. Postoji, navodno, i kineski bos sa dobrim vezama zadužen za dovođenje Kineza u Jugoslaviju, koji u hiljadama dolara naplaćuje svoje usluge. Njegovo ime je nepoznato široj javnosti ali i mnogim Kinezima, a samo ga je nekoliko ljudi zaista videlo.

Po dolasku u našu zemlju Kinezi obično registruju firmu kao mešovito preduzeće, a za to im je potreban jugoslovenski partner koji se pojavljuje samo na papiru. Ukoliko žele da se registruju kao strana firma, obavezni su da polože depozit od 10.000 nemačkih maraka u jugoslovensku državnu kasu, za šta Kinezi nisu naročito zainteresovani. Rade najmanje 12 sati dnevno da bi otplatili dugove ili vratili kredite državi.

Kineska roba kreće brodom sa juga Kine i prvi put se istovaruje u slovenačkoj luci Kopar. Putuje dalje kopnom slovenačkim kamionima, a pretovar robe u srpske kamione se odigrava na granici sa Srbijom. Roba konačno stiže u Beograd, gde se ponekad zadržava nekoliko dana zbog carine. Sve je to skupo i dugo traje, međutim slovenačka varijanta je ipak jeftinija nego crnogorska. Kineska roba je ulazila u zemlju preko Crne Gore do prošle godine, a carinske dažbine su naplaćivane u Luci Bar. Međutim, sredinom prošle godine Kineze je sačekalo neprijatno iznenađenje - novac koji su dali za izmirenje carinskih dažbina ostao je u Crnoj Gori, iako je po zakonu trebalo da bude prosleđen Saveznoj upravi carine. Kinezima se nije naročito dopalo da plaćaju carinu dva puta, i odlučili su da zaobiđu Crnogorce.

INSPEKCIJA I POLICIJA: Iako je praznična euforija prošla, ispred gotovo svakog lokala u kineskoj četvrti i dalje stoji tezga sa ukrasima i poklončićima spremna za nadolazeću osmomartovsku kupovinu. Na kartonskim kutijama duž hodnika tržnog centra poređane su papuče, jakne, "adidas" torbe, cipele, ženski veš, veštačko cveće... Kinezi se užasno plaše imigracione policije, a imaju i razloga - njihovi brojni rođaci zaposleni u radnjama ilegalno borave u zemlji bez važeće vize. Ne boje se inspekcije, koja retko zalazi u kinesku četvrt iako ima puno švercovane robe, i jedva da su čuli za finansijsku policiju. Ističu da ih je sredina lepo prihvatila i da nemaju nikakvih problema u komunikaciji sa okolinom i vlastima. Lokala koje drže naši ljudi gotovo da i nema, a od ukupno 360 lokala u tom tržnom centru 300 drže Kinezi. Tek tu i tamo poneki srpski frizer. Kako su pazarni dani prošli, Kinezi sada opušteno prebrojavaju zarađeni novac i ugovaraju nove poslove sa nakupcima iz raznih krajeva Srbije.fiUsledila je potraga za pripadnikom miroljubivog istočnjačkog naroda koji govori srpski ili engleski jezik i spreman je na saradnju sa medijima. Mlada i lepa Kineskinja, vlasnica lokala sa veštačkim cvećem, uplašeno je odmahivala glavom, pogleda prikovanog za pod radnje, kada je nekako shvatila (malo zna srpski) šta joj se sprema. Devojka koja radi na prodaji objašnjava na tečnom srpskom jeziku da njena gazdarica ne želi da priča za novine. Tako je bilo i u drugim radnjama - kad čuju reč "novine", odjednom ne razumeju srpski, smeškaju se i odmahuju glavom. U pomoć je pritekao uslužni momak iz obezbeđenja tržnog centra uputivši nas na Kineze koji već duže vreme borave u našoj zemlji i pomalo pričaju srpski. Momak iz obezbeđenja dopratio bi nas do radnje, predstavio vlasnicima, i poluzapovedničkim tonom, ugradivši sav autoritet koji ide uz uniformu, ljubazno zamolio za saradnju.

CARINA I REKETI: Čin Đin San je došao iz Šangaja pre godinu i po dana. Smeška se neprestano, nudi nas cigaretama svako malo, i kaže da mu je Siniša drugo ime. Ima radnju na Bulevaru revolucije, a u tržnom centru u bloku 70 samo "tezgari" sa ćebadima i podmetačima za stolice. Živi na Zvezdari, oženjen je, a žena i sin su mu trenutno u Kini. Njegova firma je uredno registrovana, dobio je boravišnu vizu u trajanju od šest meseci, redovno plaća carinu i porez, i nada se da će moći da ostane u našoj zemlji "još mnogo godina ako sve bude dobro". Čin Đin San ili Siniša je vrlo oprezan mlad čovek - na pitanje koliko plaća carinu izvrdava odgovor, i samo kaže da je to "mnogo para". Žali se da je u Kini loše i da nema posla. Jedan je od mnogobrojnih korisnika državnog kredita i srećan je što je ovde. Zacenio se od smeha dok govori "dobar Sloba". Ima puno prijatelja Kineza koji rade isti posao u Čačku, Novom Sadu i Zrenjaninu. Goran Marinković, asistent i prodavac u Sinišinoj radnji, pun je hvale za gazdu. Bivši automehaničar sada zarađuje 3000 dinara mesečno, radi od 8-20 časova za kineskog gazdu i ne žali se.

Ne žali se ni dvadesetšestogodišnji R.A. na kinesku gazdaricu, besan je na društvo u kojem živi. Dao je otkaz u Vojsci Jugoslavije, gde je bio zaposlen kao vojnik po ugovoru, po završetku "poslednjeg rata" i kaže da je to učinio "iz političkih razloga". Od avgusta prošle godine radi za Kineze, i kaže da želi da ostane anoniman zarad njihove sigurnosti. Zarađuje 300 maraka mesečno, što je prosečna plata naših ljudi zaposlenih kod Kineza; izuzetak čine prevodioci sa mesečnom platom od 400 do 800 maraka. Zvanična carina koju Kinezi plaćaju prilikom ulaska u našu zemlju je, po njegovim rečima, smešna. "Na carini se namerno smanjuje vrednost kontejnera sa robom", kaže R.A. "Na primer, ako je stvarna vrednost šlepera 50.000 maraka, u papirima će pisati da vredi 10.000 maraka, i shodno tome biće određena carina u iznosu od na primer 30.000 dinara. Najviše profitiraju velike špediterske firme, koje istovremeno obavljaju agencijski posao vezan za carinsku dokumentaciju. Špeditersko-agencijske kompanije papreno naplaćuju svoje usluge (naziva ih reketom), a jedan posao košta 3000 nemačkih maraka." Ubeđen je da je naša država napravila dogovor sa kineskim vlastima o "preuzimanju viška Kineza iz južne provincije" i poverljivo kaže "ima pouzdane informacije o tome". "U tom lancu svi profitiraju, od kineske vlade, koja smanjuje nezaposlenost i širi tržište, do pojedinaca u Jugoslaviji koji se bogate od Kineza. Nije ni samim Kinezima loše - bolje im je nego u Kini", završava svoju "strogo poverljivu" priču bivši vojnik.

KINESKA PROPAGANDA: Naš sledeći kineski sagovornik potvrđuje neke navode iz prethodne priče, komentarišući da se novcem mogu rešiti svi problemi u našoj zemlji. "Ima pare, ima papiri. Nema pare, nema ništa", tako opisuje odnos sa jugoslovenskim vlastima Čang Sui Ša, vlasnik kineskog restorana. Sredovečni gazda Čang je "starosedelac" u kineskoj zajednici, i među prvima je otvorio kineski restoran u Beogradu. Danas ima sedam prodavnica sa kineskom robom, dva restorana, a uskoro otvara novo fast-food prodajno mesto. U Kini se bavi hotelijerstvom - vlasnik je hotela u Pekingu sa 150 soba na 7000 kvadratnih metara, koji vodi njegova žena. Kaže da se u Kini vodila velika propagandna kampanja na državnoj televiziji o lepotama Jugoslavije i mogućnostima za biznis. Smeje se na to, i kaže da će mnogi Kinezi uskoro morati da se vrate u Kinu jer ljudi u Srbiji nemaju para da kupuju njihovu robu. Tema o kojoj svi Kinezi vole da pričaju jeste bombardovanje, a gazda Čang ponosno naglašava kako su u vreme NATO agresije svi Kinezi ostali u Beogradu. Ono o čemu ne žele da pričaju su carina, porezi i koliko zarađuju, jer "ako ja priča, sutra dođe milicija i ključ u brava", kaže gazda Čang.fiMlad bračni par, gosti u Čangovom restoranu, potpuno su novi u poslu a već su stigli da se iznerviraju. Lin i Leo imaju po 24 godine, dolaze iz Pekinga, a besni su zbog robe koja je stajala na carini celih 13 dana. Pored troškova carine morali su da izmire i troškove carinske ležarine, a o novcu koji su izgubili zbog nečije neodgovornosti ne žele ni da pričaju. Lin govori ruski, engleski i srpski jezik, i ima akademsko obrazovanje - završio je menadžment u Minsku. Svoju ženu Leo upoznao je u Minsku, gde je ona studirala ruski jezik i književnost. Linovi roditelji su intelektualci i komunisti - otac je profesor istorijskih nauka, zaposlen kao predavač na Diplomatskoj akademij, a majka je lekar i radi u bolnici. Iako su imali peh sa carinom na samom startu, Lin i Leo zrače optimizmom. Cilj im je, kažu u glas, da zarade novac za stan, i smatraju da im neće trebati više od pet godina rada u Jugoslaviji da ostvare svoj naum. Njihov mlađani drug Ce Min je najbezbrižniji i najveseliji Kinez u celoj četvrti. Ima 18 godina, radi kod ujaka u radnji za džeparac, uči naš jezik na Institutu za strane jezike i prilično dobro govori srpski. Zabavlja se sa Srpkinjom već nekoliko meseci, nosi minđuše i farba kosu. Super mu je ovde, ima puno prijatelja među Srbima, ali mu nije jasno zašto se ljudi na ulici čude kada ugledaju njega u zagrljaju sa svojom srpskom devojkom. To mu malo smeta, jer smatra da je "svuda u svetu, čak i u Kini, normalno videti takav par".