Borka Pavićević: Pet godina Centra za kulturnu dekontaminaciju

Antički prostor

"Nasilje postalo tako veliko da nije ni bilo moguće drugačije postaviti i shvatiti kulturu nego kao antiratni čin, kao deo nekog ljudskog prava, deo civilnog društva koje se brani od opšte militarizacije"

Borka Pavićević, po obrazovanju dramaturg, osnivač je i direktor Centra za kulturnu dekontaminaciju u prostoru Paviljona "Veljković" u Beogradu. Povod našem razgovoru je petogodišnjica CZKD-a, institucije jedinstvene zbog imidža zajedničkog svim njenim predstavama, baletima, izložbama, tribinama, proslavama, sećanjima, istraživanjima, razgovorima... imidža koji je jasno naznačen naslovom CZKD-a.

BORKA PAVIĆEVIĆ: Stvaranje Centra je pokušaj da se prenese nekakav unutrašnji kontinuitet. Kad smo ušli u Paviljon, on je bio ruševina, kao tada i toliko dragocenih gradova u zemlji. Pod tim ruševinama podrazumevali smo ono što se danas naziva drugi narodi, a što su i tada i sada svi. U toj atmosferi napravljen je Centar. Bilo je to predejtonsko vreme. U međuvremenu je nasilje postalo tako veliko da nije ni bilo moguće drugačije postaviti i shvatiti kulturu nego kao antiratni čin, kao deo nekog ljudskog prava, deo civilnog društva koje se brani od opšte militarizacije. Centar je, dakle, napravljen da se javna reč suprotstavi nasilju, da bi neke stvari u ovoj sredini postale evidentne i da bi se videla neka druga osnovica društva. Nastao je iz Beogradskog kruga, okupio je ljude koji slično misle. Postao je dragocen, u njemu se moglo gledati, slušati, razgovarati u sredini bez duhovnog zagađenja. Upozoravao je od sirene svojom sirenom kojom je, sve do otvaranja izložbe Vide Jocić usred rata, najavljivan početak svakog programa. Centar je reakcija na kontaminirani kontekst, deo je sećanja na celinu, pokušaj spajanja priče od dislociranih biografija. Danas smo u komplikovanijoj situaciji jer treba da napravimo kontekst, zato što u društvu necivilizovanom, koje nema javni interes, socijalni i politički kontekst više ne postoje. Treba da ih prepoznamo.

Kako su vlasti tada reagovale, i kako to sada čine, na vaše ideje koje su različite od oficijelnih?

Nikada se u naš posao ni na koji način niko iz vlasti nije umešao. Čak nismo ni kontaktirali.

Na premijeri predstave "O Nemačkoj" (režija Ane Miljanić, predstavi koja govori o problemu odgovornosti, povezanosti sa zločinom, kažnjavanju i suočavanju sa prošlošću i budućnošću) viđen je Željko Simić, ministar kulture.

Jeste, došao je, ušao u salu, ali je rekao da ne može da ostane zato što mu je teško da sedi dugo bez naslona, malo smo porazgovarali i - otišao je. U svakom slučaju, niko se nikad nije mešao u naš rad, barem ne direktno.

Vaši programi nisu komercijalni. Od čega živite?

Od ogromne količine rada malog broja ljudi. Ima nas 12 i svi radimo sve. Stalo nam je da ne stvorimo hipokriziju i rascep, mislimo da neko može nešto da osmisli, ali ga to ne sprečava da počisti pod i pomeri neku kutiju kad treba. To je prva stvar koja nas izdržava, ogroman unos jeftinog ljudskog rada. Drugo, pomažu nas Fond za otvoreno društvo i švedski Helsinški odbor. Dobijamo i donacije, Vane Ivanović nam je pomogao, Roberto Čuli, ljudi dođu pa kupe neku sliku... Ali, hoću da bude jasno: cela naša tehnika, restauracija Paviljona, kompjuterska oprema, svetlo, mikrofoni, sve u Centru košta koliko jedan bolji automobil. A ljude koji se vozikaju tim autom niko ne pita odakle im pare da ga kupe!

Ljudi koji sve rade - drvene klupe u sali, umetnost bez dekora - zar to ne podseća na stavove iz početaka Ljubiše Ristića, sadašnjeg vlasnika "Šećerane", simbola julovske moći?

Ristić je to u našoj sredini najuspešnije radio - pozorište koje se pravi u ambijentu, sa idejom. Ne vidim zašto bi čovek pored ovakvog dvorišta i kuće, prostora koji nudi Paviljon, zidao neke scenografije čak i kad bi bilo para. Paviljon je prostor u kome se sve vidi, koji ima antičke dimenzije, opak je, u njemu ne može da se folira. Teatar je istovremeno politički i metafizički "prostor", što i ide jedno s drugim i što, u Ristićevom slučaju, nikad nije shvaćeno, pa su ti rasapi samo rađali nove nesporazume.

Pristajete, kao i mnogi, da radite i u takvim uslovima. Ukratko, podržavate utisak da je sve u redu, koji zagovara vlast?

Zašto bi neko doživljavao da je ova država neÂija? Ne znam zašto bi neki ljudi tvrdili da poseduju pozorišta, jezera, šume ove zemlje? Ne mislim da su oni vlasnici države, znači koga ja to onda podržavam? Pa nikoga! Ovde se radi o kontroli nad stvarima, pa ni Albanci nisu poubijani zato što ih je neko mrzeo nego zato što je trebalo kontrolisati kosovske glasove. Mi smo, dok su se druge stvari oko nas urušavale, napravili instituciju koja je sposobna za komunikaciju, za izvođenje, za pripremu, za razgovor, to je nešto što ljudima daje snagu. Ne mislim da je Centar bilo čija afirmacija zato što ne smatram da je ovde bilo šta nečije. Kao i što smatram da je ova zemlja moja. Na kraju će se desiti ono što je rakao Slobodan Šnajder, da su izdajnici najveći afirmatori, da su oni nosioci kontinuiteta i prenosioci nasleđa. Sigurna sam da ćemo mi u Centru igrati Lazu Kostića zato što ga se niko neće setiti. Ne mislim da postojanje nečega znači afirmaciju onoga koji tvrdi da je nad tobom.

Zajedničko vašim umetničkim programima jesu kvalitetna osnova (tekst, reditelj, izvođači), eksperiment i poruka jasne aktuelnosti.

Repertoar se radi iznutra, iz kuće. Ovde ima nešto što je zdravo, a to je mešavina vrhunskih profesionalaca: ovde su i glumac, i arhitekta, i pravnik, i čovek koji slučajno dođe pa realizuje svoju ideju. Ispostavilo se da jedno utiče na drugo, da Ana Miljanić pravi takvu Nemačku zato što sažima iskustvo Centra, Sonja Vukićević dođe, vidi izložbu Vide Jocić - pa napravi balet, ovde se snimaju emisije VIN-a pa emitovano utiče na stvarnost... Kompleksnost ljudi različitih pristupa dovela je do toga da se ovde žešće misli i da se proverava u drugima. Počeli smo sa Zlim dusima, pa je napravljen Makbet, pa Kišovo Skladište. Repertoar je, dakle, sastavljen od Dostojevskog, Šekspira, Kiša, Kafke, Hermana Broha, velikih autora zato što se steklo vreme velikih pitanja. Ili, recimo, izložbe. Počeli smo sa Živeti u Sarajevu, pa preko izložbe albanskih umetnika pre dve godine, zatim izložbe Muzeja moderne umetnosti iz Skoplja, instrumenata upotrebljenih u demonstracijama, pa do velikih samostalnih izložbi.

Balet je, zahvaljujući Sonji Vukićević, postao jedna od najatraktivnijih komponenti vašeg programa. Da li ste to nameravali?

Sam prostor Paviljona odredio je plesni teatar jer omogućava da se u njemu sve vidi. A ples je izložen, telesno je tu najvidljivije, kao što je i samo ovo zdanje telesno i opipljivo. Telo može da radi i svašta da bude, čovek može da bude živ - pa, dakle, da pleše i bude lep. A telo može da bude i mrtvo i unakaženo. Telo je ispit pred stvarnošću, nema ničeg stvarnijeg od tela.

Vreme pogoduje tribinama. Kako ih, u mnoštvu, učiniti atraktivnim i posebnim?

Veliki broj naših tribina uključivao je goste koji ih učine važnim. Govorili su Lordan Zafranović, Slobodan Šnajder, Goran Stefanovski, Vane Ivanović, Bibi Anderson, Vanesa Redgrejv... Pokušavamo da svaku tribinu, književno veče, na primer, pretvorimo u događanje. Svega tu ima. Za svaku Novu godinu pravimo čestitku, ove godine su Ana Miljanić i grupa Škart osmislili Svaka brava ima svoj ključ, hteli smo da pošaljemo prijateljima, mnogi nisu na starim adresama - hteli smo da pošaljemo Enveru Petrovciju, Škljezenu Malićiju, Vetonu Suroiju... ali oni više nisu tamo gde su bili.

Putovali ste u inostranstvo više nego mnogi drugi...

Ali to je normalno, normalno je da se putuje, pa kako inače da se radi ovaj posao! Sad je to užasavajuće! Kad pomislim da je Bob Vilson počeo u Beogradu! A sad?! Centar je gostovao po Crnoj Gori, bili smo u Podgorici, Budvi, na Cetinju. Tamo je, u Orlovom kršu, igran Makbet bez igde ičega, među ovcama i, dok je u predstavi potezan nož, čulo se blejanje. Skladište je gostovalo u Puli, bila je to prva predstava koja je odavde otišla u Hrvatsku, bilo je neverovatno čuti Kiša u tom ambijentu, Goran Šušljik je igrao, Ana Miljanić je režirala. Bili smo u Kopru na Primorskom festivalu, kod našeg druga Primoža Beblera, i to je nešto sasvim normalno, bili smo u Milhajmu sa Makbetom, pozvali su nas Roberto Čuli i Helmut Šefer 1997. godine, prošle godine je bila tamo Mira Karanović sa Evom Braun u režiji Gorčina Stojanovića; za vreme Godine kulture 15 dana smo bili u Stokholmu, tamo smo u Riksakivetu, u njihovom starom arhivu, igrali Proces Sonje Vukićević, Branko Pavić je imao izložbu mapa, a "kartovci su uradili ambijentalizaciju prostora. Sve se završilo predstavom Slušaj mali čoveče Ane Miljanić i satelitskim prenosom, pa smo mi tamo videli kako nas ovde u Paviljonu ljudi gledaju. Prošle godine je pet puta igran Proces u Londonu u Gejt teatru, bili smo u Bolonji prošlog novembra...

Svi vaši programi, a u tome niste usamljeni, definišu neku sada prisutnu emociju i poručuju promenu. Da li je vidljiv rezultat?

Ranije su ovde dolazili ljudi da bi čuli i videli ono što i sami misle. Sad dolazi neki svet, pojma nemaš ko su ti ljudi, ali vidiš da su došli zato što si pritisnuo nešto što ih se tiče. Kako čuju i saznaju za neka dešavanja koja uopšte ne reklamiramo, pojma nemam. Ali se desi da svaka tema privuče neke svoje ljude. I zato se uvek nađe neko zbog koga vredi raditi ovako kako radimo. Ušla je u Centar jedna žena, čekala je danima red za vize i kaže videla je natpis na našim vratima Žudnja za životom, pa ju je zainteresovalo ko je unutra. Došla je da se upoznamo i da pita može li nešto da učini za nas. Iz Subotice je, šije, ima svoj butik... Ima tu, povodom Centra, jedna bitna tema, tema priziva. Kad smo počinjali, mislili smo na ljude koji će možda doći ovde, pa smo pravili ovaj prostor i za pozorišta iz Sarajeva, za razne druge ljude koji bi ovde došli i za one koji su otišli da imaju gde da se vrate. Sad ga pravimo i za nas - da ljudi budu ovde, da urade nešto, možda i zarade nešto, da tako prežive i ne odu u inostranstvo.