Slovenija u knjizi kontroverznog autora

Kula od ogovaranja

Da je u Sloveniji na snazi srpski Zakon o informisanju, Slivnik i saradnici ne samo da bi ostali bez sve imovine već bi im i život bio u opasnosti...

Božićne i novogodišnje praznike mnogi Slovenci potrošili su na čitanje najnovije knjige Danila Slivnika, nekadašnjeg dopisnika "Dela" iz Moskve i kasnije glavnog urednika desničarske revije "Mag". Naslov dela je "Putnikov izveštaj". Aluzija na seriju sumnjivih novinarskih izveštaja koji su pre koju godinu, na vrhuncu antijugo, antisrpske i anti-udba, paranoje zapljusnuli slovenačke medije. Sve bazirano na anonimnim dojavama i, kasnije se pokazalo, uglavnom lažiranim dokumentima. U jednom od tih fabrikata objavljen je spisak saradnika bivših jugoslovenskih tajnih službi - sve novinara levog spektra medijske scene. Nije se dugo čekalo na odgovor - iz dobro obaveštenih krugova stigla je informacija da je i Slivnik tezgario za Udbu i da je njegovo agentsko ime u Moskvi bilo "Putnik". I otuda naslov knjige; čovek se srodio sa datom mu rolom.

D. Slivnik je u ovdašnjoj javnosti poznat po svojim kontroverznim stavovima i važi za jednog od propagatora "teorije zavere". Sažeto u četiri reči: stara nomenklatura vlada Slovenijom.

Teza je stara i već unekoliko potrošena, a prvi put je lansirana 1996. godine u Slivnikovoj prvoj knjizi "Kučanov klan". Slivnika, jednog od najmlađih članova poslednjeg slovenačkog CK SK-a (kasnije će u promenjenim političkim okolnostima uzneseno tvrditi da je u Centralni komitet zašao samo zato "da bi ga demokratizovao iznutra"), već nekoliko godina smatraju medijskom toljagom Janeza Janše. Zato možda ne čudi što su izlazak njegove najnovije knjige mnogi komentatori propratili ćutanjem; a štivo, nema sumnje, čitaoca ne može ostaviti ravnodušnim. Sam svoj izdavač, Danilo Slivnik na koricama "Putnikovog izveštaja" razotrkiva da bi želeo da se njegovo pisanije svrsta u političku publicistiku, na čijem je rubu možda bila njegova prva knjiga. S drugom knjigom je, međutim, u razotkrivanju otišao predaleko i - zaglibio u vode pornografije.

Protagonisti su vodeći slovenački političari i novinari, dojučerašnje Slivnikove kolege i saradnici. Domaći analitičari smatraju kako su Slivnikov stil i motiv jadan primer kako nisko u dekadenciji može da padne demokratija. Iz ugla Slivnikove knjige, međutim, postaje jasno i koliko je Srbija daleko od Slovenije. Da je u Sloveniji na snazi srpski Zakon o informisanju, Slivnik i saradnici ne samo da bi ostali bez sve imovine već bi im i život bio u opasnosti...

Vratimo se radnji. Ta je ionako okosnica knjige. RADNJA - seksualne navike i stranputice mnogih "uglednih građana Slovenije", od odgovornog urednika "Dela" (za Mitju Meršola, dakle, piše da je "impotentan") do svih dojučerašnjih Slivnikovih kamarada za koje beleži (poimence) da su alkoholičari, neradnici, podrepnici, politički poslušnici i uopšte - "lumpenproletarijat".

MOBILNI PRISLUŠKIVAČ: Knjiga je podeljena na osam poglavlja u kojima Slivnik poput nekog amatera - na osnovu sedmodnevne ekskurzije! - opisuje svoje poimanje prilika u Moskvi, situacije u Srbiji i na Balkanu, garnirajući svoj politički kredo obračunima balkanskih mafijaša u Sloveniji (koji, treba li i sumnjati - izvoze u SR Jugoslaviju najbolju slovenačku robu, a za uzvrat Sloveniju prljaju heroinom i sličnim); kad ponestane štofa, Slivnik pasionirano prepričava dosad dobro čuvane tračeve (ko, kako, s kim, koliko), a nije mu strano ni služenje glasinama iz raznih političkih kuloara i kuhinja. Stil je prepoznatljiv - iza "najverovatnije", "po svemu sudeći" i "navodno" diže se veličanstvena Slivnikova kula od ogovaranja, opanjkavanja i jeftinog humora. Za ponosnog čitaoca dovoljan razlog da ni za živu glavu ne prizna svojoj bližoj i daljoj okolini da je knjigu (po ceni od 60 DM) uzeo u ruke, a kamoli čitao.

Ipak. Ima nekoliko stvari zbog kojih je "Putnikov izveštaj" vredan domaćeg zadatka. Nedostatak istraživačkog aparata i činjenica Slivnik nadoknađuje slikama - atmosferom i opisima. Recimo, kako se u nekoj kafani sreo sa trojicom svojih doušnika: "Dok sam sedao za sto koji je izabrao najstariji, neki mračan tip za koga sam bio siguran da je državni službenik, sva trojica su još jednom pogledala po prostoriji i kao po komandi izvadila mobilne telefone. Prvo su ih isključili, a onda izvadili i baterije. Kako nisam učinio isto, prvo su me nekoliko trenutaka začuđeno gledali, a onda rekli da uradim što i oni... Da je to preventivna mera protiv prisluškivanja! I dalje sam ih zbunjeno gledao, pa su mi objasnili da je pomoću nekih mobilnih telefona moguće prisluškivati iako su isključeni i sa njih nije uspostavljena veza... Posle sam se raspitao i saznao da se zaista može prisluškivati sa mobilnih telefona čak i ako nisu uključeni, mada te sprave (za vezu - prim. aut.) koštaju mnogo, oko dva do tri miliona dolara."

Tu je i zanimljivo svedočenje o razvoju slovenačke scene na političkom i medijskom području i ko su danas najuticajniji ljudi u slovenačkim medijima. Slovenija je izbegla model rasprodaje medija zapadnim kompanijama (zahvaljujući skučenom tržištu, ali i restriktivnijem zakonodavstvu), pa je grabež sužen na neka poznata domaća imena. Slivnik tvrdi da je među najvažnijim slovenačkim medijskim ličnostima Jure Apih, predsednik Uprave novinske kuće "Delo" i vlasnik 1,8 odsto "Delovih" deonica, koje trenutno vrede oko 1,7 miliona nemačkih maraka (proletos su vredele oko 2,4 miliona). Apihov udeo u tabloidu "Slovenske novice" iznosi 3,5 odsto, što predstavlja dodatnih pola miliona nemačkih maraka. (Jure Apih je, uzgred, bio jedan od dvoje ili troje ljudi u dvomilionskoj Sloveniji koji su u vreme NATO bombardovanja SRJ smogli snage da javno postave neka neugodna pitanja u vezi sa intervencijom protiv Jugoslavije.)

Drugi najbogatiji čovek slovenačkih medija jeste tehnički direktor "Dela" Ivo Oman, vlasnik deonica u vrednosti 1,2 miliona nemačkih maraka. Treći je direktor "Dela" Tit Doberšek, sa svotom od milion nemačkih maraka, u deonicama naravno. Plate pomenutih direktora kreću se od 8000 do 10.000 maraka, neto - mesečno. Da nije u pitanju eksces nego trend povrđuje konkurencija; direktor mariborskog "Večera" Božo Zorko ima između 120.000 do 160.000 DM u deonicama i platu od oko 8000 DM, a slično je i kod ljubljanskog "Dnevnika". Drugi urednici i vlasnici medija Slivniku nisu bili toliko zanimljivi pošto je TV Slovenija još uvek "javna", a direktori i urednici u privatnim medijima (poput POP TV-a) nisu pokupili više od dvesta hiljada nemačkih maraka, najčešće u vidu raznih nagrada. Što se tiče ostalih zaposlenih u medijima, njihova su primanja manje impozantna; prosečna novinarska plata kreće se oko 2200 DM, bruto.

KUČAN VS. DRNOVŠEK: Najlascivniji deo Slivnikove knjige (ako zanemarimo porno opservacije) jeste insajderski opis sporova između predsednika države Milana Kučana i predsednika slovenačke vlade Janeza Drnovšeka. Treba znati da je tok političkih zbivanja u Sloveniji odredilo nekoliko važnih presedana iz bliže prošlosti, posle čega je usledio prodor desnice. Prvo je Janez Janša uspeo da do Ustavnog suda progura svoj model većinskog izbornog sistema; vladajuća koalicija je izvrdavala odluku Ustavnog suda na sve moguće načine sve dok Janez Drnovšek nije, posle operacije prošle jeseni (kada mu je odstranjen bubreg), odlučio da, uprkos Kučanovom besu, prihvati većinski sistem.

Desnica beleži još jedan poen i to na području denacionalizacije, pošto je Ustavni sud nekoliko puta odbacio pokušaje parlamenta da "prekroji" Zakon o denacionalizaciji, inače veoma povoljan po Crkvu i strane veleposednike, koji je usvojen u vreme vladavine Demosa, početkom devedesetih. Sve to je bio dovoljan znak za Drnovšeka, koji ozbiljno računa na funkciju predsednika države na izborima 2002. godine (Kučan više nema prava da se kandiduje), da počne - dok još može - da traži dodirne tačke sa desnicom. Pritisci iz Evropske unije učiniće da se proces denacionalizacije okonča za nekoliko godina, kada će se, svi su izgledi, promeniti i odnos snaga između levog i desnog bloka. Jasno da je Drnovšek, poznat kao odličan taktičar i trgovac, već sada "prionuo poslu". Zaslužan je što je pod njegovim okriljem gotovo potpisan poseban konkordat sa Vatikanom koji bi katoličku crkvu u Sloveniji trebalo da pretvori u instituciju sa posebnim pravima i omogući uvođenje veronauke u škole...

"Postalo je jasno da Drnovšek ima dva plana, plan A i plan B, i da će se, kad iskoristi jedan od njih, kandidovati na predsedničkim izborima 2002. godine za predsednika države", piše Slivnik. "Prema planu A, Drnovšek i njegova LDS izlaze na izbore; sastavlja vladu, ali se on posle dve godine odriče položaja premijera i kandiduje za predsednika. Po planu B, izlazi s partijom na izbore, ali ne preuzima funkciju premijera, nego se sa mesta predsednika partije kandiduje za položaj predsednika države."

Uz prvake u državnoj upravi sledi i spisak slovenačkih novopečenih bogataša. Uprkos želji da "pocepa" sadašnju nomenklaturu, Slivnik priznaje da je privatizacija u Sloveniji, ako se izuzmu sporadični slučajevi zloupotreba - poput Slovina, Hita, Primexa, Smelta, Videma iz Krškog - zaslugom medija i izmenama u zakonodavstvu zaustavljena na "pristojnom" nivou. Preduzeća uglavnom nisu otkupljena od strane "tajkuna", tako da je izbegnuta situacija slična onoj u Rusiji, gde su vodeći ljudi u državi opljačkali jeftino kupljene fabrike, otpustili radnike i sanaciju ostavili državi. Najveći deo slovenačkih menadžera pripada kasti koja se obogatila tokom transformacije, ali ne nužno i kriminalnim aktivnostima. Poduži je Slivnikov spisak onih koje možemo da ubrojimo u "svežu slovenačku elitu".

Na prvom mestu je Ivan Zidar, uticajni direktor građevinske korporacije SCT. Njegovo preduzeće je preuzelo razne poslove u visini od 2,3 milijarde američkih dolara, i gradi skoro polovinu autoputeva po Sloveniji. Ključ njegovog uspeha je to što je Zidar "još odavno shvatio da je jak i uticajan samo onaj koji zavlada svojom okolinom ali deo dohotka prepusti i onima ispod sebe", zaključuje Slivnik.

Drugi najvažniji čovek u privredi Slovenije jeste (po Slivniku) naše gore list Zoran Jankovič, predsednik uprave Mercatora, koji je tokom nekoliko godina pretekao sve koji su se nadali da će se popeti na njegov položaj. Janković je počeo karijeru kao prodavac povrća, a najveći prodor je doživeo kao direktor vlastite firme Elekta. Slivnikova netrpeljivost prema neslovencu Jankoviču je transparentna - prebacuje mu da je za svoje preduzeće obezbedio unosne poslove, angažovao podizvođače radova kojima - služeći se raznim izgovorima - nikada nije platio, a tako "ušteđen" novac upotrebio u narednim poduhvatima. Tako je navodno uništio pomursko preduzeće Pomgrad i zavio u crno još neka. Jankovič je, bez obzira na to, uskoro postao veoma uticajan; na funkciji potpredsednika košarkaškog kluba Olimpija i odbojkaškog kluba Krim-Electa sprijateljio se čak i sa Milanom Kučanom. Na meti desnice našao se još krajem prošle godine, kada je TV Slovenija u elitnom subotnjem terminu na Prvom programu prenosila priredbu povodom godišnjice Mercatora, kao i otvaranje velikog trgovačkog centra usred Ljubljane, kada se na proslavi prikazao i predsednik Slovenije Milan Kučan. Jankovič je "težak" oko osam miliona nemačkih maraka, a njegov položaj mu osigurava i dalji uspon.

GDE JE SRBIJA: Ostali nouveaus riches u Sloveniji su Miloš Kovačič, direktor Krke (sa oko tri miliona nem. maraka), direktor Istrabenza Janko Kosmina (sa oko sedam miliona nem. maraka), direktor Autocomerca Herman Rigelnik (sa 4,5 miliona DM), predsednik uprave Gorenja Jože Stanič (dva miliona DM), direktor pivare Union Mitja Lavrič (12 miliona DM), direktor Hermesa Softlaba Rudi Bric (10 miliona DM), direktor Aktive Darko Horvat (40 miliona DM)... Novi slovenački bogataši uspeh duguju pametnom otkupu privatizacijskih vaučera i deonica, ali i klasičnim metodama otimačine, u vidu štetnog (čitaj - lukrativnog) poslovanja njihovih matičnih firmi sa privatnim preduzećima koja vode njihovi sinovi, ćerke i supruge...

I tu stižemo do kraja knjige i njene osnovne teze o vladajućoj nomenklaturi, metastaziraloj iz komunističkog režima; drugim rečima - i ako batalimo obilje seksa, ono što preostaje daje još manje razloga da verujemo u nekakve "klanove" i "zavere" nego pre tri godine kada se pojavio "Kučanov klan". Uostalom, upravo proteklih dana je cela Slovenija mogla da se naslađuje snimkom Milana Kučana, aktuelnog predsednika Slovenije, kako pomalo nervozno odgovara na pitanja suparnika iz opozicije Janeza Janše i ostalih članova posebne parlamentarne komisije koja istražuje "slučaj prodaje Elana". Ništa novo. U Ljubljani ministre i narodne poslanike možete da sretnete na biciklističkoj stazi, na pijaci, u radnji, a sa predsednikom države i vlade da proćaskate na periodičnim koktelima i u kontakt-emisijama; i to je tačka na kojoj se Slivnik debelo prevario. Možda je spahijski, oligarhijski način vladanja državom i društvom preživeo u nekim drugim državama bivše SFRJ. U Sloveniji sigurno nije.