Odgovor Petru Andriću

Klijentela i strah

U "Vremenu" br. 472 Petar Andrić kritikuje moju analizu objavljenu u "Vremenu" br. 470, u kojoj tvrdim kako se opoziciji više isplati da čeka redovne izbore nego da insistira na vanrednim. Jedna od mojih podteza, kojima podupirem ovu ključnu tezu, jeste da je Srbija još uvek jedna pretpolitička zajednica u kojoj ključnu ulogu igra manipulisanje simbolima i mitovima, a ne interes baziran na logici sredstvo-cilj, te da u takvom okruženju izbore može da dobije samo Milošević.

Andrić tvrdi kako je moja teza o Srbiji kao pretpolitičkoj zajednici manjkava jer ne ostavlja dovoljno prostora perspektivi prelaska u političku zajednicu. On ustanovljava ukupno tri moguća izlaska iz pretpolitičke u političku zajednicu: a) spoljašnom silom (pretpostavljam da je Andrić mislio na stranu vojnu intervenciju); b) prevrat unutar same pretpolitičke zajednice; c) evolucionarni prelazak u političku zajednicu. Od svih ovih mogućnosti, Andrić smatra kako je baš ova treća, koju ja zagovaram, neostvariva - budući da uslovi za taj prelazak (pretpostavka da neće biti nove spoljne intervencije; rata sa Crnom Gorom; upada VJ na Kosovo; i izazivanja nereda u Vojvodini i Sandžaku) "više liči na spisak lepih želja nego na kondicionale jedne realne analize".

Iako Andrić ovim ne dokazuje da je prelazak iz pretpolitičke u političku zajednicu u Srbiji nemoguć u načelu, prihvatam kritiku da je teza sporna s obzirom na postojeće okolnosti. Budući da u mom tekstu koji Andrić kritikuje nisam izneo razloge koji su me naveli da tvrdim kako su ove pretpostavke realne, red je da to učinim sada. Povratak VJ na Kosovo bez odobrenja NATO-a bi značio novi rat sa NATO-om u kome Alijansa više ne bi imala nikakvog razloga da ne pokuša da okupira celu Srbiju i pokuca Miloševiću lično na vrata. Srpska vojna intervencija u Crnoj Gori povlači za sobom još jednu ograničenu intervenciju NATO-a. Milošević ne može da rizikuje još jedan ograničeni rat sa NATO-om i već sada stvara sebi odstupnicu iz problematične situacije secesije Crne Gore. (Vidi njegov intervju u "Politici" od 31. decembra 1999.) Tvrditi da Milošević može tako lako da izazove nerede u Vojvodini i Sandžaku značilo bi tvrditi da politički program Mađara i Muslimana već sada podrazumeva isto što je podrazumevao program Slovenaca i Hrvata 1991. godine: spremnost na oružanu pobunu protiv Miloševićeve vlade i nasilnu secesiju od Srbije. To još nije slučaj. Iz svega ne dolazi, međutim, da Milošević neće verbalno pokušavati da raspiruje ove probleme i da iskorišćava njihov potencijal za sukobe. Sve što tvrdim jeste da će vremenom ljudi uvideti da ovi sukobi i nemaju nikakvu realnu osnovu zbog toga što se neće moći realizovati do kraja kao u slučaju sa Slovenijom, Hrvatskom, Bosnom i Kosovom.

Andrić ima još argumenata kojima direktno pokušava da obori moju tezu o Srbiji kao pretpolitičkoj zajednici, tvrdeći kako Miloševićev sistem ne počiva na zloupotrebi političkog diskursa već na "piramidalnoj strukturi sistema na osnovu koje on rukovodi spoljnom politikom, isplaćuje budžetske korisnike, dodeljuje sinekure, delove vlasti i korumpira (ili ucenjuje) opoziciju". Ova Andrićeva rečenica pokazuje da je on makar intuitivno upoznat sa teorijom sultanizma koju je u tranzitološku literaturu uveo Huan Linz sredinom 70-ih a koja je svoju kulminaciju doživela knjigom Linza i Čehabija Sultanistic Regimes iz 1998. godine. Prema toj teoriji dolazi da sultanizam ima usku socijalnu bazu, a ideološki elementi koji u totalitarnim režimima služe za kontrolu masa ne igraju veliku ulogu u objašnjavanju reprodukcije moći režima. Međutim, iz teorije sultanizma takođe dolazi kako budući sultanistički vladari u pravilu dolaze na vlast uz podršku širokih narodnih masa. Kako režim postaje više i više sultanistički, on gubi narodnu podršku i sve više se orijentiše na kombinaciju nagrada klijenteli i zaplašivanja građana. Milošević je organizovanjem spletki i intriga unutar ondašnjih struktura moći došao na mesto predsednika Saveza Komunista Srbije 1987, a Srbijom zavladao tek nakon serije mitinga 1988/9. pod nazivom "jogurt-revolucija". Budući da su 10 godina nakon te revolucije iznevereni skoro svi njeni ideali, meni ostaje da zaključim kako je Andrićeva tvrdnja da je "pogrešno tvrditi da je Milošević došao na vlast manipulisanjem nacionalnim osećanjima", najblaže rečeno, tvrdnja nekoga ko je neupućen u srpsku politiku.