Sociologija velikih čitulja

Upotreba straha

Kakve političke poteze indukuje ubistvo ministra vojnog? Samo proizvodnju buke, niko od nadležnih nije ni pomolio ostavku

Ubistvo ministra vojnog, 7. februara u 18.55, drugog ministra oružane sile stradalog u atentatu, na tako običnom mestu kao što je kafana FK "Rad", nateralo nas je da se zapitamo živimo li u Dablinu, Bogoti ili Čikagu 30-ih?

Dragan Radulović, sociolog s Filozofskog fakulteta, u Pres klubu (ponedeljak 14. februara) kaže da Beograd nije ni Dablin, ni Bogota, ni Čikago tridesetih već - Beograd (biće pominjan kao jedan od specifičnih primera). Možemo govoriti o određenoj vrsti latinoamerikanizacije naše svakodnevice, zbog toga što se stiče utisak da postoje neki eskadroni smrti koji biraju koga će da ubiju... Druga teza (a obe su zasnovane na impresijama) jeste da se radi o obračunu unutar, kako to policija kaže, "kriminogenih sredina", pa u tim obračunima budu zakačene i neke političke figure koje su, očigledno, ili imale neposredne veze ili su na neki način bile u dodiru sa tim.

Gledano očima krimi-statistike, ugrožena je i nacionalna institucija važnija od narodne skupštine i dvora - kafana (u poslednjih deset godina bila je najopasnije mesto, većina "javnih ubistava" izvedena je u kafanama ili vezana za njih, ubijeni su ulazeći, izlazeći, odlazeći, itd...)

Ta ubistva, kaže Radulović, i nisu prava ubistva, već egzekucije.

Najveći broj takvih ubistava izveden je veoma precizno - bilo da se to desilo u podne, ujutru ili kasno noću, retko kad se desilo da je stradao neko nedužan sa strane. Izuzetak je ubistvo izvedeno 1992, u kafani FK Radničkog sa Novog Beograda, kada je povređeno nekoliko nedužnih ljudi. "Kad stradaju nedužni, to znatno utiče na skok osećanja nesigurnosti kod građana. Ovakva vrsta profesinalnih ubistava najčešće samo povećava stepen nepoverenja građana prema režimu, koji i inače ne uživa baš neko bogzna kakvo poverenje", zaključuje Radulović.

STRAH OD BEZAKONJA I BUDUĆNOSTI: Prošle jeseni, istraživanje "Između razočarenja i nade" (Srećko Mihajlović, Milka Puzigaća, Mirjana Vasović, Dragan Popadić) pokazalo je da osećanje straha i nesigurnosti stanovništva raste uporedo sa smanjenjem poverenja u državne institucije. Sam fizički strah od kriminala manje je manifestovan od egzistencijalnih strahova ali, ipak, korupcije, nemorala i bezakonja plaši se 82 odsto građana, a pljačke i ugrožavanja lične bezbednosti - 57 odsto ljudi. Vlasti se plaši 66 odsto ljudi.

Žarko Trebješanin, psiholog s Defektološkog fakulteta, istraživao je strahove kod ljudi u vreme bombardovanja; uočio je da je u toj ratnoj situaciji bio veoma izražen - strah od budućnosti. Čak i tada, kada je bilo opasno i neizvesno koliko će potrajati taj rat, itd. - roditelji su pre svega brinuli za to da li će moći svoju decu da školuju, da li će moći da žive u koliko-toliko normalnoj zemlji, da li će biti grejanja, da li će biti struje...

Radulović kaže da je strah od imovinskog kriminala mnogo češći od straha od nasilničkog kriminala. Najveći broj ljudi, kada ih pitate da li se boje zalutalog metka na ulici, ili kaže da taj rizik nije tako veliki, ili ne znaju šta da odgovore. Strah od kriminala je, inače, izraženiji u stabilnijim društvima, i to kod onog dela populacije koji je objektivno manje ugrožen, kod osoba starijih od 50 godina.

ŠPIC '93: Često se tvrdi da kriminal eksplozivno raste, mada to, konstatuje Radulović, ne odgovara stvarnosti. Određene forme kriminala u našoj državi imale su dramatičan skok, ali ranih devedesetih ('91, '92), dok se već '93. godine to smirilo i nasilnički kriminal se ustalio u istom procentu na kome je bio pre toga (10-15 odsto u ukupnoj strukturi kriminaliteta).

Mada se priča o rastućem kriminalu, zatvorska populacija u našoj zemlji poslednjih desetak godina nije se dramatično povećavala. Inače, zatvorski kompleks je u katastrofalnoj situaciji, zatvori su u stanju koje je nešto malo bolje nego što je bilo u devetnaestom veku.

Živimo u državi u kojoj je policija dobila najviše na značaju i Ministarstvo unutrašnjih poslova postalo je najznačajnije ministarstvo. Posredno, na osnovu stavki u budžetu, može se zaključiti da ima oko 100.000 policajaca (što podrazumeva veliki broj tehničkog osoblja, ne samo naoružanih ljudi). Po Radulovićevoj oceni, problem nije u broju policajaca već u tome što su policija, tužilaštvo, pa i pravosuđe u potpunosti privatizovane. Te službe društvene kontrole postupaju arbitrarno ili pak po političkim instrukcijama biraju koga će a koga neće proganjati... Posle atentata na Ibarskoj magistrali, u kome je poginulo četvoro ljudi, vlast nije htela ništa bitno da kaže, mada, konstatuje Radulović, sve okolnosti za sada ukazuju na to da iza toga stoje službe koje su sastavni deo vlasti.

On procenjuje da je u poslednjih desetak godina bilo 100-130 nerazjašnjenih spektakularnih ubistava. Nerazjašnjena su ostala i ubistva visokih državnih ili partijskih (partija na vlasti) funkcionera, ili ljudi koji su s njima bili jako blisko vezani svojim poslovima.

PRVI POSLE AL KAPONEA: Zašto je, međutim, posle Arkanovog ubistva policija brzo izašla u javnost sa rezultatima istrage? Pored okolnosti koje su istrazi išle naruku, po Radulovićevom mišljenju, tu istragu je verovatno ubrzavala procena vlasti da je Arkan u delu javnosti imao imidž ratnog heroja uprkos svom kriminalnom dosijeu iz mladosti, i bez obzira na to šta su njegove jedinice u ratu radile i šta nisu radile. Uz to, te jedinice su ozbiljna snaga, što smo mogli da vidimo i na Arkanovoj sahrani, gde su bili ljudi u uniformi i s oružjem. Arkan je, dakle, bio komandant jedne, moglo bi se reći paradržavne vojne formacije koja je pri tom i poslovna imperija, konstatuje Radulović, dodajući da je Arkan bio povezan s velikim brojem ljudi i u policiji i u vlasti. Istragu je možda ubrzavalo i to što je Arkan bio planetarno poznat. "On je prvi čovek, posle Al Kaponea, sa kriminalnom prošlošću koji je postigao takvu svetsku slavu", kaže Radulović. Zašto taj entuzijazam nije pokazan u slučaju drugih smaknuća, u čemu je razlika između Arkana, Kundaka i Badže recimo? Zoran Todorović Kundak, "udarna pesnica režima", i nije bio mnogo popularan, karijera Radovana Stojičića Badže bila je vratolomna, i on možda nije mogao biti mnogo omiljen...

INDUSTRIJA I MANUFAKTURA SIGURNOSTI: Ono što je kod nas u povoju, a sa čim ćemo se suočiti, jeste porast "industrije sigurnosti", onoga što se zove security (sigurnosne brave, kamera itd.) što je jedna od najbrže rastućih industrija uz softveru industriju.

Naravno, s tim su povezane i privatne policije, obezbeđenja - mogli smo da vidimo da postoje privatne agencije koje su sposobne čak i za zamenu zatvorenika (osuđenih zbog terorizma) i zarobljenika - koje, dakle, imaju prerogative državnih organa, čak vlade ili ministarstava. Privatnih zatvora, kojih kod nas još nema. Ukoliko ne dođe do temeljnih društvenih reformi, i u sledećih desetak godina bićemo suočeni sa bujanjem privatnih vojski, paravojski, parapolicija, smatra Radulović.

On je oprezno sklon da kretanje ove vrste kriminala u tranziciji poveže i sa fenomenom 4P (pajero, pejdžer, pištolj i plavuša), fenomenom novih bogataša u razorenim društvima, s njihovom razmetljivošću (stariji bogataši razvijaju osećaj za diskreciju). Pojava je svakako povezana sa široko rasprostranjenom korumpiranošću, ovdašnjim istorijskim nasleđem, a koje je proželo sve sfere.

POLITIKA I ZLO: Čedomir Čupić, politikolog s Fakulteta političkih nauka, autor knjige "Politika i zlo" podseća (isti Pres klub) da je tokom protekle ratne decenije trajao proces uvlačenja svih građana u nelegalnost (od prosjaka do ministra i akademika, svi su žurili da platu zamene u devize, prihvatili smo jednu političku manipulaciju do fantazije, ljudi su u džepovima "imali čitave budžete", bili su "bilioneri"). "Kad osećaj da smo svi nešto prekršili zahvati čitavo društvo, onda je to - propast", kaže Čupić.

Žarko Trebješanin (Pres klub) secira to uvlačenje u saučesništvo (a kupovina deviza svakako nije bila jedini oblik saučesništva): "Ako stvorite osećanje krivice kod ljudi, već to može da ih veže uz takvu vlast. Verovatno vlast to i nastoji da pokaže, da smo svi optuženi, pod sankcijama, u istom loncu - i da bi svi trebalo da branimo istu vlast." Po njegovom mišljenju, ovde se proizvode i strah (reakcija na poznatu pretnju) i strepnja (lebdeći strah, osećanje nečeg zastrašujućeg što će doći ali što je nedovoljno poznato). Izazivanje nekontrolisanog straha ima za cilj da ljude parališe.

Čeda Čupić zaključuje da je ubistvo ministra odbrane, nezavisno od neopreznosti tog čoveka, vezano za sistem njegove bezbednosti. "U državi u kojoj ministar odbrane može da bude ubijen na ovakav način njegova funkcija ništa ne znači..."

Čupić nabraja moguća značenja i tumačenja:

- da su visoki državni funkcioneri ili delovi njihovih službi umešani u nelegalne radnje iz kojih proizilaze unutrašnji obračuni;

- da je kriminalitet i mafijaško orgijanje zahvatilo vrhove vlasti i države u toj razmeri da je paralisalo funkcionisanje policije, ili da se nečijim moćnim tajnovitim odlukama profesionalne pretrage onemogućavaju ili zaustavljaju; - da je u bezbednosnim službama potisnut ili uništen profesionalizam, odnosno da su se negativnom selekcijom nesposobni i prosečni ali poslušni dezorijentisali, demotivisali i prognali sposobne...

Iz Čupićeve dijagnoze naslućuje se koliko je široko polje manipulacija ovom temom - mogu se, što se i čini, optužiti pojedine zemlje za nastavak rata drugim sredstvima; mogu da se optuže ili osumnjiče unutrašnji protivnici vladajuće vrhuške, na primer određeni politički krugovi Crne Gore; da se zastraše svi opoziciono i kritički nastrojeni pojedinci; mogu da se zastraše i opomenu svi oni koji se nalaze na najvišim državnim funkcijama da ne pokušavaju da se distanciraju od režima... Takođe, mogu da se podstaknu osećanja nesigurnosti i nemoći kod svih građana da bi se osujetili mogući protesti i pobune u širim razmerama...

Kakve političke poteze indukuje takvo i slična ubistva? Samo proizvodnju buke: niko od nadležnih, ni ministara ni predsednika, nije ni promolio ostavku...