Ratna šteta: Srbi i Nemci

Sitan ulog - velika nada

U Udruženju vojnih zarobljenika i žrtava Drugog svetskog rata, uplati se po 20 maraka, 150 i 30 dinara, i onda čeka na odštetu iz Nemačke

Na zidu, pored belih vrata zaštićenih metalnom roletnom, dve plave i pravilne table. Na prvoj belim i pravilnim ćiriličnim slovima piše "Udruženje ratnih vojnih zarobljenika Drugog svetskog rata", na drugoj "Zajednica udruženja žrtava Drugog svetskog rata Jugoslavije". Obe table informišu da je unutra nadležnost za Kolubarski okrug.

Unutra, iza belih vrata, jedna prostorija. Dva pisaća stola, metalni ormani, čelične kasete za dokumentaciju, naslagani paketi, kutije sa natpisima okolnih mesta, sve do Šapca, faks, za kompjuterom žensko čeljade. Predsednik Zajednice i potpredsednik Udruženja Božidar Lazić, pravnik u penziji, upravo kuca važno pismo koje treba da pošalje hitno i u Bon. Nema mnogo vremena, pred njim je važan posao, treba rešiti desetine hiljada zahteva za nadoknadu ratne štete. Kod Lazića sve pedantno, složeno, otkucano, raspoređeno, obeleženo. I Lazić pedantan, teget odelo, bela košulja, začešljan. Sve kako priliči, i pedantno, uostalom , kako drugačije sa Nemcima. Naš čovek kad uđe da podatke i ostalo što treba, i još ako treba, i prosto mu milo što je sve tako pedantno.

DIKTAFON: Poslednjih meseci,naročito od kada se čulo da su neke nemačke firme spremne da nadoknade prinudni rad iz Drugog svetskog rata, kod Lazića gužva. Dolaze ljudi, dolaze naslednici, pogotovu što je Lazić "registrovan" za sve vidove štete i po svim osnovama. Lazić sam govori. Vadi diktafon, stavlja pred sebe, i počinje. Zajednica udruženja žrtava Drugog svetskog rata formirana '98. u Kragujevcu, od svih dosadašnjih saveza i udruženja koja okupljaju žrtve rata. On se posvetio ratnim vojnim zarobljenicima imajući u vidu da su mu otac i dva brata bili ratni zarobljenici, naročito brat Dragutin koji je bio aktivni podoficir. Posle njihove smrti nastavio što su braća započela: da prikuplja podatke. Napisao i knjigu "Svedočenja o ratnim zarobljenicima Vojske Kraljevine Jugoslavije", promocija bila '98. u Domu VJ u Beogradu, pokazuje sliku na zidu - Lazić pod kristalnim lusterima. Posle toga izdao zapise, imao stručno-naučnu tribinu u Valjevu, i nastavio aktivnosti po tom pitanju, s jedne strane zato što je pravnik, s druge zbog oca i braće.

U Kragujevcu izabran za predsednika, kancelarije postoje u Valjevu, u Raškom i Moravičkom okrugu, i u drugim mestima gde je bilo potrebno. U ime Zajednice pisao Šrederu, dobio odgovor da je predmet dat na razmatranje. Uto ulazi čovek, pita je l' ovde za štetu, bio pre dve godine. Lazić odgovara da ne može da ga primi, zauzet je, zar ne vidi. Čovek kaže da je on lično bio, gleda u Lazića, kaže: Čolić Vladislava Živojin. Lazić nalazi predmet, treba da plati 20 maraka, da se otvori devizna knjižica preko koje će primiti naknadu, 150 dinara za troškove i 30 dinara članarinu. Čovek kaže da je onomad platio kolk'o je trebalo. Za ovo nije, tačka. Gledamo u jednu od priznanica koja je pred nama. U zaglavlju Zajednica, svrha uplate, po ugovoru sa Cepter bankom depozit za otvaranje devizne knjižice, plavi pečat Zajednice.

Lazić nastavlja, pisao i u Bundestag, 9. novembra prošle godine bili na razgovorima. Postignuta konstruktivna i velika saglasnost jednih i drugih da se zahtevi razmotre i uđu u proceduru. Održani sastanci sa više nemačkih organa, naša delegacija, u kojoj je bio Lazić, istakla sve moguće što je potrebno da se obeštete ratni zarobljenici i ostale žrtve. Zajednica zastupa sve kategorije oštećenih građana po svim osnovama, a to su lišenje života, lišenje slobode, štete usled nenapredovanja u službi, troškovi sahrane, šteta usled izgubljene dobiti, druge štete. Lazić sve vreme vadi nove fascikle, iz njih nove 'artije, Jugoslavija nije dobila ni pfeniga, a svi dobili po 720 maraka za mesec, u Bundestagu su im predlagali 600, oni tražili 750 maraka, i mi smo tu negde u blizini, kaže Lazić. Razgovarali i sa predsednikom odbora za peticije, dobili obećanje da će predmet ući u proceduru. Lično pripremio materijal, preveo na nemački i dao im konkretno. Bili prezadovoljni jer te podatke nisu znali. Ima evidentirana 142. 802 ratna vojna zarobljenika, 520. 000 prinudnih radnika, sam Hitler, 4. maja '41. rek'o da su imali 344. 112 ratnih zarobljenika iz Jugoslavije. Glavni cilj i zadatak je da se obeštete prinudni radnici, ali se traži obeštećenje i po ostalim osnovama;Lazić nabraja 564. 160 srušenih kuća,18. 000 voćaka i raznih vinograda, opljačkanih i otetih milijardu i 900 miliona komada jaja, i niz drugih šteta. Zalaže se da se reše pitanja iz prošlosti na dobrobit naroda Nemačke i Jugoslavije. Na miroljubiv način, dogovorom, sporazumom, ugovorom, sve da se ispoštuje.

LEP DOGOVOR: Kako se ponaša država po pitanju ovih inicijativa?Lazić podseća na note iz '91. i '94, kojima Jugoslavija saopštava da se nije odrekla potraživanja ratne štete, ali ne sarađuju sa državom, sem kad potražuju dokumentaciju - nema govora, to ga ne interesuje, kad za 55 godina nisu ništa učinili po pitanju ličnog obeštećenja, oni nema šta da rade, komanda se mora preuzeti u svoje ruke. I preuzeli su, kao nevladina, nestranačka i patriotska organizacija, pokazuje rešenje Saveznog ministarstva pravde. Bila bi mu najveća čast, posle pokojnog brata i oca, da se to namiri, da se okrenemo miru i budućnosti jedne i druge države.

Pa ima li izgleda?Po Laziću i dokumentaciji Nemačka duguje 350 milijardi dolara, to su ogromna sredstva, ali se nada da će se naći jedan lep dogovor i sporazum da se ta situacija reši. Opet ulazi još jedan čovek i naslednik ratne štete. Predsednik nema vremena, preuzima ga saradnica, ima 20 maraka, 180 dinara će doneti kasnije.

Lazić nas upoznaje da mu ta nadoknada dođe oko 30-40. 000 maraka, po čoveku. Na to imaju pravo sve žrtve rata, kao pravnik ne bi mogao da dozvoli da neko nema pravo na obeštećenje. Za sada ima preko 30. 000 podnetih zahteva, očekuje oko 50. 000. A šta je potrebno?Potvrda od Crvenog krsta o vremenu provedenom u ropstvu. Obavešten je da u Crvenom krstu i Saveznoj službi traženja ima 50. 000 molbi za dobijanje potvrde. Oni primaju i potvrde iz opštinskog Crvenog krsta, sve mora da se dokumentuje. Kad imaš to, popuniš formular, daš 20 maraka, 150 dinara i 30 dinara, i dobiješ tri priznanice. Pa kad će odšteta? Očekuje pozive iz Nemačke, garancije, pa će videti.

Za kraj fotografišemo predsednika Božu Lazića. Vadi kutiju na kojoj piše "Za štampu", traži da mu donesemo objavljen tekst, kaže, sve je to za istoriju. I jeste, i biće, sve dok se država ne seti da tu ima para, pa makar i ne bile 'nolike milijarde. A kad se seti, i to će biti za istoriju. Pogotovu što je istorijski dokazano, sa tendencijom daljeg dokazivanja, da nema tog Srbina koji neće dati poslednje pare da bi neko drugi smanuo iste te pare.