Glumački egzodus

Beg od lažnog života

Znači li to da odlaze najbolji? Pre će biti da se na taj korak odlučuju dovoljno dobri i - ludo hrabri

Nedavno objavljena vest da je Dragan Mićanović dobio ulogu u produkciji koja nastaje na sceni slavnog Teatra "Glob", dakle u londonskom pozorištu čiji je jedan od osnivača svojevremeno bio Viljem Šekspir i za koje bi se kod nas reklo da nastavlja tradiciju velikog elizabetanca. Pomenuta vest ovde je dočekana s nesumljivim ponosom. Nacija - tačnije onaj ljen deo koji zna ovog glumca i poznat mu je status pozorišne institucije u kojoj će Mićanović odigrati ulogu Fortinbrasa u predstavi Hamlet -srećna je zbog uspeha "nekog od naših", i to u uslovima koji su daleko od regularnih, tj. "uprkos svemu". Teza, naime, glasi: Mićanovićev londonski uzlet, čiljenica da će u Engleskoj glumiti na engleskom, pa još Englezima, samo dokazuje da prave talente ništa ne može osujetiti, pa ni međunarodna izolacija ove zemlje. Osim toga, komentariše se ovih dana po Beogradu, eto kakvo smo mi čudo od naroda: našem čoveku samo treba pružiti šansu i on odmah sve zaseni tipično ovdašljim talentom. Ovde se ne krije očekivalje da mladi norveški kraljević Fortinbras energičnim korakom stupi na pozornicu "Globa" prožet ne samo osećanjem da u Dansku dolazi da namiri neke stare račune svojih predaka već i da pokaže moć naše nacije koju, istini za volju, Šekspir nije imao u vidu pišući tragediju o Hamletu. Drugim rečima, Mićanović treba da nas reprezentuje, očekuje se da poput fudbalera njima zabije gol, pokaže im ko smo mi i šta smo.

DUGOVALJE: I zaista, za razliku od Fortinbrasa, norveškog kraljevića koji u Elsinor dolazi na samom kraju tragedije, kada su svi glavni akteri mrtvi, i preuzima krunu iz ruku umirućeg danskog princa, Mićanović nije došao na gotovo. Tuđ i zao usud nije odredio pravac njegovoj srećnoj zvezdi. Istina je da na britansku pozornicu on ne polaže "starinska neka prava", kako to veli Fortinbras ulazeći u Elsinor, na kakva bi se možda mogla pozvati njegova supruga Ana Sofrenović, po majci Engleskinja, takođe glumica. Ovu ulogu Mićanović nije dobio blagodareći "minulom radu" u inostranstvu; producente i reditelja nije fascinirao nastupima na tamošnjoj televiziji ili filmu, a verovatno ni sjajno odigranom ulogom u "Ubistvu s predumišljajem" Gorčina Stojanovića. U pravu su oni koji konstatuju da je svoju šansu savršeno iskoristio. Pa ipak, duguje li nam Mićanović išta? Možda to što je ovaj mladi prvak Jugoslovenskog dramskog pozorišta do juče igrao na ovdašnjim scenama i kod nas snimao filmove? Da li smo ga zadužili školovanjem, tj. time što smo svi mi, kao društvo, ulagali u njega?

Ništa od toga! Mićanovića, pred kojim je u Jugoslaviji bila blistava karijera, pa mu se, između ostalog, smešila i naslovna uloga u tragediji o danskom kraljeviću (pošto je već bio Romeo), neki novi Molijer (jer je već odigrao Mizantropa) i ko zna šta sve još oteran je, poput mnogih njegovih kolega, sveukupnim ovdašnjim kolapsom, time što mu je dojadilo da u Jugoslaviji fingira život. Šta bi onda mogao da nam duguje? Istini za volju, možda bi se našao i u podeli za Čehovljev "Višnjik", izveden koncem januara kao prva premijera JDP-a od početka sezone! Nije isključeno ni da bi ga se setili u Narodnom pozorištu pri deljelju rola za "Maksima Crnojevića" Laze Kostića u adaptaciji Slobodana Stojanovića, što će biti, ako je sreće, prva dramska premijera beogradskog Narodnog pozorišta. Biće, kako sada stvari stoje, izvedena tek krajem marta, ali bolje ikad nego nikad.

RASTUR - DEKRETOM: Ovi podaci koji neće biti upisani u biografiju Dragana Mićanovića rečito svedoče o mrtvilu koje ovde preti da zavlada. Kao što je nekoć osnovano Titovim dekretom da bi u njega došli najbolji glumci ondašnje naše domovine, tako je danas na delu razgradnja ne samo JDP-a ili Narodnog pozorišta već i celokupnog našeg pozorišnog i kulturnog života. Znači li to da odlaze najbolji? Pre će biti da se na taj korak odlučuju dovoljno dobri i - ludo hrabri. U inostranstvu su, osim Mićanovića i Ane Sofrenović, još i Dragana Varagić, Rade Šerbedžija, Branka Katić, Snežana Bogdanović, Uliks Fehmiu, Lenka Udovički, Hadi Kurić, Ana Kardelis, Nataša Šolak... Glume u pozorištu, na televiziji, filmu, režiraju, pa čak osnivaju i pozorišta. Savladali su psihološku barijeru zasnovanu na pretpostavci da je nemoguće igrati na tuđem jeziku. Kiš je svojevremeno objašnjavao da ostaje domaći pisac jer ne može da sanja na tuđem jeziku koji je, ma kako ga zvali, za njega jedini, istovremeno i njegov blagoslov i njegovo prokletstvo. Trebalo bi da slično bude i s glumcima. Pa zar im nije jezik jedno od osnovnih sredstava izražavanja? No, Branka Katić iz Londona poručuje: zbog jezika verovatno nikada neću igrati Engleskinje, ali i drugih uloga ima dovoljno.

Istina je, dakle, i da su svi oni za sobom, osim domovine, popularnosti, svoje publike i maternjeg jezika, ostavili još nešto - pregršt uloga koje tamo nikada neće odigrati, a koje su mogli realizovati samo ovde.

ZATVOR ILI POZORIŠTE: U ovdašnjim novinama je zabeležena vest da su pitomci nekog domaćeg zatvora izveli pozorišnu predstavu. Ostalo je, međutim, nejasno šta su igrali, ko je režirao, kakva je bila scenografija i jesu li bili kostimirani. Izvesno je jedino da su predstavu igrali za kolege, zatvorenike, te da je podela bila - muška. Ova vest nije za Ginisa jer sličnih teatara u svetu uveliko ima. Jedan od njih, italijanska Compania dela Forteza, nedavno je na stalnoj sceni (u zatvoru) proslavila deseti rođendan izvođeljem Ariostovog "Besnog Orlanda", a pre jedne decenije je i u madridskom ženskom zatvoru Karabanćel rediteljka Elena Kanovas osnovala pozorišnu trupu Yeses, koja i danas uspešno radi.

Nije novo ni da pozorište, u ovom slučaju zatvorsko, postaje metafora naše stvarnosti. Ona se ne tiče samo domaćih pozorišnika koji žive i rade u neregularnim uslovima, već ukazuje na opšte stanje duha nacije. Naime, dok jedni nešto izvode (glume), drugi ih gledaju. I jedni i drugi se prave da su nešto što zapravo nisu. Jer, oni nisu glumci i publika već - zatvorenici.