Berlinska premijera: "Nebeska udica"

Bembanje kao žanr

Ovaj film se izvlači iz čeličnog zagrljaja "patriotskih igara", gde heroji i zdajnici često menjaju mesta kao na muzičkim stolicama

Sada je i definitivno jasno da će novi podžanr srpske kinematografije biti ono što je nesuđeni dobitnik NIN-ove nagrade, pesnik i romansijer Zoran Ćirić, nazvao "bembanje". Ako je "Ranjena zemlja" bila "Slavica" ovog podžanra, sada je stiglo filmsko delo koje, ako pravimo paralelu sa podžanrom partizanskih filmova, predstavlja distanciran pogled ravan ostvarenjima "crnog talasa". Ne treba očekivati revoluciju, ali ni nešto što liči na "mostovsko/koncertni" patriotizam. "Nebeska udica", sa predivnim ili čak originalnim naslovom "Sky hook", koketira najmanje sa dvosmislenošću, ali za košarkaški obrazovanu naciju nedvosmisleno je jasno da se pre svega aludira na poznatu basketašku bravuru (horog), koja je proslavila Džabara, ali i svojevremeno Vinka Jelovca, dok ga sada promoviše Vlade Divac. Lepota ovog šuta leži u paraboličnosti i gotovo iracionalnosti, trenutku neizvesnosti dok lopta izbačena u luku leti prema obruču. Scenarista filma Đorđe Milosavljević, koji se u kinematografiji odomaćio i kao reditelj (najpre "Točkovi" a sada "Mehanizam"), i sam je basketaš, a na tekst se upecao stari lisac košarkaške građe Ljubiša Samardžić. Reč je o priči o propalom dorćolskom basketašu, melodrami pod bombama snimanoj tik po potpisivanju onoga što jedni nazivaju mir a drugi vojno-tehnički sporazum.

KLJUČNI TRENUTAK: Skeptici su trljali ruke. Evo, konačno će pući Smoki. Konačno znači da je čovek koji je sa kućom "Sinema dizajn" držao nivo srpske produkcije filmova "Kaži zašto me ostavi", "Ubistvo s predumišljajem", "Stršljen" i "Točkovi" odlučio da sam sedne u rediteljsku stolicu. Film je rađen sa minijaturnim budžetom, uglavnom na jednoj lokaciji, sa 16 mm kamerom, deo materijala je čak i propao u laboratoriji, snimanje se odužilo, a "čaršija" je počela da se meškolji.

Ipak, ogromno glumačko i solidno producentsko iskustvo išli su naruku Ljubiši Samardžiću, koji je u ključnom trenutku preko mnogo rampi ispalio sky hook i pogodio Berlinski festival 2000. Basketaški govoreći, bilo je to jako slično bravuri Saše Đorđevića u utakmici sa Hrvatskom kada je sjurio trojku u poslednjim trenucima. Teško je baviti se košarkom ili filmom ako u sebi nemate kockarski duh.

Svi pravi koraci za konkurenciju Berlina 2000. odrađeni su ranije. Odlična glumačka podela najtraženijih mladih glumaca, tandem Glogovac/Sofrenović iz "Ubistva", Nikola Kojo, Dragan Bjelogrlić u epizodama zajedno sa Milenom Dravić, a kao šlag (zakucavanje?) na torti dolaze Aleksandar Đorđević i Željko Obradović. Muziku je napisao Vlatko Stefanovski u maniru Erika Kleptona, narator je dečak (setite se uspeha Kusturice), dok je postprodukcija (gle najvećeg čuda) odrađena u Zagrebu. Nije promakla ni informacija da će nakon Beograda uslediti premijera u svim prestonicama bivše SFRJ.

BEMBANJE: Ljubiša Samardžić je ispravno procenio da njegova parabola mora da završi u Berlinu, gde je već kao producent bio prisutan na Forumu sa filmovima "Kaži zašto me ostavi", "Ubistvo" i "Stršljen". Verovatno bi bio srećan da se njegov rediteljski debi našao i u ovom programu ali činjenica da je nakon velikih uspeha Žilnika i Pavlovića bio prvi domaći film u zvaničnoj konkurenciji nakon više od deset godina, u društvu Vendersa, Minegele i Formana, bitno podiže njegov rejting.

Festivalska premijera odlično je prošla, uz nekoliko očekivanih provokacija na konferenciji za štampu tipa - a gde je tu nasilje nad Albancima na Kosovu. Podatak da je film prikazan na samom početku Berlinskog festivala poznavaocima festivalskih kuhinja mnogo govori, kao i interes Vendersove kuće Road movies da ga kupi za svetsku distribuciju. S nagradom ili bez nje, Ljubiša Samardžić se vraća na štitu gde će početi beogradski deo priče njegovog filma. To će biti i najstroža publika. S pravom. Jer po njoj su padale bombe. Ljubiša Samardžić je otprilike i omeđio prostore podžanra "bembanje", tako da će svakom sledećem koji zaigra na ovu kartu biti izuzetno teško. Osim ako akteri potpisa vojno-tehničkog sporazuma već uveliko ne rade na scenografiji za nastavak.

Za sada se samo može reći da je reč o dobrom domaćem filmu, što je u današnje vreme teško naći. Njegova sociološka zasluga je što se ovaj film izvlači iz čeličnog zagrljaja "patriotskih igara", gde heroji i izdajnici često menjaju mesta kao na muzičkim stolicama. Ali onaj ko neće da uči od umetnosti (filma) i istorije, ponavljaće lekcije u životu. Dokad više?