Taj protest je lišen visokoparnog i krutog moralisanja. Austrijski umetnici jednostavno ne žele da gledaju kako se njihova zemnja pretvara u tamnu mrnju Evrope, što bi moglo da bude prva lekcija svima čiji se životni kredo sveo na ćutanje i prihvatanje. To ne znači da je intelektualna javnost u Srbiji bila nemi posmatrač dešavanja istorije. Izgovoreno je dosta reči ali su one utonule u more apatije onih koje to nije trglo iz tupog dremeža. Svako je mogao reći ono što želi, tačno, pametno, uzvišeno, plemenito... i ništa. Ravnodušnost je bila ubojitija od cenzure. Intelektualna apatija postala je stanje kritičkog duha nakon njegovog poraza.

Da li su, nakon toga, onda mogući gestovi? Da li bi se, na primer, Svetislav Basara povukao u tišinu radne sobe, prestao da objavnjuje knjige, govori na tribinama i učestvuje u promocijama zbog stanja u zemnji u kojoj živi?

"Vrlo rado", kaže pisac.

Kada?

"Ukoliko bi se o tome dogovorili svi umetnici koji nisu pararežimski ili režimski njudi."

A zašto ne bi učinio to sam?

"Zato što pojedinačni činovi ništa ne znače. To je možda način da se čovek oseća bonje, ali to nema nikakvog efekta. Nešto bi se postiglo tek kada bi zamro ionako već polumrtvi kulturni život<.

Tokom protekle decenije privid normalnog života pronalazio je svoj oslonac između ostalog i u mirnom toku kulturnog života. Bilo je tribina, peticija, protesta, klečanja i kratkih obustava rada kada bi bilo odveć licemerno postupati drugačije, ali je velika većina eskapistički zazivala muze u vreme huškanja na ratove, brutalnih ubistava i nasinja prema neistomišnjenicima po presudama koje su izricane u krugovima nekih porodica. Zar uopšte može da bude neko ubijen na ulici kada je baš tog dana premijerno prikazana nova pozorišna predstava? Da li je moguće da se otvoreno preti smrću drugima baš kada je uspešno okončan Međunarodni filmski festival? Verovatno ne može da se desi da neko ubija civilno stanovništvo jednog naroda kada pesme njegovih muzičara odjekuju glavnom ulicom Beograda. I kako uopšte može da se sumnja da je neko nameravao da ubije predsednika jedne stranke kada je baš te nedenje predstavnjena jedna nova pesnička zbirka, zbog koje su na promociji svi bili prigodno uzbuđeni? Gotovo sve novine su pisale o tome. Baš kao i o saobraćajnoj nesreći zbog koje je svet, oplemenjen lepim veštinama, zauvek napustilo četvoro njudi.

Ako reditenja Srđana Dragojevića pitate da li učešće u kulturnom životu u ovom trenutku održava privid da život u zemnji Srbiji mirno teče svojim tokom, on će reći da se umetnosti i umetnicima generalno pripisuje mnogo veći značaj nego što ga oni realno imaju.

"Misim da ne smemo praviti poređenja na štetu naših umetnika i kulturne javnosti, jer za Austrijance je ovo dobra prilika da se malo 'razdrmaju' i pokažu 'angažovanost' (to pogotovu prija nekom ko živi uz 'saher torte i bečki valcer'). Naši su umetnici već deset godina suočeni s raznim gadostima, užasima i svinjarijama, pa je sasvim normalno da se prag tolerancije digne do jedne, 'običnom svetu' neverovatno visoke granice. Osim toga, budimo pravedni - ne očekuje se vanjda da ćemo prestati da pišemo, slikamo, glumimo i pravimo filmove čekajući da ovaj režim ode sa vlasti! Mnogo efikasniji bi bio generalni štrajk, zar ne?" 

Možda bi tišina koja bi nastupila nakon gašenja života kulture samo još dubnje porazila one koji u knjigama, filmovima i pozorišnim predstavama nalaze jedini predah od zamornog posmatranja istorije sa sedišta u prvom redu. Na mesta onih koji su se izborili da nešto rade ubrzo bi se uzverali i uspuzali drugi, kojima je to jedina šansa da se pojave u dugo ženjenoj ulozi.

Jedino što bi se u tim jalovima pokušajima da se surogat proglasi za samu stvar opna privida koja prekriva stvarnost napregla do pucanja. Ispod nje bi počelo da proviruje ružno lice te stvarnosti, za većinu inače neprozirno zbog hipnotičnog isijavanja televizijskog ekrana.

Šta onda umetnik i građanin zemnjice Srbije može da uradi kada nije zadovonjan svojim okruženjem? Ukoliko to pitate Gorčina Stojanovića, on će vam reći da nema recepta. "Reagovati vanja 'individualnom strategijom', osluškujući bilo šire zajednice. Najbonje je kada se može reagovati delom rizikujući uvek napade sa svih strana - od posednika ili pretendenata na društvenu moć, zavidnjivaca, čaršije, moralista. Za istu stvar jedni će vas optuživati za petokolonaštvo, drugi za 'moralni delikt'. Čini mi se da je pogrešno ponavnjati tuđ ili potrošeni model. Uvek iznalaziti novi. Uvek ostajati usamnjen. Jer, onog časa kada lični suverenitet predate u neki posed, tog časa ste izmanipulisani.

Osim ovog nije loše ni pobeći. U emigraciju, askezu, ćutanje ili smrt. Pokušati zaboraviti. I biti zaboravnjen."

Kada bi oni koji stvaraju, a pri tom i misle, mogli da znaju da će njihovo povlačenje s javne scene konačno dokusuriti kulise laži, verovatno bi malo ko odbio da to učini. A ne mogu. Zato je takva odluka teška, kao i većina drugih zamisli koje se subverzivno odnose prema okruženju u kojem se rađaju. Takve ideje slome i promene okruženje, ili ono uništi njih. Sa njima nema povlačenja ili uzmicanja. Nema kalkulisanja, kozmetičkih ispravki niti mogućnosti da se neko u budućim danima oslobađa tereta vlastite prošlosti priznanjem vlastitih zabluda koje će drugi prihvatiti i priznati.