Protesti u Austriji

Burgteatar kao metafora

Vrhunac demonstracija koje su u Beču usledile nakon zvaničnog imenovanja vlade bio je upad demonstranata u Burgteatar: demonstranti su prekinuli predstavu, popeli se na binu i apelovali na publiku da se pridruži sutrašnjim demonstracijama, što je deo publike pozdravio stajaćim ovacijama

Šok za Austrijance: vest o sankcijama Evropske unije zbog najave nove koalicione vlade konzervativaca i desničara pod vođstvom Šisela i Hajdera žestoko je protresla Austriju, koju su preko noći počeli da porede sa Srbijom. Vrhunac demonstracija koje su u Beču usledile nakon zvaničnog imenovanja vlade bio je upad demonstranata u Burgteatar: demonstranti su prekinuli predstavu, popeli se na binu i apelovali na publiku da se pridruži sutrašnjim demonstracijama, što je deo publike pozdravio stajaćim ovacijama.

Razlog što su demonstranti upali upravo u nacionalno pozorište nije okolnost da se ono nalazi između zgrade parlamenta i univerziteta već to što je Burgteatar u protekloj deceniji kao nijedna druga institucija kulture bio simbol društvenih promena koje su uslovile Hajderov dolazak na vlast. Klausa Pajmana, veterana takozvanog režijskog teatra, imenovala je 1986. ministarka za kulturu iz redova Socijalističke partije Austrije za novog direktora Burgteatra. Trinaest godina, koliko je ovaj Nemac iz Bohuma uspeo da se zadrži na toj poziciji, praćeno je kontroverzama i burnim polemikama u kojima su glavnu reč vodile upravo dve sadašnje koalicione partije. Pajmanu je zamerano da postavlja komade koji ruže Austrijance, da zapostavlja austrijske sadržaje i da dovodi previše glumaca i reditelja iz Nemačke. Pri tom je Pajman kontinuirano postavljao upravo savremene austrijske autore poput Bernharda, Handkea, Jelinek i Turinija. No ono što nije bilo po volji onih koji su hteli da zaštite "domaću" umetnost bio je beskompromisni kritički duh ovih pisaca, njihova provokativna razobličavanja provincijskog duha, ksenofobije i masovnih medija. Čuven je skandal povodom postavke komada "Trg heroja" (Heldenplatz) 1988. godine, kojim je Tomas Bernhard zabio nož u austrijsku tabu-temu odgovornosti za nacističke zločine: zbog "prljanja zemlje" tražene su ostavke Pajmana i ministarke za kulturu.

Bernhard se osvetio zemljacima tako što je svojom poslednjom voljom 1989. jedino Pajmanu dao prava da u Austriji i dalje izvodi njegove komade, i to samo one već postavljene u Burgteatru. Bernhard je bio čuven po svojoj zgađenosti nad svakim oblikom oportunizma, po svojoj radikalnosti u otporu prema malograđanštini, dok su Pajmanove žustrina i doslednost u zalaganju za prosvetiteljsku funkciju pozorišta dali Burgteatru oreol nečeg posebnog, institucije koja ne podleže trenutnoj modi i koja se suprotstavlja paktu između umetnika i političara. Pajmanovim odlaskom ovo pozorište je izgubilo to jedinstveno zračenje.

ODLAZAK KLAUSA PAJMANA: Polarizacija na prave Austrijance i strance, koju Hajder već godinama raspiruje svojom populističkom politikom, poziv na zaštitu "zavičajnog" u odnosu na "strano", ispoljili su se u sferi kulture u pokliču za "austrizacijom" institucija poput pozorišta i televizije, pre svega Burgteatra. Poznata je Hajderova izjava: "Kad postanem kancelar, isplatiću Pajmana." Biti za ili protiv Pajmana postalo je sredinom devedesetih značajan faktor političke igre. Tako su hajderovci tokom jedne od prethodnih predizbornih kampanja preplavili Beč plakatima na kojima je pisalo: "Volite li Šoltena, Jelinek, Hojpela, Pajmana, Pasterk... ili umetnost i kulturu?" Ovaj plakat značio je ne samo zlonamerno sugerisanje antitetičnosti umetnosti, s jedne strane, te Pajmana, jedne od najuglednijih spisateljica Austrije i političara iz redova socijalista, s druge, već i posredan poziv na linč.

Odgovornost za sadašnju krizu u zemlji snose, svakako, i socijalisti, koji su načinili niz pogrešnih kompromisa umesto da svoju politiku jasno suprotstave Hajderovoj. Simptomatično je njihovo držanje u oblasti kulturne politike, gde su pravili sve više koncesija, da bi na kraju smenili ministra za kulturu Šoltena, prepustili kulturni resor u Beču konzervativcima, i odlučili da Pajmanu ne produže sledeći ugovor na četiri godine. Hajderov poklič za "austrizacijom" nacionalnog pozorišta time je makar simbolično ostvaren.

Početak "nove ere u Burgteatru" pod vođstvom Austrijanca Klausa Bahlera, koincidirao je ove jeseni sa do sada najvećim uspehom Hajderove partije na izborima - osvajanjem 27 odsto glasova. Istovremeno je Pajman, sada direktor "Berlinskog ansambla", otvorio sezonu predstavom Tomasa Bernharda u koprodukciji sa gradskim pozorištem iz Klagenfurta, glavnog grada provincije Koruške, na čije čelo je Hajder došao ove godine.

GROTESKA: Pajman je pre svog odlaska uputio više zluradih strelica u Bahlerovom pravcu, pri čemu je verovatno najviše peklo što je Bahlera okarakterisao kao "menadžera" u oblasti kulture, a ne pozorišnog umetnika. Bahler u svakom slučaju simbolizuje sadašnji duh vremena koji hoće promene po svaku cenu: u Burgu je sad sve novo, od garderobe, preko pozorišnih programa i knjižare u foajeu; čak je promenjena i kantina, na gunđanje mnogih unutar kuće kojima su novi lusteri sa rustikalnim abažurima, postavljeni iznad stolova, isto tako groteskni kao i specijalne sijalice za štednju električne energije.

Bahleru se mora priznati da se do sada nije pokazao kao marioneta u rukama političara; štaviše, postavio je par provokativnih predstava koje bi Hajder, da ih je gledao, sigurno okarakterisao kao "nazadnu" umetnost. Abonentska publika se i dalje zgraža i napušta poredstave, ali ovoga puta bulevarska štampa od toga ne pravi temu. Bahler je pokazao razumevanje za upad demonstranata u Burgteatar: "Burg je mesto prosvećivanja i istine, i nadam se da će i u budućnosti ostati značajan forum te vrste."

Protesti levičarskih grupacija, umetnika i univerziteta se nastavljaju. Elfrida Jelinek, spisateljica sa ozloglašenog Hajderovog plakata, objavila je zabranu izvođenja njenih komada u Austriji dok je sadašnja vlada na vlasti. Svi ljudi koji u kulturi nešto znače oglasili su se javno - bilo u intervjuima, bilo svojim tekstovima - i složni su u oštroj osudi sadašnje vlade i odlučnosti da izgrade odgovarajuću "estetiku pobune". Luk Bondi, Švajcarac koji vodi međunarodni Bečki festival, odlučan je da ostane, i apeluje na strane umetnike da ne otkazuju svoje učešće; Žerar Mortije, intendant letnjeg festivala u Salcburgu, inače dugogodišnja omiljena meta konzervativaca, rešio je da ode ove godine, pre isteka ugovora 2001. Na fasadi avangardnog pozorišta Šaušpilhaus u Beču istaknuta je crna zastava. Burgteatar organizuje svake večeri posle predstave tribine gde se diskutuje o sadašnjoj situaciji. Prva takva tribina na samoj sceni pozorišta, pod naslovom "Da li je sloboda umetnosti ugrožena - otići ili ostati?", ispunila je dupke salu uprkos prethodnoj najavi od samo 24 časa, a protekla je, s obzirom na to da je među učesnicima diskusije bio i državni sekretar za kulturu Franc Morak, u užarenoj emocionalnoj atmosferi. Pošto je publika u tolikoj meri zviždala i pravila upadice za vreme Morakovih izjava, Luk Bondi i Klaus Marija Brandauer morali su da apeluju na publiku da pokaže tolerantnost i da ga sasluša. To nije sprečilo jednog egzibicionistički nastrojenog nezadovoljnika da se popne na binu i pokaže Moraku golu stražnjicu, sve pred uključenim televizijskim kamerama.