Svet |
Vreme broj 476, 19. februar 2000. |
Britanija Raj za azilante Čak i otmičari aviona mogu u ovoj zemlji da dobiju politički azil posle odsluženja zatvorske kazne London Od 142 putnika otetog avganistanskog aviona Afghani Ariana Boeing 727 polovina je ipak odlučila da se vrati kući, gde su dočekani kao heroji jer su nazvali Britaniju "nacijom nevernika". Iako su nekoliko noći proveli u "Hiltonu", jedan od povratnika se žalio: "Hrana je užasna, klima još gora... Kako da ostanemo tamo kad oni nisu muslimanska zemlja?" Ostali putnici otetog aviona koji je leteo na liniji Kabul-Mazar-e-Šarif odlučili su, posle četvorodnevne drame u vazduhu, ali i na londonskom aerodromu Stansted, da traže politički azil u Engleskoj. Trinaestorica su se već u ponedeljak pojavila pred sudom u Sauthendu gde su optuženi za otmicu aviona boing 727 YA-FAY i njegovih putnika i ugrožavanje bezbednosti vazdušnog saobraćaja. Pred britanskim vlastima sada su tri grupe političkih azilanata: otmičari aviona, članovi njihovih porodica i obični putnici koji su iskoristili priliku da zatraže politički azil kada im se za to pružila tako izuzetna prilika. LAŽNI ILI PRAVI: Dok neki tvrde da se ovde verovatno ne radi o pravim političkim azilantima, već da je reč o "ekonomskim emigrantima" , Nik Hardvik, direktor Saveta za izbeglice, dokazuje da to nikako nije slučaj: ovi ljudi su dali tri mesečne plate da bi platili avionsku kartu, što dokazuje da su dobrostojeći profesionalci protiv kojih se fundamentalistički režim bori svim sredstvima. "Otmica aviona je očajnički čin očajnih ljudi, koji pokušavaju da spasu sebe i svoje porodice od brutalnosti režima", kaže Hardvik. On naglašava da ovo, naravno, ne opravdava otmičare, ali bi trebalo malo da smiri medijsku histeriju, koja sve azilante slika kao islamske fundamentaliste, medjunarodne teroriste i lezileboviće koji sanjaju da stanu u red za socijalnu pomoć, kako to piše "Dejli Mejl". Jedna od najbogatijih zemalja na svetu treba bez histerije da rešava problem političkih izbeglica, smatra Hardvik. Ministar unutrašnjih poslova Džek Stro zadovoljio je čak i najkonzervativnije uši kada je, pošto je vrlo uspešno okončana četvorodnevna drama na aerodromu Stansted, oštro poručio iz Donjeg doma Britanskog parlamenta da Britanija nije mirna luka koja prima sve azilante. Ministar je naglasio da će lično odlučivati o sudbini svakog pojedinačnog političkog azilanta iz otetog avganistanskog aviona. Rekao je i da će se angažovati da svi koji ne završe u zatvoru što pre napuste tlo Ujedinjenog Kraljevstva. Stro je skeptičan kad je u pitanju dobijanje političkog azila za ma koga od njih: azilanti su bili putnici na domaćem letu, prema tome, nelogično je, kaže, da u Britaniji traže politički azil, sem ako svi nisu saučestvovali u planovima o otmici aviona. Neki mediji sada ministru prigovaraju da presudjuje pre nego što je azilantima bila pružena šansa da vlastima kažu zašto traže politički azil. Britanija nema diplomatske odnose sa vladom Talibana: ona taj režim smatra represivnim i fanatičnim, a njena politika je da političke azilante nikada ne vraća u zemlje u kojima im preti mogućnost proganjanja ili pogubljenja. Talibani se surovo obračunavaju sa političkim protivnicima, a fundamentalistički zakoni podrazumevaju ne samo javno bičevanje već i amputacije i javna pogubljenja. Obavezno na stadionima i trgovima, uz masovno prisustvo publike. Tako je, na primer, oteti boing 727 iz Kabula trebalo da leti za Mazar-e-Šarif gde je 1998. došlo do masovnog masakra nekoliko hiljada Hazara, civila, medju kojima je bilo dece, žena i starih. Samo prošle godine oko 4000 Avganistanaca tražilo je politički azil u Britaniji. Advokati azilanata sigurno će tvrditi da su azilanti pobegli pred surovim režimom koji pruža utočište ozloglašenom teroristi Osama Bin Ladenu, a osvedočeno je nemilosrdan posebno prema ženama. Neke nesrećnice optužene za preljubu javno su podvrgnute bičevanju na stadionu. ZAKON I PREDRASUDE: Proces traženja i eventualnog odbijanja ili dobijanja političkog azila ne ide nimalo lako i brzo, kako je to obećao ministar unutrašnjih poslova. Slovo zakona kaže da imigracione vlasti moraju da saslušaju azilante u roku od tri dana. Azilanti kojima je odbijen zahtev za politički azil dobijaju privremenu dozvolu boravka, da bi u toku pet dana prezentirali dodatni dokazni materijal da azil traže "zbog osnovanje sumnje da su progonjeni". Šestog dana Ministarstvo unutrašnjih poslova donosi odluku, a onda azilant ima pravo da se žali nadležnim institucijama. Svima je obezbedjena pravna pomoć. Ovdašnji eksperti nagadjaju da bi Ministarstvo unutrašnjih poslova moglo ovu grupu azilanata da pošalje u Pakistan, ali i to znači višemesečno odlaganje odlaska iz Britanije: azilanti imaju pravo žalbe, ali istovremeno i Pakistan mora da dâ saglasnost za njihovo prihvatanje. Pravni stručnjaci ukazuju da, po najboljem scenariju, odluka može da bude doneta tek za dva meseca. Politički azilanti u proseku čekaju oko godinu i po dana da vlasti reše njihov slučaj. Prema tome, družina iz Kabula će u Engleskoj, sva je prilika, provesti možda mesece, možda godine, a možda neće ni napustiti britansko ostrvo... Čak i otmičari aviona mogu u ovoj zemlji da dobiju politički azil posle odsluženja zatvorske kazne. Sada mnogi kažu da su avganistanski otmičari sledili scenografiju iračkih otmičara koji su 1996. oteli sudanski avion i primorali ga da sleti u Britaniji. Posle izdržavanja minimalne kazne otmičari su pušteni na slobodu i sada žive u Engleskoj. SAMO U ENGLESKOJ: U engleskim medijima sada se nadugačko i naširoko analizira tvrdnja konzervativaca da je neprihvatljivo što je Britanija postala "raj za azilante", prema kojima postupa preterano nežno, koji državu koštaju dve milijarde funti godišnje i koji, naravano, lepo žive od socijalne pomoći - oko 170 nemačkih maraka nedeljno, plus besplatan stan, zdravstvena zaštita, školovanje dece. "Britanija je postala svetsko smetlište, utočište za svaku protuvu na planeti", piše "Sun". Druga škola mišljenja tvrdi da je teza o Britaniji kao raju za političke azilante apsurdna: Britanija ima najrigorozniju legalnu proceduru u Evropi. Kako inače objasniti da su se od 18 otmica za poslednjih 10 godina samo dve odigrale na tlu Velike Britanije? Najviše ljudi je prošle godine tražilo politički azil u Nemačkoj (95.300), Britanija je na drugom mestu (89.700), dok u Francuskoj utočište traži daleko manji broj (30.100). Kažu, Britanija jednostavno strogo poštuje slovo medjunarodnih zakona i fer je prema onima koji traže politički azil. Neke druge zemlje, čak i iz Evropske unije, ne bi uopšte razmatrale zahtev otmičara avganistanskog aviona, već bi ih avionski ekspedovale van svojih granica. "Samo u Engleskoj otmičari i njihova družina mogu da budu smešteni u 'Hiltonu' u sobama koje koštaju 200 funti! To Francuzima ili Nemcima ne bi moglo da padne na pamet: u specijalne, žicom ogradjene logore, ili ako hočete objekte, pa čekajte da se vaš slučaj reši!", kukali su mnogi mediji. Ministar Stro poručuje da pravila medjunarodnog ponašanja moraju da se menjaju i striktno poštuju: taj avganistanski avion nije uopšte trebalo da dotakne britansko tlo. Sa hajdžekerima je trebalo da se suoče Rusi kada je avion sleteo na moskovskom aerodromu Šeremetjevo. A Rusi su bili presrećni da im doture hranu, napune gorivo i otmičare pošalju dalje! Slobodanka Ast |
Jugosloveni prvi! "Gardijan" donosi statistiku po kojoj je u decembru prošle godine politički azil u Britaniji tražilo 7170 ljudi: najviše ih je iz Jugoslavije (795), na drugom mestu su azilanti iz Šri Lanke (755), dok su Kinezi na dalekom trećem mestu (385). Slede Somalija, Avganistan, Poljska, Turska, Pakistan, Rumunija, Rusija, Češka, Iran, Irak, Burundi. Inače, u toku 1999. politički azil u Britaniji je tražilo 89.700 lica. Trenutno u redu za politički azil u Britaniji čeka 105.000 političkih azilanata (nisu uračunati članovi njihovih porodica). |