Bolji život
Nije prošlo ni nedelju dana od
Kongresa, a benzin stiže na svaku pumpu, u svaku kuću, u svaku poru našeg života.
Ustao sam u pola pet, zašto da nekoj pumpi ja ne napravim sefte? Isto kao i kad su
izbori, volim da sam među prvima, nije mi teško da čekam dok se biračko mesto ne
otvori, znam tačan odgovor i jedva čekam da ga zaokružim... Građanima koji se
premišljaju i lome do šest uveče ja bih oduzeo pravo glasa, koliko je sati, šest
popodne, lepo, izvolite doći za četiri godine...
Tri litra supera i tri litra dizela mogu sebi da priuštim. To što nemam kola moja je privatna stvar, na pumpi me to niti ko pita niti kontroliše, nema više bonova, ne moram da se osećam kao građanin drugog reda... Od uličnih prodavaca iz principa nisam nijednom kupio ni benzin ni dizel. Em je bilo skupo, em prokuvavaju flaše, zakidaju i na količini i na oktanima... O ruglu i utisku koji smo na strane turiste i novinare do danas ostavljali da i ne govorim.
Nisam od onih koji se prave da im je na putu nestalo benzina pa idu da im se natoči preko reda. Sa svoje dve kantice stao sam iza jedne lade i polako se pomerao napred: niti želim da kome uzmem benzin ispred nosa, niti dopuštam da me neko obiđe. Niti ima za tim potrebe. Benzina ima dovoljno, cena mu se sigurno neće menjati do Petog kongresa. Čoveče, dok moji ustanu, uštedeću deset i po dinara samo na superu. Kod crnoberzijanaca je opatuljeni litar takozvanog goriva bio dvadeset dva dinara, sad je pravi super osamnaest i po, tri litra, skoro jedanaest dinara, dizel ću uzeti na drugoj pumpi, nigde ne žurim...
Vratio sam se kući oko pola osam ujutro. Baš da vidim hoće li televizija korektno izvestiti o gorivu koje je u novom milenijumu istovremeno poteklo na svim pumpama u Republici. Mene nije niko intervjuisao (iako sam imao sročeno šta ću reći), ali su anketirani građani jako lepo govorili. Kako i ne bi! I staro i mlado raduje se što šverca benzina više nema, dvojica preprodavaca likuju što ulične preprodaje neće biti. Pomenulo se, ne povratilo se. Ne znaju doduše od čega će živeti, ali im je već preko glave da varaju sugrađane, da uništavaju karburatore i da zagađuju sredinu.
Pojava benzina na državnim pumpama najbolji je odgovor onima koji su se, moram reći, drsko pitali šta radi predsednik Milutinović. Ja sam uveren da iza ove akcije stoji predsednik. Da, gospodine Vuksanoviću! Dok gradska skupština pravi haos u saobraćaju primoravajući građane da peške odlaze na posao, na pregled, pa i na porođaj, dok se po kontejnerima puši neodneseno smeće, a nepelcovani kerovi ujedaju koga stignu, neko u ovoj zemlji radi svoj posao! Da smo se poveli za vama i da smo zatražili predsednikovu ostavku, kako ste nas "mudro" savetovali u Pirotu, i da je predsednik ostavku dao (a on bi je bio dao da su građani to zaista želeli!), benzin bi se i dan-danas točio na trotoarima i na šinama.
Da predsednik nešto radi meni je i bez benzina bilo jasno, mada nisam znao šta tačno radi, i nisam bio siguran hoće li se kao rezultat njegovog pregalaštva pojaviti benzin, amnestija, mleko ili penzija. Hteo sam da mu svi mi koji smo njegove vatrene pristalice, a nema nas mnogo, ne znam zapravo nikog, zajedno pošaljemo telegram podrške, pa i zahvalnosti, mada će neko reći da je predsednik plaćen za to što je uradio. Plaćeni su mnogi, pa benzina fakat nije bilo dok nije održan Kongres i dok predsednik Milutinović nije ušao u Izvršni odbor Socijalističke partije. Ako neko iz takozvane opozicje može da to porekne, neka izvoli!
Jedan sam od malobrojnih Jugoslovena koji imaju snimljenu pretkongresnu besedu u kojoj predsednik Milutinović sa blagošću, koja me je podsetila na patrijarha Pavla, kaže da su socijalisti bili "korektna, moglo bi se reći suzdržana i blaga opozicija". Naši nisu kritikovali opoziciju onoliko koliko su mogli i koliko je možda i trebalo: "Pustili smo ih da se priviknu na vlast, i da probaju da upravljaju, omogućili smo Beograđanima da vide na delu one koji su obećavali kule i gradove. Sada, posle skoro četiri godine učenja s njihove strane i četiri godine mučenja i trpljenja građana nema i ne može da bude mesta za razumevanje. Zato socijalisti Beograda treba da vrate nekadašnji sjaj, lice i dušu Beograda!" Rečeno – učinjeno.
Da će benzina biti znao sam već po veličini konvoja koji je prema Centru "Sava" dovozio učesnike Kongresa i simpatizere: ne bi toliki benzin bio trošen na to da se nije znalo ko će u Izvršni odbor ući, šta će tamo odlučiti i kako će posle Kongresa svima nama biti.
To što se benzin pojavio baš na pumpama za mene je dokaz da su državne i partijske funkcije ne samo spojive nego i nerazdvojive. Zavera međunarodne zajednice umnogome ometa obojicu naših predsednika u vršenju njihove dužnosti. Za razliku od šefova tuđinskih država koji paradiraju pred građanima svako malo, te nekoga primaju, te putuju u radne i prijateljske posete, te primaju akreditovane diplomate, naši predsednici mogu da se iskažu tek kad se primakne i kad dođe Kongres.
Tu oni progovore, tu se obelodani da su nam i kao državnici stalno želeli dobro, samo mi to nismo znali. Predsednik Milutinović nije osoba koja bi isticala i podvlačila vlastite zasluge (a siguran sam da ih ima još, sećam se njegove intervencije da se naši košarkaši oslobode grčkog kapitalističkog ropstva kako bi zaigrali u plavom dresu), predsednik nije neko ko bi nam seo na glavu ponavljajući da je izuzetna i sveopšta opskrbljenost benzinom njegovo delo, ali meni nešto govori da jeste. A čak i ako se varam, ako to nije predsednikovo maslo (ovo nije baš lepo rečeno: predsednikovo maslo), sigurno je učinjeno uz njegovu saglasnost. Koju on, smeran i tih, možda nije morao neposredno ni da iskaže. Njegov samozatajni osmeh kojim je ogrejao članove Izvršnog odbora bio je dovoljan da se dalekosežna i pravedna odluka o petrolizaciji Srbije jednoglasno donese i za svega šest dana sprovede u život.
Neko drugi ko bi bio na mestu predsednika Milutinovića lupio bi šakom o sto, stavio bi veto, državne pumpe bi zarasle u korov, ona crvena kožna odela u kojima pumpadžije nastupaju izgrizli bi miševi, rezervoare bi pojela rđa, a građani bi i dalje bili prepušteni na milost i nemilost neovlašćenim dilerima. Predsednik očito nije takav. Živeo Kongres, živeo predsednik Milutinović, naravno i predsednik Milošević sa suprugom, živeo Izvršni (umalo da napišem: izvrsni) odbor, živeo "Jugopetrol"!
Ljubomir Živkov
