Srbija u razbijenom ogledalu
Veliko martovsko spremanje
Došao je i mart, mesec "javnih radova" u Beogradu. Da li će simbolika 9. marta ovog proleća biti dopunjena novim značenjima
U trenutku kada nastaje
ovaj tekst (sreda 1. mart, tri popodne), predstavnici opozicionih stranaka, u prostorijama
Demokratskog centra (koalicija DAN), većaju na svom četvrtom sastanku o oblicima
pritiska na vlast. Cilj poznat: raspisivanja demokratskih, vanrednih izbora. Taj sastanak
je probudio očekivanja da bi moglo doći do prekretnice u delovanju opozicije kojoj
građanstvo (dobro, "slavska nadstranačka partija") počinje da upućuje
prigovore da se beskrajno dogovara i da napokon mora pokazati predsedniku Slobodanu
Miloševiću da je tu i da postoji.
Do sada su održana tri sastanka opozicionih stranaka, a već na prvom, 10. januara, čiji je domaćin bio Srpski pokret obnove (SPO), opozicija je postigla sporazum u kojem traži raspisivanje vanrednih izbora na svim nivoima do kraja aprila ove godine. Tada je postignuta saglasnost i o tome da se u martu održi veliki protesni miting. Govoreno je i o tome da taj skup treba da bude manifestacija podrške pozitivnom programu opozicije, a ne demonstracija volje za konfrontacijom.
Pre desetak dana portparol SPO-a Ivan Kovačević pomenuo je da će devetog marta biti organizovan veliki skup, ali je istog dana tu izjavu korigovao drugi Kovačević, Miladin, savetnik predsednika SPO-a, koji je precizirao da odluka o mitingu i drugim aktivnostima treba da se donese konsenzusom. Ivan Kovačević se posle držao te verzije, pa je na konferenciji za štampu u utorak 29. februara samo nagovestio da bi na sastanku opozicije "trebalo da bude reči i o mitingu opozicije", da je za SPO najbolji datum 9. mart, ali da se na tome neće insistirati i da će odluka biti doneta konsenzusom.
Protiv devetog marta kao datuma opozicionog mitinga do sada su se izjasnile Socijaldemokratska unija Žarka Koraća (uz preciziranje da će poštovati volju većine) i Demokratska stranka Srbije, DSS, koja je, uz uvažavanje ranijeg dogovora da se miting održi u martu, izrazila izvesnu rezervu oko izbora baš 9. marta kao dana opozicionog protesta, sumnjajući da je vlast izabrala put daljeg zaoštravanja krize te da je, zbog mogućih konfrontacija, bolje da se izbegne simbolika 9. marta, čime bi se skinula i odgovornost opozicije za eventualne incidente.
PSIHOLOŠKI RAT: Režim je sa svoje strane nastojao da "razbije igru" opozicije.
Vlast je odbila sve predloge za izmenu izbornih uslova – i SPO, koji je u parlamentu bio nosilac te inicijative, privremeno je napustio Skupštinu; pregovori o izmenu izbornih uslova su zaleđeni; s režimske strane intenzivirana je pogromaška kampanja protiv opozicije, medija i slobodne javnosti, zasnovana na ponavljanju da se rat protiv Jugoslavije nastavlja drugim sredstvima itd...
U međuvremenu SPS u pretkongresnom mešanju karata svoje najautoritativnije ljude šalje na lokalni nivo – u bitku za gradove. Nizom paralelnih poteza zabašuruje se očita kriza vladajuće vrhuške, koju karakterišu sve jača izolacija sa zapadne strane (proširenje spiska nepoželjnih), skandalozno nečinjenje u slučaju atentata na Vuka Draškovića, nesposobnost da se rasvetli čak i atentat na ministra vojnog, odsustvo svake volje da se premijeri i nadležni ministri, makar zbog dobrih običaja posle tako strašnih afera, podsete na moralnu i političku obavezu da podnesu ostavke. Pošto opozicija nije u parlamentu, ministre i premijere nema ko ni da podseti da podnesu ostavke... Naprotiv, režim koji likuje zbog pogrešne procene opozicije da će se u toku zime sve raspasti i stati, osokoljen time što je kako-tako zaokružio te sirotinjske bilanse i što kontroliše situaciju, pokušava da ostavi utisak furioznog juriša s maskom dolazeće strahovlade na licu.
Deo toga je i šikaniranje protivnika – u utorak 29. marta priveden je na informativni razgovor Ivan Kovačević, portparol SPO-a, pre toga na prepad je bio priveden Miladin Kovačević, a policija je pokušavala da saslušava još trojicu funkcionera i poslanika ove stranke. U međuvremenu, najavljen je sudsko-politički progon predsednika Nove demokratije Dušana Mihajlovića...
Nemoćan da reši vlastito pitanje režim, dakle, kinji i reži na opoziciju...
BI LI 'IL NE BI LI: Opoziciono merkanje bi li il' ne bi li je možda znak prošlogodišnjih trauma, preobraženjske svađe (19. avgust 1999) do ivice konfrontacije između Đinđićevih i Draškovićevih pristalica, sumnja da li će "naš miting" biti jači od "njihovog", ali i zebnje da volja građanstva da učestvuje u "javnim radovima" nije tako velika. A možda je i to pozitivan znak "socijalnog učenja". Prošlogodišnja serija protesta SZP-a, zasnovana na pogrešnim procenama da će posleratno razočarenje i rastuća beda izvući ljude na ulicu, da režim neće moći da sastavi kraj s krajem i da će predati pre borbe, nije dala velike političke rezultate. Zoran Đinđić, posle pobede nad Slobodanom Vuksanovićem na partijskim predsedničkim izborima, grdi beogradski odbor svoje stranke što nije više energije uložio u proteste i okrivljuje ga što protesti u Beogradu 1999. nisu uspeli. U jeku priprema za ovaj opozicioni samit tek nekoliko desetina građana je 26. februara 2000. po 159. put protestovalo u Beogradu. To Čedomir Jovanović, studentski vođa iz 1996/7, sada funkcioner Demokratske stranke, predvodi grupu koja je uporno nastavila proteste u Beogradu nakon zvaničnog okončanja demonstracija Saveza za promene, 18. decembra prošle godine. To je rep jedne drame koja se sastojala u testiranju rešenosti režima da zadrži vlast. Pokazalo se da ovo nije Češka gde se vlast uplašila zvončića i da ova nomenklatura vlasti, izolovana i uplašena, nedostatak izlaza nadoknađuje povećanjem volje za vladanjem.
Opozicija ove sezone deluje unekoliko konsolidovanije i, da kažemo, s boljim ekspertskim servisom. Njoj nije u interesu da dâ novi povod režimu za neko desperatno nasilje.
OHRABRIVANJE: Ona sada, htela ne htela, mora da koristi sledeću instituciju koja joj je na raspolaganju – gradski trg, rodno mesto atinske i drugih demokratija.
Talasi opozicionih demonstracija 1991, 1992, 1993, 1996\7. uglavnom su donosili delimične rezultate – one koje masovna okupljanja mogu doneti. Vidovdanski sabor trajao je tri nedelje; godine 1993. odbrana Vuka i Danice Drašković trajalo je mesec dana; 1996/7. građanski protesti trajali su 88 dana, a studentski preko 117 dana. Češće su to bile atmosfere revolta i konfrontacije nego pobedničkog erosa. Ovo poslednje je zamalo bilo uspelo Paniću u kratkom finišu izborne kampanje u jesen 1992. godine.
Opozicija na čelu sa šest puta poraženim liderima ('90, '92, '93, '96, '97) sada mora da osmisli pozitivnu kampanju kako bi svi njeni potencijalni birači konačno izašli na birališta i kako bi se njihova apstinencija svela na najmanju moguću meru, pošto će vladajuće stranke koristiti prljavu medijsku propagandu i pošto inače kompaktne, trenutno unekoliko zbunjene, pristalice režima slušaju "poruku odozgo" i disciplinovano izlaze na izbore.
Ključ izbornog rezultata drže apstinenti koji su kao grupa veliki kao jedna od najvećih opozicionih "partija". Broj apstinenata je od izbora u Srbiji varirao i za 700.000. Obeshrabrivanje ljudi da glasaju jeste maslo režimske propagande ("ne vredi glasati, svi su isti"), "svete inkvizicije" opozicionih krugova iz kruga dvojke "partije ne valjaju", ali i dosadašnje problematične opozicione strategije. Dva puta, u maju 1992. i u jesen 1997, grupe opozicionih partija su pozivale građane na bojkot, ali nisu imale uspeha u tom metodu političkog ucenjivananja, uglavnom zbog toga što je većina građana izbore doživljavala kao izraz lojalnosti državi. Pretnja bojkotom je pratila sve izbore od 1990. i verovatno je izvestan broj opozicionih birača dovodila u konfuziju. Sada se dolazi do konsenzusa da je jedna od uspešnih formula – ohrabrenje građana da glasaju. Kao i na ruskim predsedničkim izborima, i ovde će se konačni rezultat znati još dok traju izbori – na osnovu procenta izašlih na izbore. Po nekim procenama (Vuksanović, DS), 480.000 mladih ljudi je od 1997. steklo pravo glasa. I iz toga proizilazi da bi glavni slogan u narednim mesecima, institucionalno ili vaninstitucionalno, mogao da glasi: "Svi na izbore!"
Milan Milošević
