Knjige: "Pitanje krivice"

Vreme broj 478, 4. mart 2000.

Godina nulta

Studiju Pitanje krivice (Die Schuldfrage) Karl Jaspers je napisao 1945, za predavanja koja je držao u januaru i februaru 1946. godine; Hitlerov "hiljadugodišnji" Treći rajh bio je na kolenima, poražen i razgolićen u svojoj monstruoznosti, a Nemačka je ležala u ruševinama, izbombardovana i ponižena, okupirana od Saveznika od čije (ne)milosti je u potpunosti zavisila. Moglo bi se, dakle, reći da je đavo upravo došao po svoje: dvanaestogodišnje orgijanje nacističkih organizovanih zlikovaca i megalomanski poduhvat pokoravanja Evrope i dobrog dela sveta – i to ne tek u starom, klasičnom imperijalističkom ključu, nego u skladu s pervertovanim rasističkim fantazmom nemačkog malograđanina o germanskoj "višoj rasi" koja ima pravo ne samo da vlada drugim narodima nego i da istrebljuje one koje smatra naročito nedostojnim življenja – završio se potpunim vojnim, političkim, ekonomskim i moralnim slomom onih koji su pokrenuli Drugi svetski rat, ali i cele jedne države koja je tuce godina bila njihov talac. Naravno, ropstvo u koje su sami Nemci upali 1933. nije došlo "niotkuda", zbog nekakvog fatuma protiv kojeg se nije moglo učiniti ništa: da je bilo tako, i ova bi knjiga – kao i mnoge druge koje su se bavile problemom (prevashodno) nemačke krivice za rat i zločine – bila posve izlišna. Odgovoran intelektualac, međutim, nije mogao ni smeo ići niz dlaku takvom samoopravdavajućem samorazumevanju "tihe većine" u poraženoj zemlji; ako je neosporna činjenica da su Nemci zasužnjeni od nacista, tj. ako je pokoravanje sopstvenog naroda i bukvalno eliminisanje "politički nepoželjnih" i(li) "rasno nečistih" elemenata unutar njega bilo prvi korak nacista pre zasužnjivanja drugih naroda, onda je neoboriva činjenica i to da su Nemci svoje buduće upropastitelje sami izabrali, slaveći ih kao spasioce. I to ne samo "u prvom trenutku", nego gotovo do kraja, sve dok ratni poraz i slom dotadašnje nemačke države nisu bili već sasvim izvesni.

Karl Jaspers, jedan od najznamenitijih nemačkih filozofa XX veka, pripadnik je one liberalne i humanističke tradicije u nemačkom mišljenju koja ga je sasvim prirodno dovela u sukob sa nacističkim, "tevtonskim" neovarvarima; u isto vreme, njegova intelektualna, misaona, pa i životna, biografska ukorenjenost u "nemačko" izvan je sumnje; iako dosledan antinacista, Jaspers je držao da bi olako distanciranje od u tom trenutku žestoko kompromitovanog "nemačkog identiteta" u ime bezobalnog kosmopolitizma slobodne jedinke odgovorne samo sebi i svojoj savesti predstavljalo neproduktivan i farisejski stav, zaranjanje glave u pesak u ime vlastite "apsolutne nedužnosti" do koje deo intelektualaca danas tako drži. U "Pitanju krivice" (na srpski prevela Vanja Savić, izd. Samizdat FreeB92, Beograd 1999) Jaspers ide težim putem: odmerava, stepenuje i (pre)ispituje krivicu SVIH svojih sunarodnika (ne isključujući sebe) za osvajački rat i genocid, ali i saučesništvo u krivici spoljnih sila, onih koje su godinama pasivno posmatrale nastajanje monstruoznog režima čija je nakazna priroda od samog početka morala biti nesporna, neretko čak i sa izlivima simpatija, kojih se posle rata naprasno više niko "nije sećao". Nacistički poredak je, uostalom, odgovarao mentalnom sklopu onodobnog malograđanina bilo gde u Evropi; Nemačka je u tom smislu bila tek "fokusna tačka", mesto na kojem je Masovna Frustracija dobila oblik i snagu Poretka. Utoliko je i nemački nacizam bio tek "udarna pesnica" i transparentna manifestacija jednog šireg zla, ospoljenje konfuznog "stanja duha" karakterističnog za milionske mase širom Evrope.

Sve ovo, razume se, ni na koji način ne umanjuje i ne relativizuje nemačku krivicu i odgovornost za ono što se desilo od 1939. do 1945 (kao ni za zločine nacista prema nemačkim građanima pre 1939), i Jaspersu se takva metodološka greška ili pristrasnošću/slabošću izazvan propust u moralnom rasuđivanju ne omiče ni u jednom trenutku. Iz ugla današnjeg (i ovdašnjeg!) čitaoca, imponuje snaga Jaspersovog uvida u kompleksnost pitanja krivice i odgovornosti, uvida ostvarenog i ubedljivo razrađenog u trenutku dok je još apsolutno prerano za "hladnu naučničku vremensku distancu". Dok Nemačka još gori, i dok su (mahom uniformisani) Saveznici zapravo jedini preostali predstavnici bilo čega što bi se moglo nazvati nekakvim društvenim poretkom, i dok je deklasirana Nemačka prepuštena onome što će kasnije postati opštepoznato kao "denacifikacija".

Na primeru nacističke Nemačke, ali i s pretenzijama na univerzalnije značenje njegove tipologije, Jaspers moguću krivicu ili odgovornost građana za postupke jednog zločinačkog režima deli na: krivičnu odgovornost, političku krivicu, moralnu krivicu, metafizičku krivicu. Koliko god "uronjena" u "Nemačku godine nulte", u ovom je pogledu njegova tipologija i te kako "svevremena" i univerzalno važeća. Za svaki od navedenih tipova krivice iliti odgovornosti može se utvrditi ko mu, kako i zašto podleže, ali takođe i ko je taj ko ima (ili nema) pravo da pretpostavljenog krivca za to proziva. Ako je kod krivične odgovornosti sve manje-više jasno: oni koji su organizovali i činili zločine treba da odgovaraju pred sudom, politička je krivica već osetljivija; Jaspers je vidi kao građansku odgovornost: "Do nje dovode postupci zvaničnika i građana jedne države: zbog nje ja moram snositi posledice postupaka države čijoj sam vlasti potčinjen i u čijem se poretku odvija moje stvarno postojanje (utvrđena politička odgovornost). Svaki čovek snosi deo odgovornosti za svoju vlast." Moralna je odgovornost u ovoj tipologiji možda i ključna, utoliko što je njen izostanak uzročnik potonjih zala: "Moralni propusti čine osnovu iz koje se rađaju politička krivica i zločin. Bezbrojni sitni propusti, konformističko prilagođavanje, jeftino opravdavanje i neprimetno pospešivanje nepravde, doprinošenje stvaranju javne atmosfere koja onemogućava jasno viđenje stvari i sve ono što tek kao takvo čini zlo mogućim, sve to ostavlja posledice koje zajedno čine preduslove političke krivice za ukupne prilike i događaje." Metafizička, pak, krivica ona je koju čovek može raspraviti samo sa sobom i s Bogom, ukoliko oseća njegovo prisustvo. Važno je, pri tome, istaći da Jaspers – koji je i sam (jedva) preživeo period nacističke vladavine u samoj Nemačkoj, kao profesor "raščinjen", kao građanin izolovan i obeležen kao antinacistički filozof, odbivši čak da ode u ponuđeno izgnanstvo u Švajcarsku zato što to nije bilo omogućeno i njegovoj ženi, Jevrejki – ne krije ni idiosinkraziju prema onima, uglavnom nemačkim emigrantima, koji će biti skloni da o ovakvoj odgovornosti svojih (bivših) sugrađana sude sa "nebeskih", "pravedničkih" visina iza kojih se pomalja sitni i nedostojni metamoralni narcizam: "Katkad razaznajemo farisejski ton u optužbama onih koji su pobegli pred opasnošću i uostalom – nasuprot stradanjima, smrti u koncentracionim logorima i strahu koji je vladao u Nemačkoj – živeli u inostranstvu oslobođeni prisile terora, premda podnoseći muku emigracije, a koji sada svoju emigraciju kao takvu smatraju zaslugom. Dajemo sebi za pravo da se protiv tog tona smireno, bez gneva, branimo."

"Pitanje krivice" Karla Jaspersa zapis je iz "oka oluje", promišljena i odmerena "inventura" nemačkih sagrešenja o univerzalne principe Dobra ili, ako to "zemaljskije" zvuči, o elementarne postulate civilizovanog društvenog poretka; taj se organizovani pad u neovarvarstvo, nakon što je naneo mnogo zla Drugima – onima ka kojima je transparentno i bila uperena "energija mržnje" – na kraju obio o glavu samoj Nemačkoj. Drugačije nije ni moglo da bude. Dolepotpisani prikazivač namerno nije "izvlačio" nikakve "paralele" sa srpskom situacijom na kraju veka, ne zato što ih nema nego, naprotiv, zato što ih je – uz sve uvažavanje istorijskih i ostalih specifičnosti – toliko da zavređuju zasebno razmatranje. Za početak, biće dovoljno da se "Pitanje krivice" pročita; uostalom, nije li i ovo (i) za nas nekakva "godina nulta"?

Teofil Pančić

prethodni sadržaj naredni