Beach Boys, ponovo
Beach Boys danas možda prebrzo
asociraju na maturske žurke sinova američke srednje klase, njihovih očeva, pa čak i
dedova. Ali, dobre vibracije lucidnog Briana Wilsona, lidera ovih surfera u
ozloglašenim havajkama, prodrle su mnogo dublje u muzičko podzemlje, i na početku
(simbolične) 2000. izgleda kao da je bend Beach Boys najbitniji za budućnost
alternativne muzike. (Svetogrđe: Beach Boys su pre Afrika Bambataae, Grandmaster Flasha i
drugih bendova rođenih iz uličnog brejkdensa stvorili suštinu ideje hip-hopa –
kontrapunkt, sukob kolažne matrice načinjene od kometastih zvukova i suvog verbalnog
manevrisanja.)
Ostavimo Pet Sounds po strani. Kritičari uredno izglasavaju ovaj album svakih deset godina za najbolji i najznačajniji u oblasti pop muzike, a i šire. Ono o čemu mi govorimo tiče se jednog neobjavljenog (pa i nezavršenog) albuma – Smile.
Postoje razne priče o snimanju tog albuma. Najverovatnije zvuči ona koja kaže da je Wilson zamoren radom na albumu Smile i drogom blago flipnuo, da bi izlaskom Sgt Pepper’s Lonely Hearts Club Band grupe Beatles bio definitivno dotučen, shvativši da je neko raskrinkao budućnost rokenrola pre njega. Iako nije. Smile danas obitava na bootleg izdanjima, u izboru i redosledu pesama koji zavise od izdavača, koji ga opet kroje po meri sopstvenog znanja o Wilsonovim opsesijama iz tog perioda (svemir, droge, zen budizam...). Beach Boys su objavili Smile u izmenjenom izdanju 1967. kao Smiley Smile, ali to nije bilo to.
Smile, kada ga slušate ovih dana, zvuči toliko moćno da filmski hit Matrix i Aphex Twin spram njega izgledaju kao religijske zamajalice Jovanke Orleanke. To je kolekcija (kolekcije!) najjednostavnijih i najemotivnijih melodija, sitno provezena aranžmanskim i producentskim rešenjima direktno uvezenim iz najudaljenijih galaksija. Ono čime ove pesme plene, pored izgarajuće nostalgije, jeste ideja kontrapunkta (juxtaposition) muzike i glasa na način koji pop do tog trenutka nije umeo da artikuliše. Vanzemaljac Wilson uobličio je nevine melodije u neokubističke ramove zvukova, ritmova, glasova i orkestracija, učinivši tako da jedna igra lastiša sedmogodišnjih devojčica danas izgleda kao producentski imperativ za neku supersoničnu igricu za Play Station.
Ideja kontrapunkta zaigrala je u rokenrolu ozbiljnije tek pojavom Becka, to jest producentskog tima The Dust Brothers. Semplovi su omogućili sve veće distanciranje od melodije, baš onako kako je rasla i potreba savremenog čoveka da svojim iskrenim iskazima doda trunčicu ironije ne bi li sačuvao (odstupno) dostojanstvo. Malo po malo, prvobitni način pravljenja pesme na akustičnoj gitari zamenjivan je sve ravnopravnijim planom producentskog ukrašavanja i rasporedom semplova. A pop muzika postala je slojevitiji frankenštajn od onog iz Wilsonove laboratorije.
Virtuozne orkestracije kulminirale su albumom Mercury Rev – Deserters Songs, zatim su došli Flaming Lips sa Soft Bulletin, Super Furry Animals sa Guerilla, Olivia Tremor Control sa Black Folliage i konačno Beck je tu bio sve vreme.
Naravno, sva ova izdanja vitalno su oslonjena i na ideju hip-hopa, i idiotski bi bilo reći da je Wilson izmislio hip-hop, ali ne može se osporiti da je njegova dekonstrukcija pop pesme (u hiper pop pesmu) bila slična kolažu semplova koji će biti podloga uličnim reperima.
Međutim, Wilsonova neumoljiva melodičnost kao unutrašnji epicentar svake pop pesme nametnula se pomenutim izvođačima kao daleko uzvišeniji cilj. Težiti Wilsonu u pop muzici danas znači težiti ljudskosti, što je u sve većoj prevlasti tehnologije nad talentom postalo terminatorski zadatak. Wilsonovo otkriće, kao i mnoga druga pre njega, postalo je mač sa dve oštrice, kojim samo odabrani umeju da rukuju.
Slobodan Vujanović
Indijska priča
Izdavačka kuća "Clio" objavila je knjigu Savremena indijska priča (biblioteka Gral) koju je priredila Nadežda Obradović.
Kratka priča u Indiji je savremena pojava, nastala pod uticajem evropske književnosti, mada njene korene možemo potražiti u staroj eri i čuvenim basnama, za koje se smatra da su bile model Ezopovih basni u Grčkoj. U periodu do XIX veka priče su se uglavnom ili gotovo isključivo bavile događajem i radnjom, da bi krajem XIX veka sa uticajem francuske književnosti, naročito Mopasana, a od početka ovog veka Frojda i Marksa, velike teme indijske književnosti postale borba za oslobođenje, zatim nove vrednosti savremenog doba, mada neki autori ipak ostaju verni vrednostima tradicionalne Indije. Savremena indijska priča sadrži ostvarenja najeminentnijih pisaca i spasitelja, iako mnogi od njih ne žive u Indiji. Među njima je i Salman Rušdi, čiji Pregled indijske književnosti otvara ovu svojevrsnu antologiju, a na sledećih stotinu strana slede priče još devet autora (Ismat Čugtai, Kartar Sing Dugal, Babendra Nat Saikia, Kulvant Sing Virk, Krišna Baldev Vaid, O.V. Vidžajan, Šiv K. Kumar, Kiran Desai, Rut Praver Džabvala), kao i pogovor priređivača knjige Nadežde Obradović.
