Vojno lice
Snatrenje o "vojnom re�enju" sastavni je deo srpskog sindroma devedesetih
Ima jedna pesma Buldo�era �
tih podalpskih nastavlja�a svetlih kalamburskih tradicija bo�anstveno lucidnog i
cini�nog Frenka Zape � koja se zove �Vojno lice�. U njojzi se ironi�no-posprdno
govori o pretpostavljenom �dostojanstvu� doti�nog �vojnog liceta� kao takvog; ho�u
re�i, b(r)ezobrazni Slovenci se sprdaju na ra�un sklonosti mnogih (ex)jugovi�a da u
nadmenoj ozbiljnosti �vojnog lica� vide ne�to vi�e i �plemenitije� od uvredljive
banalnosti pompeznog ni�tavila uramljenog sme�nim epoletama (najlep�e,
�zlatne� epolete ionako je nosio Koja iz Discipline ki�me). Pesma je nastala nekako u
ona vremena kad su se Slovenci i ina�e ve� �idejno� pokarabasili s federalnom vojskom
� kao najbolje branjenom utvrdom titoisti�kog komunizma i �integralnog
jugoslovenstva�, �ta god (im) to zna�ilo � pa je i ona nekako shva�ena kao tek jo�
jedan prilog bezobra�tini verolomnih janeza. To je, razume se, bilo pogre�no �itanje,
kao, uostalom, i sve drugo u tada�njem (prete�no) srpskom ��itanju� slovena�kog
iskoraka u �civilno dru�tvo�.
Ali, lako je Slovencima: kod njih jo� samo Janez Jan�a odgovara (mentalnom) opisu iz navedene pesme. Ovde je, me�utim, mit o kona�noj (�kad prigusti�) nadmo�nosti �vojnog� nad �civilnim� ostao gotovo netaknut. Evo, recimo, penzionisani general rahmetli JNA Stevan Mirkovi�: kad god ga pitaju �ta da se radi � a novinari, odnekud, vole da razgovaraju s ovim �ivopisnim gospodinom � general ima svespasavaju�e re�enje: vojni udar. U najnovijem istupu te vrste (v. Danas od 28. 2. o. g.), potaknutom krizom u srpsko-crnogorskim odnosima i funkcionisanju bizarne SRJ federacije, Mirkovi� ka�e: �Vojska treba da preuzme vlast, raspusti Skup�tinu, Vladu i partije, uhapsi �ukanovi�a i elimini�e Milo�evi�a." Ih, kud �e� lak�eg re�enja, kako se samo pre nismo setili! A mi se ve� godinama mu�imo i patimo bezveze!
Kad bi se radilo tek o dokonim domi�ljanjima jednog �oveka koji je proveo �ivot u krugu kasarne ili bar u komandi garnizona (pa mu sad mnogo te�ko da se odvikne), ni po jada; kroz dirljivo iskrenog Mirkovi�a, me�utim, progovara jedan od omiljenih (para)politi�kih fantazama mnogih � i �levih� i �desnih�! � Srbalja koji (misle da) �politi�ki misle�. Famozno �vojno re�enje� kao hm, �laksativno� prekono�no dre�enje politi�kog Gordijevog �vora � bez neprijatnog, optere�uju�eg baktanja s gra�anskim anga�manom na razre�avanju dru�tvenih problema � odavno figuri�e u masovnoj imaginaciji kao dobrodo�li erzac za pasivno pri�eljkivani izlazak iz krize. O tome se nikada nije mnogo javno govorilo i pisalo � ni afirmativno ni kriti�ki � nego se uglavnom tek mrmljalo, po kafanama, tramvajima i (mu�kim?) frizerajima; u neku ruku je to i logi�no jer nijedna �organizovana politi�ka snaga� nikada nije javno stala iza takve opcije. Zato je, valjda, politi�ko-medijsko-intelektualnoj �eliti� svih mogu�ih predznaka bilo ispod �asti da se pozabavi korenima i izvorima ovog fantazma, �vrsto ukorenjenog u (pod)svesti Palanke. Ovo, me�utim, ne zna�i da mo�emo ovaj rubni (?) politi�ki fenomen da otpi�emo kao irelevantan i otpravimo ga u medijsko nepostojanje. Jer, �vojno re�enje� je prate�i fenomen koji je intenzivno prisutan, u najmanju ruku, od kraja osamdesetih. Ve� tada ste, s naglim porastom i �uozbiljenjem� me�urepubli�kih i me�unacionalnih trvenja, na svakom koraku mogli �uti obazrivo, �aputavo mi�ljenje Svesnog Gra�anina I Patriote: �trebalo bi vojska da razjuri svu tu bandu i preuzme stvar, da bude rad, red i disciplina.� Pri tome nikako nije izostajala ona samodefinisana �objektivnost� koja krasi i Mirkovi�ev iskaz: rasni pristalica �vojnog re�enja� nije za �ovog� ili �onog� aktera regularne politi�ke borbe, za kojeg bi vojska trebalo da �odradi posao�; ne, on je dosledno protiv svih; la�ljivi politi�ar u sakou, taj od Naroda odmetnuti Gospodin, mora biti klasni neprijatelj; samo je po�tena i prostosrda�na �vojni�ina� zaista jedan od nas, sivomaslinasti Robin Hud, onaj samoovla��eni i samolegitimisani subjekt koji raspola�e silom, voljom i Bo�anskim pravom da odbrani Narod od zlih nauma �politi�ke klase�. U tom stanju svesti, Vojska se nikako ne percipira kao sastavni, mada �bo�ni� deo te �politi�ke klase�, oru�e organizovane dr�avne represije koje je u nedemokratskim dru�tvima nu�no upereno i �prema unutra�; izgleda da se titoisti�ko-kardeljevski fantazam o vojsci kao o �naoru�anom narodu� zapatio u svesti dublje nego �to su mnogi mislili... Njegova ki�asta la�nost iliti neautenti�nost, nekorespondentnost s banalnom stvarno��u nikako ne ukida bazi�nu stvarnost jedne (relativno) masovne iluzije...
Kako god okrene�, ta uo�ljiva prisutnost (obazrivo, u poverenju promrmljanog) snatrenja o �vojnom re�enju� sastavni je deo srpskog sindroma devedesetih, s korenjem �to u titoisti�kom �svi-smo-mi-armija� brainwashingu, �to u starijim, pretkomunisti�kim, ustani�kim koliko i �crnoruka�kim� srpskim (zapravo: srbijanskim) tradicijama. Ali, u poverenju, sve te �tradicije� zaslu�uju tretman uginule ribe iz Tise: zakopati duboko i zaliti nega�enim kre�om! I glogov kolac �e valjati, za zlu ne trebalo. Politi�ko, dru�tveno i ekonomsko bezna�e i moralni �orsokak u kojem se Srbija nalazi (uhva�ena u stupicu vlastitih, onomad tako bahato i samouvereno izabranih radikalno pogre�nih opcija) u bi�ima sateranim u egzistencijalni �kripac, a li�enim sposobnosti civilnog poimanja odgovornosti, nu�no izaziva kontraindikovanu reakciju posezanja za autoritarnom redistribucijom mo�i. Ali od one �po�tene�, patrijarhalne, sorte u kojoj �e komandna, militarna autoritarnost kao vrlina-po-sebi biti transparentna. Fantazam �vojnog re�enja� je, dakle, ve�ito prisutna, periodi�no eskaliraju�a rezervna opcija kojoj se masovnije pribegava u naro�ito kriznim trenucima. Da stvar bude beznadnija, postoji i nezanemarljiva frakcija �protivnika re�ima� kojima ovakva razmi�ljanja nisu strana. Otuda tolika radost u ��irokim masama� Opozicione Palanke kad se neki � ina�e posve bezna�ajni, politi�ki doslovno nedotupavni � ra�alovani general zbog ne�ega uvre�eno odmetne od Re�ima i osnuje svoju �spasiteljsku� stran�icu. �ini im se, odnekud, da im jedan takav vi�e vredi od hiljadu pametnih ljudi bez �ina. Ilustrativnih primera ima u izobilju.
Narodi koji pokazuju vi�ak iskrenog uva�avanja prema Slu�benim Licima � vojnicima, policajcima, popovima i ostalim kostimiranim manekenima otu�ene Mo�i � imaju velikih, �strukturnih� problema sa uspostavljanjem demokratskih, �civilnih� pravila igre. Njihov je problem, dakle, dublji i ozbiljniji od problema uklanjanja jednog autoritarnog re�ima i njegovog Vo�e, kao aktuelne inkarnacije �u�enog Autoriteta. Li�no sam, me�utim, skloniji tretmanu kojem ih podvrgavaju montipajtoni: general � kako to sme�no zvu�i! Skoro kao biskup!
Teofil Pan�i�
