Vojno lice
Snatrenje o "vojnom rešenju" sastavni je deo srpskog sindroma devedesetih
Ima jedna pesma Buldožera –
tih podalpskih nastavljača svetlih kalamburskih tradicija božanstveno lucidnog i
ciničnog Frenka Zape – koja se zove «Vojno lice». U njojzi se ironično-posprdno
govori o pretpostavljenom «dostojanstvu» dotičnog «vojnog liceta» kao takvog; hoću
reći, b(r)ezobrazni Slovenci se sprdaju na račun sklonosti mnogih (ex)jugovića da u
nadmenoj ozbiljnosti «vojnog lica» vide nešto više i «plemenitije» od uvredljive
banalnosti pompeznog ništavila uramljenog smešnim epoletama (najlepše,
«zlatne» epolete ionako je nosio Koja iz Discipline kičme). Pesma je nastala nekako u
ona vremena kad su se Slovenci i inače već «idejno» pokarabasili s federalnom vojskom
– kao najbolje branjenom utvrdom titoističkog komunizma i «integralnog
jugoslovenstva», šta god (im) to značilo – pa je i ona nekako shvaćena kao tek još
jedan prilog bezobraštini verolomnih janeza. To je, razume se, bilo pogrešno čitanje,
kao, uostalom, i sve drugo u tadašnjem (pretežno) srpskom «čitanju» slovenačkog
iskoraka u «civilno društvo».
Ali, lako je Slovencima: kod njih još samo Janez Janša odgovara (mentalnom) opisu iz navedene pesme. Ovde je, međutim, mit o konačnoj («kad prigusti») nadmoćnosti «vojnog» nad «civilnim» ostao gotovo netaknut. Evo, recimo, penzionisani general rahmetli JNA Stevan Mirković: kad god ga pitaju šta da se radi – a novinari, odnekud, vole da razgovaraju s ovim živopisnim gospodinom – general ima svespasavajuće rešenje: vojni udar. U najnovijem istupu te vrste (v. Danas od 28. 2. o. g.), potaknutom krizom u srpsko-crnogorskim odnosima i funkcionisanju bizarne SRJ federacije, Mirković kaže: «Vojska treba da preuzme vlast, raspusti Skupštinu, Vladu i partije, uhapsi Đukanovića i eliminiše Miloševića." Ih, kud ćeš lakšeg rešenja, kako se samo pre nismo setili! A mi se već godinama mučimo i patimo bezveze!
Kad bi se radilo tek o dokonim domišljanjima jednog čoveka koji je proveo život u krugu kasarne ili bar u komandi garnizona (pa mu sad mnogo teško da se odvikne), ni po jada; kroz dirljivo iskrenog Mirkovića, međutim, progovara jedan od omiljenih (para)političkih fantazama mnogih – i «levih» i «desnih»! – Srbalja koji (misle da) «politički misle». Famozno «vojno rešenje» kao hm, «laksativno» prekonoćno drešenje političkog Gordijevog čvora – bez neprijatnog, opterećujućeg baktanja s građanskim angažmanom na razrešavanju društvenih problema – odavno figuriše u masovnoj imaginaciji kao dobrodošli erzac za pasivno priželjkivani izlazak iz krize. O tome se nikada nije mnogo javno govorilo i pisalo – ni afirmativno ni kritički – nego se uglavnom tek mrmljalo, po kafanama, tramvajima i (muškim?) frizerajima; u neku ruku je to i logično jer nijedna «organizovana politička snaga» nikada nije javno stala iza takve opcije. Zato je, valjda, političko-medijsko-intelektualnoj «eliti» svih mogućih predznaka bilo ispod časti da se pozabavi korenima i izvorima ovog fantazma, čvrsto ukorenjenog u (pod)svesti Palanke. Ovo, međutim, ne znači da možemo ovaj rubni (?) politički fenomen da otpišemo kao irelevantan i otpravimo ga u medijsko nepostojanje. Jer, «vojno rešenje» je prateći fenomen koji je intenzivno prisutan, u najmanju ruku, od kraja osamdesetih. Već tada ste, s naglim porastom i «uozbiljenjem» međurepubličkih i međunacionalnih trvenja, na svakom koraku mogli čuti obazrivo, šaputavo mišljenje Svesnog Građanina I Patriote: «trebalo bi vojska da razjuri svu tu bandu i preuzme stvar, da bude rad, red i disciplina.» Pri tome nikako nije izostajala ona samodefinisana «objektivnost» koja krasi i Mirkovićev iskaz: rasni pristalica «vojnog rešenja» nije za «ovog» ili «onog» aktera regularne političke borbe, za kojeg bi vojska trebalo da «odradi posao»; ne, on je dosledno protiv svih; lažljivi političar u sakou, taj od Naroda odmetnuti Gospodin, mora biti klasni neprijatelj; samo je poštena i prostosrdačna «vojničina» zaista jedan od nas, sivomaslinasti Robin Hud, onaj samoovlašćeni i samolegitimisani subjekt koji raspolaže silom, voljom i Božanskim pravom da odbrani Narod od zlih nauma «političke klase». U tom stanju svesti, Vojska se nikako ne percipira kao sastavni, mada «bočni» deo te «političke klase», oruđe organizovane državne represije koje je u nedemokratskim društvima nužno upereno i «prema unutra»; izgleda da se titoističko-kardeljevski fantazam o vojsci kao o «naoružanom narodu» zapatio u svesti dublje nego što su mnogi mislili... Njegova kičasta lažnost iliti neautentičnost, nekorespondentnost s banalnom stvarnošću nikako ne ukida bazičnu stvarnost jedne (relativno) masovne iluzije...
Kako god okreneš, ta uočljiva prisutnost (obazrivo, u poverenju promrmljanog) snatrenja o «vojnom rešenju» sastavni je deo srpskog sindroma devedesetih, s korenjem što u titoističkom «svi-smo-mi-armija» brainwashingu, što u starijim, pretkomunističkim, ustaničkim koliko i «crnorukaškim» srpskim (zapravo: srbijanskim) tradicijama. Ali, u poverenju, sve te «tradicije» zaslužuju tretman uginule ribe iz Tise: zakopati duboko i zaliti negašenim krečom! I glogov kolac će valjati, za zlu ne trebalo. Političko, društveno i ekonomsko beznađe i moralni ćorsokak u kojem se Srbija nalazi (uhvaćena u stupicu vlastitih, onomad tako bahato i samouvereno izabranih radikalno pogrešnih opcija) u bićima sateranim u egzistencijalni škripac, a lišenim sposobnosti civilnog poimanja odgovornosti, nužno izaziva kontraindikovanu reakciju posezanja za autoritarnom redistribucijom moći. Ali od one «poštene», patrijarhalne, sorte u kojoj će komandna, militarna autoritarnost kao vrlina-po-sebi biti transparentna. Fantazam «vojnog rešenja» je, dakle, večito prisutna, periodično eskalirajuća rezervna opcija kojoj se masovnije pribegava u naročito kriznim trenucima. Da stvar bude beznadnija, postoji i nezanemarljiva frakcija «protivnika režima» kojima ovakva razmišljanja nisu strana. Otuda tolika radost u «širokim masama» Opozicione Palanke kad se neki – inače posve beznačajni, politički doslovno nedotupavni – ražalovani general zbog nečega uvređeno odmetne od Režima i osnuje svoju «spasiteljsku» strančicu. Čini im se, odnekud, da im jedan takav više vredi od hiljadu pametnih ljudi bez čina. Ilustrativnih primera ima u izobilju.
Narodi koji pokazuju višak iskrenog uvažavanja prema Službenim Licima – vojnicima, policajcima, popovima i ostalim kostimiranim manekenima otuđene Moći – imaju velikih, «strukturnih» problema sa uspostavljanjem demokratskih, «civilnih» pravila igre. Njihov je problem, dakle, dublji i ozbiljniji od problema uklanjanja jednog autoritarnog režima i njegovog Vođe, kao aktuelne inkarnacije žuđenog Autoriteta. Lično sam, međutim, skloniji tretmanu kojem ih podvrgavaju montipajtoni: general – kako to smešno zvuči! Skoro kao biskup!
Teofil Pančić
