Evropske košarkaške (ne)prilike
Pobuna protiv FIBA
Ukupno 14 klubova iz Španije, Italije i Grčke preti bojkotom naredne evro-lige ako se ne udovolji njihovim zahtevima koji se svode na više para i reformu takmičenja koja bi im praktično garantovala stalno učešće
Posle evropskog fudbala i
evropska košarka dobila je svoju "Grupu 14". Prošle nedelje u Barseloni su se
sastali predstavnici Barselone, Real Madrida, Tau Keramke, Kaha San Fernanda i
Estudiantesa (iz Španje), Kindera, Paf Bolonje, Benetona i Varezea (Italija),
Panatinaikosa, Olimpiakosa, AEK-a, PAOK-a i Peristerija (Grčka). Formalni domaćin bio je
Eduardo Portela, predsednik španske ACB Lige i predsednik Udruženja evropskih
profesionalnih liga (ULEB) čije je sedište u Barseloni. Sastanak je imao samo jednu
tačku dnevnog reda koja bi se, malo uprošćeno, mogla nazvati: pobuna protiv FIBA-a.
Pomenuti klubovi potpisali su dokument kojim se obavezuju da će bojkotovati Evropsku ligu u sezoni 2000/2001. ukoliko FIBA ne prihvati njihove zahteve. Portela je lično prošlog petka putovao u Minhen i u višečasovnom razgovoru sa Borislavom Stankovićem, generalnim sekretarom FIBA-e, izneo zahteve svoje "G-14". Diplomata od formata kakav je oduvek bio, Stanković je dopustio da se predlog "G-14" nađe na dnevnom redu Komisije za evropska klupska takmičenja (1. marta u Minhenu) i da sa njenim mišljenjem stigne pred Centralni biro Evropske zone FIBA-e, koji se sastaje 24. i 25. marta. FIBA će, dakle, saslušati predlog, ali to ne znači da će ga i usvojiti, jer bi to značilo popuštanje pred čistom ucenom. Moguće je da će se iz svega izroditi rat koji nikome ništa dobro neće doneti, ali ponekad su i radikalna sredstva neophodna da bi se stvari do kraja razjasnile.
Čime su nezadovoljni klubovi-pobunjenici? Problem ima dve dimenzije: ekonomsku i sportsku. FIBA je nedavno objavila potpisivanje ugovora sa švajcarskom kompanijom ISL kojoj su prodata marketinška i televizijska prava Evropske lige za naredne četiri godine. Klubovi pobunujenici barataju cifrom od 20 miliona dolara koju će ISL platiti FIBA-i i koju oni smatraju "apsolutno nedovoljnom" da bi svoja TV prava, kojima sada slobodno raspolažu, prepustili u ruke FIBA-e. Na sportskom planu klubovi su izradili sopstveni projekt koji se svodi na sledeće:
- Posle kvalifikacija, u kojima ne bi učestvovali najveći klubovi, 32 ekipe bile bi podeljene u 8 grupa. Posle mini-lige, od 6 mečeva, po tri prvoplasirana išla bi dalje, dok bi 8 poslednjih ušlo u drugi kup FIBA-e koji bi trebalo da nastane spajanjem Kupa Korać i Kupa Saporta (što je FIBA i sama pokrenula, po ugledu na UEFA-e koja je Kup kupova i Kup UEFA spojila i pretvorila u UEFA-kup);
- U drugoj fazi, 24 tima igrali bi u četiri grupe sa po 6 ekipa (ukupno još 10 mečeva), a po dve prvoplasirane ušle bi u četvrtfinale plej-ofa. Pobednici iz četvrtfinala išli bi na "Final Four" kao i dosad.
Sportska "kvaka" je u tome što ove tri zemlje smatraju da bi trebalo da imaju pravo na čak pet klubova iz svake, istina ne bi svi ušli direktno u 32, ali nije teško zaključiti da bi četvrti ili peti klub iz Italije, Španije i Grčke imao veće šanse da uđe u završnicu od, recimo, ekipa iz Estonije, Bugarske ili Finske... Veliki klubovi ili oni koji misle da to jesu žele da se na svaki način obezbede od mogućih neprijatnih iznenađenja koja bi ih u jednoj sezoni odvojila od elitne Evropske lige. To se ove godine desilo Kinderu (igra Saportu), prošle godine Barseloni (osvojila Korać), pre tri godine Realu (osvojio Kup kupova)... Klubovi bi hteli da, i kad završe kao peti svoje nacionalne lige, imaju pravo igranja u Evropskoj ligi.
Simptomatično je da "G-14", pod okriljem ULEB-a, govori u ime klubova iz tri zemlje, iako je isto učlanjeno sedam profesionalnih liga (još su članice Francuska, Portugalija, Belgija i Švajcarska, Engleska i Poljska).
Francuzi su već povređeni jer su u startu zaobiđeni, ostale lige nemaju toliko jake klubove koji bi pretendovali na učešće u Evropskoj ligi, pa se mnogo ne bune što ih niko ništa ne pita.
KOMPROMIS ILI RAT: FIBA je još pre nekoliko godina najavila izvesne izmene u sistemu takmičenja u Evropskoj ligi od sezone 2000/1. Po toj odluci, broj klubova ostaje isti – 24, ali se kvote raspoređuju malo drugačije nego dosad:
- Predstavnike u Ligi ima 12 zemalja sa najboljim "rejtingom" u tri poslednje sezone (među njima je i Jugoslavija);
- Četiri prve zemlje sa te liste (Španija, Italija i Grčka su sigurne, Francuzi gotovo sigurno prepuštaju četvrto mesto Litvaniji) imaju pravo na još jedan dodatni klub;
- Finalisti evro-lige obezbeđuju sebi (a ne svojim zemljama) učešće i naredne sezone;
- Četiri mesta dobijaju zemlje čiji se klubovi plasiraju u polufinale Kupa Saporta, ali samo pod uslovom da već nemaju tri kluba. U suprotnom, pravo se prenosi na zemlje čiji su predstavnici eliminisani u četvrtfinalu;
- Dva mesta su rezervisana za klubove "po pozivu", ali takozvane wild card mogu biti upućene samo zemljama bez ijednog predstavnika u evro-ligi. Bazična ideja je bila da se privuku ekonomski jake zemlje poput Švedske, Engleske, Švajcarske ili Finske koje bi mogle da "izdržavaju" jedan solidan klub.
FIBA smatra da ugovor sa ISL-om nije loš i da klubovima, srazmerno njihovom rezultatu, gledanosti i sumi koju plaća televizije njihove zemlje, sleduje pristojna zarada. Samo za "upis", odnosno učešće, garantuje se 250.000 dolara što je, valja se složiti, malo, ali zato pobednik može da zaradi između 2 i 2,5 miliona dolara, što je neuporedivo više od sadašnjih 500.000 koliko dobija pobednik na "Final Four". S jedne strane su ekonomski interesi klubova i zemalja koje, objektivno, donose najviše para, a sa druge interes FIBA-e koja je organizacija SVIH država a ne EU ili profesionalnih liga iz ekonomski najjačih zemalja. UEFA je sličan problem, makar privremeno, rešila pristojnim povećanjem prihoda klubova koji su u startu prihvatili kompromis ali sada opet počinju da gunđaju i prete. UEFA ima ugovor sa švajcarskom marketinškom firmom TEAM, koja uzima nekih 17 ili 18 odsto od prihoda. To je ogromna para i nije baš najjasnije zašto UEFA nekome prodaje nešto što bi i sama mogla da proda, jer se atraktivne utakmice Lige šampiona zapravo prodaju "same od sebe", ali tako je kako je, sigurno ne bez nečijih interesa.
Tema centralizacije TV prava, inače u okviru Evropske unije vrlo aktuelna, stigla je pred sud i čeka se tumačenje da li se međunarodne sportske organizacije ponašaju monopolistički prodajući nešto što "nije njihovo" (TV prava) i udeljujući neku "crkavicu" nacionalnim federacijama čiji klubovi i selekcije generišu najviše novca. Ali, to je proces koji će potrajati.
Bilo kako bilo, sadašnje stanje i najavljene promene, iako nisu suštinskog karaktera, ne sviđaju se mnogo "pobunjenicima" mada je njihov predlog "reforme" sistema takmičenja čista kozmetika i, osim nastojanja da obezbede što više mesta za sebe, ne nudi ništa suštinski novo.
Svega toga ne bi bilo da su te iste lige i federacije koje se sada bune protiv FIBA-e prihvatile vizionarski predlog Bore Stankovića, iznet još 1992, o formiranju zatvorene evropske profesionalne lige po ugledu na NBA. Tada je predlog dočekan na nož jer ni federacije ni lige ne mogu da zamisle svoje nacionalne šampionate bez svojih najboljih i najatraktivnijih klubova, ali i danas taj predlog izgleda kao najbolje rešenje i biće realizovan pre ili kasnije.
OTVARANJE GRANICA: Federacije zapadnih zemalja su po još jednom pitanju na suprotnoj strani od FIBA-e. Reč je o otvaranju granica i izjednačavanju statusa svih evropskih igrača. Pred neravnopravnim uslovima koje je stvorio takozvani "slučaj Bosman", omogućivši igračima iz zemalja Evropske unije da (u njima) igraju kao "domaći", FIBA je odlučila da za svoja klupska takmičenja potpuno ukine pojam "stranac" kada je reč o Evropljanima. Stranci ostaju samo Amerikanci i ostali neevropljani, najviše dvojica po ekipi.
Federacije Španije, Italije, Grčke i Francuske već su se dogovorile, na šta naravno imaju pravo jer FIBA ne ulazi u domaća takmičenja, da na svojim teritorijama zadrže status quo, odnosno dva stranca po ekipi i, naravno, neograničeni broj komunitaraca kojih je sve više jer Argentinci lako nalaze svoje italijansko ili špansko poreklo, Irska, Portugalija i Belgija daju pasoše lakše nego druge zemlje EU, pa tako ima sve više crnoputih Iraca, Portugalaca i Belgijanaca... Klubovi, međutim, ne misle baš kao njihove federacije koje brane interese reprezentacije i nacionalnih igrača. Barselona otvoreno kaže da je ona za "iste normative u nacionalnoj ligi koja važi u evro-kupovima", što je u direktnoj koliziji sa stavom španske federacije. U Italiji su klubovi, udruženi u Lega, zauzeli sličan stav, takođe suprotan onome koji je zauzela federacija. Klubovi strahuju da neka zemlja svojom regulativom ne iskoči i ne omogući svojim klubovima da potpisuju koliko god žele igrača iz Evrope.
Vladimir Stanković
