Intervju: Verica Barać, predsedavajući Građanskog
parlamenta Srbije
Građanin otporni
Kada smo svi mislili da je građanska energija za promene
nestala, ona se autentično, mimo stranaka i bilo kakvih organizacija pojavila u
Čačku, Leskovcu, Kruševcu,Valjevu. To je probudilo nadu da građani žele
promene, veru u građansku solidarnost
U
vreme kada su sa neba padale bombe a na zemlji policija dobijala na značaju,
političke stranke zamrzle rad a država život, u Čačku je 18. maja prošle
godine grupa građana posegla za Građanskim parlamentom. Kako je sve bilo
zabranjeno, krenulo se od paljenja sveća u čačanskoj crkvi i molitve za mir i
spokoj duša poginulih. Kada je bogomolja postala pretesna, prešlo se u dom
kulture. Iz razorenog grada, kome je u ime naroda nekada davno dodeljena
namenska industrija za čije uništavanje NATO nije štedeo ni bombe ni krstareće
rakete, tih ratnih dana upućen je javnosti građanski protest potiv rata,
smrti, teskobnog življenja, etničkih čišćenja na Kosovu. Epilog okupljanja
bila je policijska zabrana, privođenje šestoro ljudi u SUP na jedan dan, a
potom i kod sudije, i prekršajno kažnjavanje visokim novčanim kaznama, plaćenim
dobrovoljnim prilozima građana Beograda.
Verica Barać, pravnik po struci i pravobranilac u Opštini, jedan od osnivača
čačanskog Građanskog parlamenta, danas predsedavajući Građanskog parlamenta
Srbije koji okuplja petnaestak građanskih parlamenata u Republici, tadašnje
stanje građanskog duha opisuje kao teskobu i strah za život: "Grad je
strašno stradao od bombardovanja. Bilo je dana kad bi u Čačak stigla i po četiri
kovčega sa sugrađanima poginulim na Kosovu. I u samom gradu su ginuli ljudi. A
režim je na trgu organizovao pesmu i igru. Na mostu utakmicu. Doduše, odziv Čačana
javnim igrankama nije bio veliki. Građani su savršeno razumeli o čemu se radi
i sa fantastičnom energijom su iskazali protest. Ljudi su bili željni da
progovore i kažu šta misle. Obratili smo se javnosti sa nečim što je potpuno
odudaralo od aktuelne atmosfere straha i beznađa. Rekli smo da problem nije u
NATO-u ni u međunarodnoj zajednici i da se ovde radi o borbi jednog čoveka,
jedne partije i jednog režima za opstanak na vlasti, čak i u uslovima kada je
deset miliona ljudi uvedeno u opasnost. Međunarodni poredak može biti
nepravedan, i on to uglavnom i jeste prema malim narodima, ali i da svi narodi
mogu da nađu mesto u tom međunarodnom poretku. Mi ne možemo promeniti međunarodni
poredak, ali možemo vlast koja nas je uvela u sukob sa celim svetom. Ogradili
smo se od svega onoga što je režim godinama radio na Kosovu i zahtevali da se
zaštite albanske porodice i albanska deca. Bila je to strašna jeres, i režim
se izgleda uplašio. Verovatno što smo bili prvi i što se niko u tim trenucima
nije usuđivao da kaže i radi nešto slično. Zabranili su nam da se sastajemo
u domu kulture, i mi smo prešli u sklonište da bi nam jednog dana zaključali
sklonište u vreme vazdušne opasnosti. Prešli smo u hol Opštine, pošto je opština
naša i nastavili smo sa okupljanjem."
"VREME": Čačak je bio preteča autentičnih građanskih
protesta u još nekim gradovima Srbije, Leskovcu, Valjevu, Kruševcu na primer.
U čemu je danas osobenost Građanskog parlamenta Srbije?
VERICA BARAĆ: U Parlamentu se danas borimo za pravo na normalan život
i životne planove, slobodu izražavanja i mišljenja, solidarnu zaštitu svih
boraca za ljudska prava, izbornu smenu vlasti, normalne odnose sa susedima i čitavim
svetom. To je naš program.
Mi u Srbiji moramo da shvatimo da imamo posla sa strašnim režimom, i da su
naša ljudska prava do te mere ugrožena da nas samo naša ljudska solidarnost
može spasiti.
Nećemo, niti možemo da budemo zamena za pravi parlament. Ali Srbiji je
potrebno mesto za razgovor. Svi koji hoće promene u ovoj zemlji morali bi međusobno
da sarađuju. Ko ovde s kim sarađuje? Ovde imate beskrajne dogovore opozicije.
Oni koji su ulazili u vlast i sarađivali sa njom sada zahtevaju od ovih drugih
da im obećaju da neće da sarađuju sa vlašću. Političke stranke koje žele
promene mogle bi preko građanskog parlamenta da saznaju, kroz razgovore, kakve
promene građani žele, da ih argumentima ubede da izađu na izbore. Od 4.
septembra prošle godine, kada je u Čačku formiran Građanski parlament
Srbije, nismo uspostavili pravu saradnju sa opozicionim političkim partijama
niti sa vlastima tzv. slobodnih gradova.
Zašto?
Mislim da na nas gledaju kao na neku konkurenciju. Oni ne shvataju da smo na
zajedničkom poslu (promena vlasti) i da u ostvarivanju tog cilja svako mora da
odradi svoj deo. Političke stranke se bore za vlast i učestvuju na izborima, i
samim tim imaju i određena ograničenja. Ne mogu da se zameraju ljudima jer su
oni njihovo potencijalno biračko telo.
Nevladine organizacije imaju jednu drugu pogodnost: mogu otvoreno da govore o
svemu, da animiraju ljude. Naš Palament, na primer, specifična je nevladina
organizacija: imamo izrazito političke zahteve, nismo politička stranka, nećemo
da učestvujemo na izborima, nećemo da se kandidujemo. Samo hoćemo da
pomognemo u svemu što bi dovelo do demokratskih promena u Srbiji. Dakle nismo
nikakva konkurencija opoziciji i oni koji to ne shvataju, ili nas se bez razloga
boje, ili ne žele promene, ili ne poznaju dovoljno neke osnovne stvari. Ako
mislimo da mirnim građanskim delovanjem promenimo vlast na izborima, moramo
uspostaviti bolju saradnju nevladinih organizacija i političkih stranaka, onako
kako su to Hrvati uradili. Pre svega, da apatičan, uplašen i siromašan narod
motivišemo da izađe na izbore i svojim glasom odluči o svojoj sudbini. Ako
političke stranke i dalje budu mislile kako taj posao mogu same odraditi, bojim
se da će biti jako loše po sve nas.
Da li se bar bolje razumete sa partijama koje su na vlasti u Čačku, sa
opštinskom vlašću?
Danas je to nekako čudan odnos. Znate, Čačak spada u gradove koje nazivamo
slobodnim. Ali demokratske institucije nemaju neku demokratsku tradiciju, kao ni
u većini slobodnih gradova u Srbiji. Do prošle godine nismo ni znali šta su
nevladine organizacije.
Još u ratno vreme su opštinske vlasti imale stav da smo mi preterali u
svojim aktivnostima. Čak nam je zamereno što se, kako su oni to videli,
"petljamo u neku visoku politiku" pa su se u jednom momentu i javno
ogradili od naših saopštenja, tvrdeći da i njih same našom delatnošću
dovodimo u opasnost.
Građanski parlament Srbije zvanično je osnovan u Čačku, 4. septembra
1999. I da su tada političke partije i opštinska vlast imale više sluha za
ovakvu organizaciju, kao nešto što i njima ide u prilog, mi bismo do danas
mnogo više uradili. Pre svega u Čačku. Krenuli smo da u gradu sa petnaestak
talentovanih i pametnih mladih ljudi iz Parlamenta pravimo nešto što se zove
urbana javnost, preko emisija u Radio Čačku i tekstova u čačanskom
"Glasu". Krenuli smo i sa uređenjem prostora informativnog internet i
medija centra, koji bi mladi ljudi prihvatili kao slobodan prostor za svoj rad,
gde bi na tribinama i drugim okupljanjima i u diskusijama, mladi Čačka i
ostalih gradova mogli otvoreno da govore o onome što misle i osećaju. Kako je
to krenulo, kompletno smo izbačeni iz čačanskog "Glasa", sa TV Čačka,
a i iz prostorija. To je za mene bio signal i činjenica da se Opština Čačak
nije obradovala Parlamentu Srbije sa sedištem u tom gradu. Verovatno je tako i
u drugim gradovima. Oni misle otprilike ovako: ili ste u političkoj stranci,
ili ste protiv njih. To je stara, nasleđena stvar.
Sve češće se pominje uvođenje prinudne uprave u "slobodnim
gradovima", a režim je već gradske vlasti po Srbiji proglasio nesposobnim
da bilo šta urade. Može li se uopšte govoriti o nečijoj nesposobnosti u
obespravljenim gradovima?
Već sam vam rekla da imamo posla sa opasnim režimom, spremnim na sve. To što
režim radi sa opštinama vodi totalnom uništavanju, ne aktuelnih opštinskih
vlasti već građana.
Srbija je potpuno centralizovana zemlja. "Slobodni gradovi" su na
posebnom režimu republičkih vlasti u svemu. I kad je u pitanju inspekcija,
policija, sud, snabdevanje. Uveden je poseban sistem mera za ove gradove. Režim
to neće nikada priznati, ali ja to znam jer se time bavim, to mi je posao u Opštini.
Izloženi smo diskriminaciji. Treba doći i to videti.
Na čemu zasnivate tvrdnju o diskriminaciji?
Evo nekoliko primera iz Čačka, pa vi procenite. Država Srbija je usvojila
zakon o vraćanju zemljišta bivšim vlasnicima, i obavezala opštine da te novčane
nadoknade isplaćuju građanima. I to je u redu.
Ljudima se mora platiti ono što im je nekad oduzeto. Ali, nije rečeno iz
kojih će se izvora to nadoknađivati. Nama se u tu svrhu automatski skida sa
budžeta ogroman novac. Pre nego što konačno rešenje suda stigne u opštinu,
ono je već stiglo u SDK, a novac je skinut sa računa.
Opština Čačak u ovoj godini i inače ima za četvrtinu manji budžet nego
prošle godine, a niko je ne pita može li da podmiri sve potrebe. U opštinama
gde su vladajuće partije na vlasti, po mojim saznanjima, ipak postoji neka
tolerancija o tom pitanju i vodi se računa o tome iz kojih će se izvora
platiti nadoknada za zemljište. Da li je normalno da opština uopšte nema
svoju imovinu. O njoj se po zakonu odlučuje u Beogradu i republičkoj vladi, i
mi uopšte nemamo informacije šta se radi sa našom, čačanskom imovinom. A to
je imovina građana ovog grada i, da su stvari normalnije, opštinska vlast bi
od rente na gradsku imovinu mogla da se izdržava. Zamislite položaj opštine
koja godinama ne može da reši pitanje deponije jer nema lokaciju. A kad krene
da to pitanje rešava u saradnji sa Gornjim Milanovcem, ceo posao stopira
predsednik opštine Milanovac. Takav stav predsednika Gornjeg Milanovca podrži
republička vlada, uz obrazloženje da je predsednik opštine suveren da odlučuje
na svojoj teritoriji. I Čačak tako ostane bez deponije.
Vlast je represivna, a opozicija vas ipak doživljava kao konkurenciju. Da
li ste optimista u pogledu opstanka Građanskog parlamenta i širenja njegovog
značaja među građanima?
Kada smo svi mislili da je građanska energija za promene nestala, ona se
autentično, mimo stranaka i bilo kakvih organizacija pojavila u Čačku,
Leskovcu, Kruševcu,Valjevu. To je probudilo nadu da građani žele promene,
veru u građansku solidarnost. I evo, danas građanski parlamenti opstaju u
petnaestak gradova. Ovo što mi radimo nije nimalo lako. Aktiviste nam vrbuju
stranke a i neke nevladine organizacije sa dužim stažom. Ne verujem da se to
namerno radi. Ali nažalost, deobe u stroju koji stoji naspram režima produžavaju
agoniju Srbije. Ipak sam optimista i verujem u građane Srbije. Ako je neko pod
stranim bombama i ovdašnjom represijom smogao snage da pruži otpor režimu
koji je prvo imao višak teritorija a sada i stanovništva, imaće snage i
pameti i da na izborima glasa za promene.
Branka Kaljević
Razgovori o promenama
Verujete li da svojim delovanjem možete probuditi
apatične i već umorne građane Srbije za ono za šta se zalažete?
Da ne verujem, ne bih ovo radila. Nastali smo na
autentičnim građanskim protestima, borimo se za ljude, posebno učesnike
protesta koji su bili ili koji su sada u zatvoru, pomažemo njihovim porodicama.
Jugoslovenski komitet pravnika u saradnji s Parlamentom pruža besplatnu pravnu
pomoć građanima u političkim sudskim procesima. Od 4. septembra do danas na
osam sastanaka Parlamenta pokušali smo građanima da ukažemo na pogubnost
zakona o univerzitetu, o informisanju na primer, kojima se krše ljudska prava.
Imali smo razgovor, ovaj poslednji u Kikindi, i o značaju nezavisnog sudstva.
Sada su na redu humanitarna pomoć, lokalna samouprava i izbori.
Građanski parlament Srbije počinje sve više da liči
na ono što treba: mesto na kome se može i mora razgovarati o najvažnijim
stvarima vezanim za promene. Kako ćemo ljude motivisati za promene ako im ne kažemo
za kakvo se na primer mi to informisanje zalažemo. U slobodnim gradovima, koji
imaju svoja sredstva informisanja, nema "bastilje" ali su napravljeni
"bastiljčići". To svi znamo, to je vidljivo. A ljudi neće to, oni
hoće objektivno, autonomno, nezavisno novinarstvo, hoće takvo sudstvo, a ne
neko koje će biti pod nekom drugom partijom. U tom slučaju bi naš građanski
položaj ostao isti.
