Srbija u
razbijenom ekranu
Razborita
odlučnost
Hoće
li neko uspeti da upita ovu vlast zašto ne hvata ubice nego juri veštice
Volter
Lipman, džin američkog kolumnističkog žurnalizma pedesetih, jednom je
napisao da se društvom ne može upravljati pomoću epizoda, incidenata i
erupcija. To se odnosilo na relativnu nemoć štampe u javnoj sferi, ako
ne postoji politički aktivan građanin, spreman na prosuđivanje i
delovanje. Dok nastaje vaš tekst, u svim slobodnim medijima osluškuje se
šta će na svom samitu odlučiti udružena srpska opozicija. Hoće li
biti mitinga. Na inicijativu koalicije "DAN", u utorak (21.
marta) u sedištu koalicije "Vojvodina" lideri koalicije
"DAN" Dušan Mihajlović, Nebojša Čović i Dragoljub Mićunović
i Dragan Veselinov, lider koalicije "Vojvodina", održali su
konsultativni sastanak radi približavanja stavova i intenziviranju
saradnje u okviru udružene demokratske opozicije. Portparol SPO-a Ivan
Kovačević objavio je da će ova stranka podneti predlog da se do kraja
marta održi miting, da on bude u Beogradu na Trgu slobode, a da naziv tog
mitinga bude "Stop teroru", te da treba napraviti plan da li da
taj događaj traje jedan ili više dana. Koordinator Saveza sa promene
(SZP) Vladan Batić izjavljivao je da opozicija mora da započne i
organizovanje građanske neposlušnosti... Reformska demokratska stranka
Vojvodine (RDSV) predlagala je da miting počne 28. marta u Beogradu, na
dan kad je usvojen važeći Ustav Srbije. Portparol Demokratske stranke
Srbije (DSS) Milorad Jovanović ponovio je stav svoje stranke da se mudro
odabere trenutak, da se pažnja mora skrenuti i na dešavanja u našoj
zemlji i oko naše zemlje, a pre svega na NATO manevre na Kosovu.
SAMO
DOTLE:
Demokratska stranka Srbije inače smatra da je režim potvrdio nameru da
do kraja izvede operaciju gušenja medija koji nisu pod njegovom kontrolom
i da jasna i odlučna akcija demokratske opozicije mora brzo da usledi.
Demokratska stranka upozorava da je preotimanje predajnika TV Kraljevo
poslednji signal za akciju opozicije. Ta stranka zahteva brz i efikasan
zajednički dogovor o hitnom stvaranju kriznih štabova u opštinama sa
ciljem čuvanja emisione opreme, kao i mitinzima na centralnim gradskim
trgovima. Pokret za demokratsku Srbiju takođe govori o formiraju kriznih
štabova.
Režimski
atak na medije pretvorio se u neku vrstu fleksibilnog odmeravanja snaga.
Posle plaćanja takse u Beogradu Studio B ne diraju, ali ne nalaze otetu
opremu. Beogradska vlada izdana u dan postavlja pitanje novca koji je uzet
od Beograđana taksom od tri osto i doprinosom za obnovu zemlje, a koji se
pod raznim izgovorima ne vraća. Posle nekoliko dana protesta u Kraljevu,
iz saveznog ministarstva za telekomunikacije stiže obećanje da će
oprema biti vraćena. Govornika koji to saopštava demonstrantima dočekuju
zvižduci.
Scena
je uobičajeno čudna. Manje partije, a naročito grupe koje ne izlaze na
izbore viču: "Ajmo, ajte!". Sve oči su uz uobičajena sumnjičenja
uperene u SPO, koji očito, gledajući šta sve može izgubiti u slučaju
da ofanziva doživi fjasko, posle premišljanja najavljuje prolećni
start. Ta stranka je htela da krene na svoj kultni dan (9. mart), ali je
lako poslušala savete da se u sadašnjoj situaciji ne koristi simbolika
tog juriša. Zoran Đinđić, posle pobede na partijskim predsedničkim
izborima, disciplinuje svoju stranku rizikujući da bude optužen za revanšizam
i, reklo bi se, osvežen posle prošlogodišnjih nokdauna, deluje kao
bokser koji je prikupio kondiciju za novi meč, za kampanju od sela do
sela, od kuće do kuće.
Pred
opozicijom je zapravo zahtev identičan onom koji je Federiko Felini
postavio pred pisca muzike za film Amarkord – da deluje "brzo a
polako". Njen cilj ne bi trebalo da bude da održi miting nego da
pobedi na sledećim izborima. A to znači da opozicija mora da deluje
uverljivo i da prinudi režim da zakaže vanredne izbore, da obezbedi da
se oni odigraju u normalnoj atmosferi, što pre svega podrazumeva ne samo
da se oslobode nezavisni mediji, već da se koliko god to može uravnoteže
i upristoje državni mediji koje svi plaćaju, da prestane pogrom i huškanje,
da se, drugim rečima, ukine verbalno ratno stanje. Ovde su propagandisti
jednog propalog režima, jajare, namestivši se kao da su bonaparte, pokušali
i uspeli ponovo da okrenu stvar, da pokrenu raspravu u kojoj se sve živo
izjašnjava o tome da li se od njih mogu spasti oči i uši Srbije i, uopšte,
postoje li nezavisni mediji i od koga nezavisni. Jure Drajfusa po štamparijama,
i TV kontejnerima po čukama slobodnih srpskih planina, kao da još od
Jozefa Pulicera (1847–1911) i Vilijama Randolfa Hersta (1863–1951) na
zapadu, i od pada Berlinskog zida, na istoku, nije jasno da nema vlade
koja je nezavisna od javnosti. Ovo ovde se ne računa. Slobodni mediji
opet moraju pokazati da se ne bore za svoje esnafske stvari nego za
interese onih koji, kako je govorio opet jedan od žurnalističkih magova
Edvard Vilis Skrips (1878), da služe onima koji nemaju ništa – do
jedan peni za novine. (Godine u zagradi govore i o tome koliko su davno te
dileme rešene.) Vlast mora da bude dovedena u poziciju da odgovara za
stanje u državi, da odgovori zašto ne hvata ubice nego juri veštice. Režim
je nizom nervoznih poteza, pre svega atakom na od vlade nezavisne radio i
televizijske stanice, naprosto izvlačio opoziciju na ulicu, valjda pokušavajući
da vidi da li je njena stvarna snaga identična onoj koju otkrivaju sondaže
javnog mnjenja i da li se to nekako može rasturiti, razbucati. Istraživanja
javnog mnjenja, inače, konstantno pokazuju rast opozicionog raspoloženja
kod građanstva zbunjenog i ojađenog prošlom ratnom godinom, u osnovi
strpljivog u davanju vremena vlastima da nekako izvede taj posleratni
saldo bede na "pozitivnu nulu". Najnovija sondaža Agencije
"Medium", objavljena ove nedelje, pokazuju da je SPO čak
izjednačio rejting sa SPS-om. Strukturalne analize istraživanja javnog
mnjenja pokazuju, međutim, da su siromašni, svi oni koji zarađuju i troše
manje od dolar dnevno a koji čine više od trećine stanovništva, politički
i dalje veoma konzervativni i da se plaše promena. Najvećim delom je to
strah da ne bude još gore, ali ima i nekritičkog poverenja u zvanične
medije, procenjuje prošlog ponedeljka u Pres klubu Srđan Bogosavljević
iz Strategic marketinga.
"Promene",
uočava Bogosavljević, "ne želi ni sloj onih koji su se u ovoj
situaciji nekako ipak snašli i dobro žive. Nije reč o kriminalcima i
novobogatašima nego o ljudima koji se pošteno bave privatnim biznisom i
kojih ima 280.000 do 380.000. Njima je jasno da situacija nije idealna,
kakvom je slikaju zvanični mediji, ali se plaše da bi im promene donele
nove, teško rešive probleme. Za promene je, uglavnom, bivša srednja
klasa, intelektualci kojih takođe ima oko 300.000, ali njihov glas je
daleko od toga da bude odlučujući."
Iz
vladinih krugova dolaze uveravanja da je privredna aktivnost u prvim
mesecima ove godine pojačana, ali se prećutkuje da je to rast u odnosu
na 1998. godinu, kada je zabeležen pad od čak 56,4 odsto. Slobodan
Milosavljević iz Instituta za tržišna istraživanja procenjuje da smo,
ekonomski gledano, sada u situaciji u kojoj smo bili u vreme
hiperinflacije 1993. godine, čak da je društveni proizvod danas pola
procenta niži nego što je bio te godine. Osnovno pitanje, kako ubediti
sirotinju da izađe iz kruga podaničke pokornosti, u opoziciji najtačnije
uočava gospodin Avramović, no njegovi predlozi nisu sasvim dobro shvaćeni
ni u javnosti ni u opoziciji.
JEDNA
LISTA NA GRUDIMA BLISTA:
Naravno, kao i uvek kad je nepoznat odgovor na glavno pitanje, preostaje
"rasprava o metodu". Misterija se zove "jedinstvena lista
opozicije". Svi se uhvatili jedne liste, stratezi, savetnici,
konsultanti, kolumnisti, turisti. Jedna lista će biti uvrštena u moleban
uskršnji. I tu važi pravilo – što manja i slabija partija, to
glasniji govor o jedinstvenoj listi. Sve Brant do Branta i Robespjer do
Robespjera. Stvar se komplikuje i stranim mešanjem. Američki državni
sekretar, po definiciji nekompetentna za vođenje unutrašnjih poslova
drugih zemalja, kaže u prošlom broju našeg lista kako bi ona volela da
vidi da srpska opozicija ima jednog vođu, što je isto tako realistično
kao kad bi neko dao predlog da se američki predsednički sistem zameni
kolektivnim predsedništvom po modelu Ustava SFRJ iz 1974. godine.
Prilično
je jasno da na lokalnom nivou opozicija, ako želi da pobedi po sadašnjem
zakonu, mora da napravi jednu listu. Sugestije da se liste u pojedinim
gradovima prve nezavisno od partijskih centrala odbacio je SPO verovatno
zbog potrebe da se održi akciono jedinstvo ove partije, a teško da će
ga u suštini prihvatiti ijedna jača partijska centrala.
Kao što
e jasno da opozicija na lokalnom nivou mora da napravi jednu listu, tako
je očigledno i da na parlamentarnim izborima to nije neophodno, da je čak
možda i nepoželjno zbog negativne sinergije – zbog rezervi koje
opozicioni glasači jedne orijentacije imaju prema vođama drugih partija.
Dovoljno je da na parlamentarnim izborima opozicija bude grupisana u
relativno velike celine. Problem zajedničkog predsedničkog kandidata,
koji je koštao života počivšu koaliciju "Zajedno", ostaje
otvoren. Monarhisti, sudeći po dosadašnjim izbornim rezultatima, nisu većina.
SPO je
najavio da će izneti svoj predlog jedinstvene liste, a sledeći dani će
pokazati da je to dovoljno širokogrud predlog. Demokratska stranka Srbije
ponavlja stav da zajednička lista nije dobro rešenje, ali da neće
opstruirati raspravu o njoj.
Kad se
sve sabere, vraćamo se na pitanje s početka teksta: hoće li biti prolećnog
mitinga. Biće ga biće. U sredu (22. marta) lideri opozicije saopštavaju
da su se dogovorili da miting pod naslovom "Stop nasilju – za
demokratske izbore" zakažu za 14. april 2000. godine. Samo da se ne
zaboravi da se javni poslovi ne mogu voditi pomoću epizoda incidenata i
erupcija. Potrebno je nešto više. Razborita odlučnost.
Milan
Milošević
