Politika

Vreme broj 481, 25. mart 2000.

Kriminal: smrt Branka Lainovića

Dugi niz ubistava

Ubistvo Branka Lainovića, peti atentat na neku značajnu ličnost od početka godine, znak je da ona ista mračna sila i daÿe nesmetano hara Srbijom. Učestalost se čak zgušnjava, što bi moglo da se tumači porastom tenzija, brige, čak i panike. Neki od tih atentata imaju jasan politički ugao, a neki skriveni. Kumulativno dejstvo nasiÿa neizbežno vodi u sve veću neizvesnost, jer nijedno društvo ne može na duži rok tako da živi

Branislav Lainović (1955), zvani Dugi i (u Novom Sadu) Lajavi, ubijen je u ponedeÿak 20. marta, oko 16:15, ispred hotela "Srbija" u Ustaničkoj ulici u Beogradu. Koliko se zna, Lainović je stajao ispred niza kioska i čekao nekoga, kada mu je prišao mlad čovek u crvenoj jakni i ispalio tri hica iz pištolja; dva su Lainovića pogodila u glavu, a počinilac je pobegao u pravcu ulice Vojislava Ilića. Nešto kasnije, kada je policija već bila na licu mesta, pojavilo se i lice koje je imalo sastanak sa Lainovićem. Vest o atentatu stigla je u Novi Sad ubrzo iz policijskog izvora, koji je dodao i da je Lainović toga dana bio na informativnom razgovoru. Ako je to istina, onda je to već drugi takav razgovor ovih dana: prvi put, 9. marta, bio je na takav razgovor pozvan u Novom Sadu; reč je bila o njegovim eventualnim saznanjima o atentatu na Željka Ražnatovića Arkana. Na to, uostalom, treba gledati kao na koincidenciju.

Ono što definitivno nije koincidencija jeste činjenica da je Lainović od početka ove godine peta žrtva atentata. Prvo je ubijen Žeÿko Ražnatović Arkan 15. januara; zatim ministar odbrane Savezne Republike Jugoslavije Pavle Bulatović 7. februara; pa onda Mirko Tomić, zvani Bosanac, 13. februara; pa Radoslav Bata Trlaja Trlajić 25. februara. Od ova četiri atentata, tri imaju politički ugao, dok za slučaj Tomića nema takvih saznanja. Već i površna statistika ukazuje da se učestalost jedne određene vrste atentata povećava; ako se trend nastavi, Srbija će nadmašiti Kolumbiju i slične države poznate po onome što se tamo zove "eskadroni smrti". Ako tome dodamo neprekinuto političko nasilje protiv opozicije i nezavisnih medija – napade na aktiviste "Otpora", na čuvare predajnika Studija B, na advokata Husnija Bitićija, na primer – slika Srbije više je nego zabrinjavajuća. Ko i zašto nekažnjeno ubija i prebija po Srbiji i Beogradu od 1991. do danas? Odgovor na to pitanje trebalo bi da daju policija, tužilaštva i sudovi, ali odgovora nema. U atentat na Željka Ražnatovića, jedini delimično razjašnjen, umešani su korumpirani policajci – što stvar čini još gorom...

JEDNA KARIJERA: Gde tu spada Branislav Lainović Lajavi? Taj simpatični i koloritni Crnogorac iz Vrbasa, bivši košarkaš, bio se otisnuo u beli svet negde sedamdesetih godina. Govorio je da se tamo bavio svačime osim prostitucijom i drogom, da je bio "pulen" pokojnog Ljube Magaša Zemunca koga je voleo. Kad se kaže "svačime", poznavaoci lika i dela pokojnika kažu da je to bilo pre i iznad svega uterivanje dugova, na čemu se obogatio. Nasledna masa koja je ostala za njim povelika je: dva hotela, najveća diskoteka u Novom Sadu, kuće i nekretnine.

Početkom 1991, kao razni drugi "umetnici" koji su nanjušili posao, Lainović se vraća u Novi Sad i odmah se povezuje sa SPO-om i njihovom paravojnom formacijom, Srpskom gardom. Postaje zamenik Đorđa Božovića Giške, a posle njegove smrti pod Gospićem i komandant te čudne formacije, koja se ubrzo istopila ili je bila preuzeta. Srpska garda videla je nešto akcije u istočnoj Bosni i Hercegovini 1992. i – po pričama svedoka – pokazala se uglavnom korektnom: za njih se ne vezuju ratni zločini niti pljačke.

Krajem 1992, međutim, Lainović upada u nepriliku u Italiji: tamošnja policija izvršila je prepad na kuću u Pezaru gde je Lainović bio sa porodicom, a zbog osnovane sumnje da je ucenjivao nekoga za velike pare. Pukim slučajem Lainović im je pobegao iz ruku; kasnije se jako vređao kad mu pomenu taj incident.

Skrasio se zatim u Novom Sadu, gde se bacio na ugostiteljske poslove. Kažu da su ti lokali služili za pranje novca, ali pravnih posledica nije bilo, pa se to može uzeti i kao izraz zavisti. U svakom slučaju ga je krenulo dobro. Pazio je kako se tamo ponaša; kad je sređivao jednu staru kuću koju je kupio, sredio je drenažu tako da su mu svi susedi bili zahvalni. Investirao je svoje novce, a gledao da pristup u Novi Sad zabrani reketaškim i drugim bandama iz Beograda. Krajem 1993. bio je meta atentata: ispred centra SPENS, iz automobila u pokretu neko je ispalio više metaka na njega; jedva je preživeo, zahvaljujući pre svega čeličnom zdravlju. Hvalio se okolo da ne nosi ni oružje, ni zaštitni prsluk; često je išao sam – kao i u Beograd ove nedelje. Novi Sad je, međutim, bogata i poslovno zanimljiva varoš; ako je istina da je Lajavi uspevao da halave reketaše drži podalje od njega i da je u tome – kako se priča po gradu – imao podršku i prećutno savezništvo lokalne vlasti, onda se zamerio raznima.

Politički gledano, Lainović se od SPO-a udaljio ubrzo: u jednom intervjuu izjavio je kako "nije hteo da služi pod zvezdom petokrakom, pa neće ni pod zvezdom Danicom" (Drašković). Poslednjih godina sve se više približavao autonomaškoj opciji, koju je podržavao u načelu, da bi se na kraju otvoreno izjasnio za Vojvođanski pokret, stranku nastalu iz nestranačkog Vojvođanskog kluba. Vojvođanski pokret bio je malo u neprilici oko toga, kao stranka nespornog moralnog integriteta, pa su Lainoviću sugerisali da može da bude običan član, ama da zaboravi na bilo kakvu funkciju. U Novome Sadu Lainović se i dalje odlično slagao sa svima, do te mere da je mesecima vozio "mercedes" bez tablica a da ga milicija nije dirala. Krajem prošle godine pozivao je Vojvođane da ustanu protiv ove vlasti, ali i protiv ove opozicije koja ništa nije završila. Takva politička opcija nekako je prirodno padala uz njegove poslovne interese i poteze: u Novi Sad je investirao dosta; njegove firme dobile su neke projekte od grada; tu je video svoju budućnost.

RIZIČNO ZANIMANJE: Pošto je 9. marta bio pozvan na informativni razgovor u Novom Sadu na okolnost ima li mogućih saznanja o atentatu na Željka Ražnatovića, Lainović se naljutio. Ne zna – rekao je – ništa o tome; onda je dodao: "Shvatam i bol Arkanove porodice... ali veoma dobro znam i koliki je bol on naneo drugima, samo se o tome nigde ne piše, iako je mnoge u Beogradu zavio u crno." Posle ubistva Lainovića ta rečenica bila je predmet razmatranja među poznavaocima te specifične materije; očekuje se i da će biti dalje eksploatacije tih stavova pri nagađanjima u beogradskom polusvetu. Tu, međutim, valja biti realista: u ovoj državi ne gubi se glava zbog reči, nego zbog para, zbog informacija i zbog moći.

Branislav Lainović zvani Dugi i Lajavi imao je i para, i informacija, i moći. Zahvaljujući parama širio je i čuvao svoje poslovne interese, čime je mnogima stao u tanjir; informacije kojima je mogao raspolagati ticale bi se čitavog niza krajnje zanimljivih stvari o Srpskoj gardi, linijama komandovanja i kontrole paravojnih formacija 1991. i 1992, kao i drugih segmenata policijsko-vojno-kriminalnog polusveta kome je bio blizak po prirodi stvari; što se moći tiče, hvalio se okolo kako može da mobiliše barem dvesta naoružanih ljudi za tren oka, ako se potreba ukaže. U ovakvom političkom kontekstu u Srbiji, gde su živci sve tanji a strahovi sve veći, svaka naznaka otkazivanja pretpostavljene lojalnosti vlasti i njenoj osnovnoj strategiji od strane bivših paravojnih lidera i ratnika – nije mala stvar. Ko u to sumnja, neka pogleda koji je procenat do sada u ovakvim atentatima ubijenih ljudi imao saznanja upravo o ratovima 1990-1999. i veze sa njima...

Smrt, dakle, hara Srbijom i dalje; Branislav Lainović je tek najnovija žrtva. Koliko još ljudi treba da pogine na asfaltu od nepoznate ruke da se ova vlast prene i preduzme nešto? Jedan od ponuđenih odgovora glasi: dovoljno, jer kad izginu svi koji treba, onda će to ionako biti bespredmetno pitanje... Cinizam ovde, međutim, ne pomaže. Produženo nasilje – pogotovo političko – ima kumulativno dejstvo: u društvo se svakim aktom nasilja iznova unosi nesigurnost koja samo pojačava onu već postojeću. Ta akumulacija neizvesnosti i straha pre ili kasnije će dovesti do novog nasilja: jednoga dana neko će radije potegnuti oružje u samoodbrani, umesto da prođe kao advokat Bitići ili Branislav Lainović; šta će onda biti? Hoće li opet ispasti da su krivi korumpirani policajci, kao u slučaju Ražnatović? Po Beogradu se ionako priča da se zna odakle dolaze maskirani batinaši; šta ako budu pozitivno identifikovani? Ovom režimu je poslednji čas da lancu nasilja i ubistava stane na kraj – jer to jedino režim može – ili će dalji razvoj postati nepredvidiv i krajnje opasan po sve.

Miloš Vasić, Dimitrije Boarov i ekipa izveštača "Vremena"

I mi lajavog imamo

Mada nije bio ni rođeni Novosađanin, ni iz stare vojvođanske kuće, i mada je suviše brzo "ni iz čega" postao suviše bogat, Branislav Lainović je nekako bio prihvaćen u ovom dosta samozaljubljenom gradu. Već i sama činjenica da je dobio sasvim lalinski nadimak – Lajavi, upućuje na jedan od razloga što su ga Novosađani dosta brzo počeli smatrati svojim – pa makar koliko bio suviše silan i silovit za ovdašnje običaje i navike. Jer gospodin Lainović je bio pričljiv čovek, lak na poznanstvu i u komunikaciji, pa čak i spreman na večito novosadsko opako zavitlavanje.

Poznavao je gotovo "ceo Novi Sad", pa je naravno poznavao i gradske funkcionere. U stilu tog tipično novosadskog stila zajedljivog opažanja, jedno novosadsko glasilo je u poslednjem broju naslovilo kao "dobre momke" – Lainovića, gradonačelnika Vrbaškog i još trojicu gradskih otaca. Naravno, reč je o ljudima koji su se viđali sa čovekom koji je imao mnoge finansijske interese u poslovanju s gradom. No, i na to se Novi Sad već bio navikao.

Uostalom, Lainović je sam širio glas da je Novi Sad zaštitio od beogradske mafije, što je samo delimično bilo tačno. Ako je on ovde i "otimao", sigurno je znao od koga i od čega se u Novom Sadu može šta uzeti, a na šta se ovde ne gleda lepo. Najviše mu je, na primer, bilo zamereno kad je pre nekoliko godina svoj mercedes dugo vozio bez tablica – to je bilo previše obesno za Novi Sad.

Možda je, doista, ambivalentno reagovanje na Lainovićevu smrt posledica i okolnosti što Novi Sad, sve od onog vremena kada je streljan Gavra sa Podbare (zbog ubistva dva policajca), nije imao svojih sopstvenih "opasnih junaka", pa je Lainović, u vremenu "ekonomije pištolja", doživljen kao novosadski reprezentativac sa slavom koja je daleko nadilazila lokalni atar. Sve je bilo kao po onom refrenu – i mi Lajavog imamo.

Kada je gradom prostrujala vest o njegovoj smrti – prva reakcija je bila: eto, ubiše Lajavog u Beogradu, kraj "Srbije". U drugom talasu komentara ocena je bila tipično novosadska: takav mu je bio zanat, takva smrt spada u to zanimanje. No, većina je istovremeno počela da strahuje od onih budućih, novih, koji će pokušati da zauzmu njegove poslove. U tom svetlu Lainović se Novom Sadu sada čini kao izgubljeni rođak koji je ipak znao lokalne mere.

I sam Branislav Lainović čini se da je voleo Novi Sad, uostalom u njemu mu je dobro išlo. Ovde je kupio jednu staru vilu i temeljno je rekonstruisao, ali joj nije promenuo stari građanski stil. Kao da je i tim putem hteo da pokaže da želi da bude ugledni, stabilni Novosađanin. No, u lepom malom dvorištu te kuće, vizuelno otvorenom prema ulici – niko nikad nije video domaćina. Pogotovu ne sa nekim ašovom u ruci. To već nije bilo novosadski. Ovde se živi po kućama, ne na ulici. Tu je bio i ostao nepremostivi jaz između Novog Sada i Branislava Lainovića.

prethodni sadržaj naredni

vrh