Film:
Američka lepota
Ljudi
željni lepote
Američka
lepota
će, naravno, u oskarovskoj noći zamirisati punom snagom i ponovo pokušati
da otvori oči Holivudu čija mašinerija tehno/akcionih čuda gubi u trci
sa Engleskim pacijentom ili Zaljubljenim
Šekspirom
Još
jedan engleski pacijent je širom otvorio vrata Holivuda. Kažu da je
pogled autsajdera značajan za svaku kulturu koja nije ksenofobična, čak
i kada se radi o ekspres loncu multikulturalnosti kakve su SAD. Sem
Mendes, pozorišni reditelj i filmski debitant, poduhvatio se ni manje ni
više nego "američkog sna" ovaploćenog u crvenoj sorti ruže
zvanoj "američka lepota". Iz filma je jasno da malim građanima
velike Amerike ne cvetaju ruže. Pogotovo što je priča fokusirana oko
junaka u muškoj menopauzi, majke u klimakterijumu i kćerke u pubertetu.
Stjuart Bajron je, u svom epohalnom tekstu o "Tragačima" Džona
Forda, nazvao celokupnu američku naciju tragačima za izgubljenom
porodicom. I srećom, dodao bi Mendes. "Gde je sreća", pitao se
samo pre godinu dana Tod Solendž u filmu Sreća.
Tamo daleko, ili svuda oko nas. Tragači za srećom koji potiču iz
malograđanske porodice iz predgrađa, na trenutak se pokazuju kao
beskrupulozni monstrumi, a već sledećeg kao najdivnije nežne latice ruže.
Ljudi željni lepote koju će prepoznati u bračnom neverstvu,
adolescentskim napupalim grudima, u letu plastične kese jednog vetrovitog
dana, ali prekasno u svojim najbližima, i konačno u samom sebi. Nijedna
nacija nema privilegiju na sreću ili nesreću, a poznato je da se tuđoj
nesreći ne treba radovati jer to nije ljudski, hrišćanski, pa ako baš
hoćete ni levičarski.
Ledena
oluja
koju nam je opisao Ang Li u istoimenom filmu oduvala je seksualnu
revoluciju šezdesetih i najavila surovi pragmatizam kraja veka.
"Američka ruža" nudi katarzu onima koji je traže. Očišćenje,
pogled u dubinu ogledala. Tako jedan Britanac iracionalno postaje američki
patriota, tražeći korene zla u dvovekovnoj ksenofobiji i samozadovoljnoj
izolaciji od ostatka sveta, jer domovina se brani i lepotom. Ko vidi
lepotu drugih moći će da sagleda i sopstvenu, ili će kao Narcis ostati
zagledan u vodu u kojoj možda ima i žaba krastača. Neko je duhovito
primetio, praveći analogiju prema našoj živopisnoj političkoj areni a
inspirisan simbolikom crvene ruže, da film izgleda kao da su ga
realizovale partije vladajuće koalicije. Ideju je dao SPS, film je
finansirao JUL a realizovao SRS, toliko je radikalna slika raspada američkog
savremenog društva.
Ovaj
film je delo majstora. Iza kamere Englez iz pozorišta, Sem Mendes, za
kojeg nema tajni, pred kamerom sjajna glumačka ekipa predvođena
neuhvatljivim Kevinom Spejsijem koji je svoju karijeru krčio epizodnim
ulogama da bi sad znao da iskoristi glavnu. Dodatna magija leži u
fotografiji veterana Konrada Hola, koji relaksirano koketira s novim
tehnološkim čudima, praveći slike koje bi mogle da se zamrznu i izlože
u bilo kojoj značajnoj svetskoj galeriji, ali koje uvek ostaju u funkciji
filma.
Američka
lepota
će, naravno, u oskarovskoj noći zamirisati punom snagom i ponovo pokušati
da otvori oči Holivudu čija mašinerija tehno/akcionih čuda gubi u trci
sa Engleskim pacijentom ili Zaljubljenim
Šekspirom, koji još uvek individualnost suprotstavljaju bezličnosti
budućnosti koja nam se nudi.
U
Beogradu, verovatno do dodatne injekcije reklame proizvedene od gomile
Oskara, ovaj film ostaje u senci jednog višestrukog dobitnika
"Zlatnih malina" (oskarovskog pandana za najlošiji film) i domaće
ekspres treš komedije, tako da je bioskopska publika prinuđena da kao
japanski zen pesnici, hodajući kroz tamu bioskopa, otkrije i cvet zvani Američka
lepota.
Dinko
Tucaković
