Slava,
slava, slava Srbinu...
Iako
ne kupujem novine čuo sam da ćemo i mi penzioneri dobiti krsnu slavu.
Kad sam odlazio u penziju, nisam mislio da će mi opet trebati sindikat,
ispalo je da hoće, i zaista, umesto odvratnih polutki i pilića sada sam
preko sindikata dobio slavu!
Sindikalni
prvaci godinama su činili sve što su mogli da ublaže gorčinu naših
poslednjih dana, organizovali su proteste, pisali peticije, pokušavali da
uteraju novac koji nam država duguje... Nije išlo. Umesto dvanaest
penzijica (mrzim deminutive, ali ne mogu da kažem penzija; augmentativ
"penzijetina" ni ne postoji!) ove godine dobićemo svega osam,
mi ili naši zakoniti naslednici, ali to sada odlazi u drugi plan: država
nema ništa protiv, a neće imati ni sveta crkva, da dobijemo slavu.
Zalaganje
sindikalnog rukovodstva da se ustanovi penzionerska krsna slava i simbolički
i praktično predstavlja naše odustajanje od trošnih i varljivih
vrednosti ovog života, primanje krsne slave znak je našeg potpunog
okretanja veri i onome što jeste jedina naša budućnost - nismo li
jednom nogom već kročili tamo gde že nje boljezanj, ni pečal, ni
vozdihanije?
U
vreme zloglasnog Tita sindikat je bio vazda uz državu, sa crkvom nije
imao nikakve veze, a gle danas, upravo sindikat zabludele ovčice vraća
veri! Toliko puta sam gledao kako političke partije slave slavu, upalim
televizor, čuje se neki antifon, šta li, osveštane su prostorije te i
te partije, taj i taj crkveni velikodostojnik blagoslovio faks,
kancelarije i rukovodstvo partije, lideri stranaka se revnosno krste,
celivaju ruke božijim izaslanicima, režu kolač pred kamerama,
televizija BK ima slavu, Beograd je ne samo grad heroj nego i grad svečar,
ima svoju slavu, ne znam sad tačno koju, opštine slave, srezovi, jedino
mi penzioneri nismo imali šta da proslavimo. E sad, onaj ko zakasni ne može
baš da bira, viđeniji sveci uveliko su rasprodati, da sa nekim drugim
staležom ili ustanovom delimo slavu, ne bi išlo, tako je izbor pao na
Svete velikomučenike. Što nije tako ni rđavo: da smo listali Bibliju
izbor bi verovatno pao na Jova - s čijim je životom ako ne sa njegovim
uporediv život srpskog penzionera u osvit novog stoleća? - ali Jov nije
u katalogu svetaca, a drugo, koliko god da se u svoje vreme mučio, mučio
se kao pojedinac, a nama je za našu slavu bio potreban kolektiv. Tako se
došlo do Svetih velikomučenika. I zaista, ako napravite anketu, ako
prolaznike saletite pitanjem čija su krsna slava Sveti velikomučenici,
devedeset osam procenata daće tačan odgovor - pa valjda penzionerska...
Ne
znam kad padaju Velikomučenici, ali se nadam da neću baciti kašiku pre
slave. Mislim da nisam jedini kome će pomisao na slavu uliti dodatnu
volju za životom. Ako proslava bude uspela to će mnogima biti podstrek
da čekaju narednu, makar država iduće godine isplatila tri penzije
umesto sadašnjih osam, i tako iz godine u godinu, ljudi će želeti da dočekaju
još jednu slavu, pa još jednu - eto motiva za produžetak života i životnog
veka.
Nisam
u stanju da idem na Centralnu proslavu, ako je bude, ali vid me još
donekle služi, a verujem da će i naša slava biti na televiziji: svečano
odeveni sindikalci pobožno otvaraju dveri prostorija koje je Udruženje
uzelo pod kiriju, nedelju dana pre slave dolaze sveštenici da svete
vodicu, biće sigurno konferenciji za štampu... Slava će, dakle, sigurno
uneti živost u svaki penzionerski stan, u svaki starački dom, ali će
najuzbudljivije ipak biti u samom Udruženju: ko će gde stajati prilikom
rezanja slavskog kolača, da li napraviti proslavu na Trgu slobode, gde bi
prolaznici i sirotinja (a to je uglavnom jedno isto) mogli svečarima da
čestitaju, da se posluže žitom i da nešto s nogu zameze... Hoće li se
pozivu odazvati patrijarh Pavle? Koji je umalo ne rekoh zreo za penziju!
Napokon, zašto bi to bilo uvredljivo?... Biti za penziju, biti
penzionisan... Ne bi li trebalo da to, kao nekada odlazak u JNA bude
pravo, dužnost i čast? Trebalo bi, ama nije: to se vidi po tome što
nijedan jedini državni funkcioner nije otišao u penziju, barem ja ne
znam za takav slučaj, političari nikad ne idu u penziju, u toj
populaciji prirodne smrtnosti takoreći nema, niko ne daje ni ostavku... I
niko nema srca, za razliku od mnogih penzionera, da digne ruku na sebe.
Unucima
sam se bio popeo na glavu govoreći im kako mi se to i to dešava
poslednji put, deco moja, neće vam deka dočekati Peti kongres, danas
poslednji put gledam predsednikovo lice i slušam njegove mudre reči i
njegov glas... Ali to je bilo dok nisam imao slavu, i dok sam vreme merio
mršavim, zakasnelim ili zakinutim penzijama. Sada imam da računam koliko
je do Svetih velikomučenika, posle imam da blagujem uspomene, da se sećam
onoga što je proslavljeno i da se nadam narednoj slavi, naravno, ako mi
se zdravstveno stanje ne pogorša...
Slava
će, razume se, doneti i neke probleme: da li će penzioneri okupljeni oko
doktora Krkobabića imati pravo da slave Svete velikomučenike (na
naslovnim stranama "Raskol među penzosima"), novine pune vesti
iz života i rada i penzionera - krkobabićevci napali đurićevce na
paterice Svetih velikomučenika, policija mirno posmatrala sukob u kojem
izgleda ima i polumrtvih...
Ono što
je sigurno, crkva nam neće praviti nikakve probleme. Mi imamo pravo i da
se pričešćujemo, i da slavimo slavu, i da režemo kolač, lekarima i nižem
medicinskom osoblju koje zagovara pravo na nasilni prekid trudnoće uputićemo
telegram osude, mada se nas lično to takoreći i ne tiče... Uvek smo
bili dobri građani, dobri radnici (što nas doduše nije spaslo bede),
odsad ćemo biti odlični vernici. Šta nam drugo preostaje?
Ljubomir
Živkov
