Sasvim neobičan intervju: Bogoljub Arsenijević Maki
Sedam meseci pripreme za sedam sekundi bega
Preko posrednikovog posrednika "moderni srpski
hajduk" rekao je za "Vreme": "Da li smemo pred sobom,
pred istorijom osuditi svoju decu na večnu patnju jer nam se deca rađaju
i umiru u komunističkoj bedi. Dozvolimo li da i dalje Miloševićevo zlo
egzistira, bićemo odgovorni koliko je i on"
Sve dileme oko
sudbine Bogoljuba Arsenijevića razrešene su na izložbi njegovih crteža
u CZKO-u, kada je aktivista za ljudska prava Cuca Nikolić, i to pred Jiržijem
Dinstbirom, pročitala njegovo pismo. Nedugo potom, Arsenijević nam je
preko posrednikovog posrednika poručio da bi rado dao intervju
"Vremenu". Preko posrednikovog posrednika smo i obavili posao,
ne videvši čoveka za vezu. Nismo hteli neposrednim susretom da opterećujemo
ni sebe ni Arsenijevića. A gde je najpoznatiji srpski moderni hajduk?
Odgovor bi mogla da dâ hartija zalepljena na vratima Građanskog otpora u
Valjevu. Na njoj je Arsenijevićeva bratanica napisala "U potrazi za
slikarom Bogoljubom Arsenijevićem Makijem, saznajemo - Maki se pretvorio
u zrno pirinča, hranili su ga samo sutlijom".
"VREME": Otvarajući vašu izložbu u Centru za kulturnu
dekontaminaciju, Vida Ognjenović reče: "Maki, ma gde da ste sada, a
mi se nadamo da ste u bekstvu, bežite što dalje i što bolje!?" Gde
to, dalje i bolje?
B. ARSENIJEVIĆ: Sve što se dešavalo na otvaranju te izložbe lično
sam propratio šetajući između posetilaca i crteža. Iskreno, nisam
mogao da propustim takav izazov, želeo sam da vidim svoju porodicu i
prijatelje posle dužeg vremena. Nisam se iznenadio zbog prisustva
policije, sa jednim od četvorice uniformisanih sam malo razgovarao dok je
čitao katalog a potom pljeskao po otvaranju izložbe. Napolju ih je bilo
još u kolima na tri mesta. Naravno, dobro sam se maskirao jer sam bio
preblizu nekim ljudima koje poznajem. Pismo i crtež sam mislio da dam ćerki
ili ženi pre otvaranja izložbe, no bojao sam se da me ipak ne prepoznaju
a bojao sam se i naših emocija pa sam sve to nakon otvaranja izložbe dao
Cuci Nikolić, za koju znam da je iz Zaštite za ljudska prava UN-a jer me
je posećivala u bolnici. Kada sam joj rekao ko sam, umalo se nije srušila.
No, dobro je odreagovala. Dok je čitala pismo već sam bio napolju za
svaki slučaj.
U stvari, pravi razlog mog pojavljivanja na toj izložbi je susret sa
ljudima iz televizije Republike Srpske. Znao sam da će doći da snime
izložbu i tu smo se dogovorili o danu i mestu snimanja u Beogradu jer sam
ovde za sada bezbedan ali sem valjevske VTV i televizije Republike Srpske
druge ne poznajem u koje bih imao poverenja. Intervju smo uradili prošle
nedelje i dok ovo pišem čujem na B292 da je večeras već pušten u
Republici Srpskoj (ponedeljak), i da je Studio B to preneo.
Iz zatvora sam pobegao da bih mogao govoriti i boriti se protiv Miloševića
na sve moguće načine. Jedan od njih je i pojavljivanje u slobodnijim
medijima jer je to trenutno najjače oružje protiv Miloševića. Da nije,
ne bi se toliko trudio da ih satre. Ujedno, to je i moje najjače oružje
jer za sada se lično u javnosti neću pojavljivati (bar ne
prepoznatljiv).
Reči Vide Ognjenović su me potresle i gotovo isprovocirale da se
javim da sam tu, ali imam previše ozbiljnog posla tako da sam od toga
odustao. Inače, iz Beograda za sada nisam nigde odlazio. Trenutno se lečim
od tretmana. Van zatvora bi trebalo da je bolje mada je Srbija veliki
zatvor. Iz nje ne idem, ne bežim jer želim da se to stanje izmeni
nabolje.
Kako ste uspeli da pobegnete (navedite detalje) i da li ste na
sigurnom?
Tokom svih zatvorskih dana, bilo u samici ili u totalnoj stacionarskoj
izolaciji, neprekidno sam se spremao za bekstvo s obzirom na katastrofalno
zdravstveno stanje. Na početku sam imao jezive probleme jer sam od 86
kilograma spao na 69. No, i pored padanja u nesvest i povraćanja od
napora, nisam odustajao. Mogli su da me osude i na sto godina robije, znao
sam da ću pobeći i da me nijedan zatvor ne može zadržati jer se nisam
predao. Da bih u tome uspeo, sedam meseci sam se spremao za sedam sekundi
bega.
Mada sam imao prilike i ranije, nisam bio fizički spreman, sada sam se
spremio da i pored lošeg lečenja (slomljenog rebra, desne ruke i povrede
bubrega) istrčim pedesetak kilometara u dahu, ne spavam i ne jedem sedam
dana ili se gotovo jednom rukom spustim niz deset metara visok
gromobranski sprovodnik na Maksilofascijalnoj hirurgiji u Beogradu, u čemu
sam i uspeo. U ponedeljak sam primljen u bolnicu (6. marta), u utorak su
me operisali, a iznenada za sredu planirali da me vrate nazad u zatvor. U
bolnici nemaju svoje pidžame tako da mi je ostavljeno moje odelo koje sam
kada su mi našli neke pidžame stavio u moju kasetu. U bolnici je trebalo
da ostanem sedam dana, no nešto su sve ubrzali, pojačali stražu s
jednog policajca na dvojicu i patrolna kola koja su neprekidno kružila
oko bolnice. Čuvar u mojoj sobi je sa njima bio u vezi motorolom. Mada
sam bio pod totalnom anestezijom i tek operisan, znao sam da te noći
moram pobeći. Često sam ustajao do toaleta u okviru sobe, tu sam se
skidao go i tuširao hladnom vodom nekoliko puta kako bih se osvestio od
anestezije i došao sebi. Od operacije mi je glava bila kao balon i sva u
zavojima, čuvaru sam govorio da moram da hladim taj otok kako mi ne bi
stavio lance na noge, koje inače stavljaju. Normalno je da sam odglumio
totalnu malaksalost i uspavanost, što nije upalilo sa čuvarom druge
smene koji se od mene nije odvajao ni pola metra, ali sa trećom smenom
jeste, što mi je iskreno žao jer je čovek sasvim OK. Ali, nisam želeo
da prokockam tu noć za koju sam se pripremao sedam meseci. Kada je izašao
da odnese motorolu na punjenje u jednu od bolničkih kancelarija hitro sam
svu odeću odneo u toalet i stavio u veliku kesu za đubre. Kada se vratio
malo smo pričali, a onda sam ga zamolio da ode do medicinske sestre i
donese mi lek protiv bolova. Kako penicilin nisam smeo da primam, dali su
mi injekciju linkocina od koje sam imao blokadu mišića. Čim je izašao,
i pored ukočenih mišića, brzo sam se obukao i jednom budnom momku u
sobi rekao da ja sada brišem i zamolio ga da on samo ostane u krevetu.
Skočio sam na prozor i uspeo da se spustim onako kako sam i vežbao.
Momak koji je bio budan verovatno je mislio da sam skočio sa prozora jer
on nije ni znao za taj gromobranski sprovodnik. Bilo je negde oko 23:15.
Onda sam skinuo zavoje i promenio fizionomiju mada je to bilo jako teško
sa ogromnom oteklinom na obrazu. Ipak sam uspeo da dođem do ljudi koji su
mi pomogli da se stacioniram na sigurnom.
Kako gledate sada na "petrovdanski ustanak" u Valjevu i na
presudu?
Petrovdanski ustanak u Valjevu očigledno nije ugušen. Nije bio ni
kada su me zatvorili. Što se tiče presude od strane papske kongregacije
za doktrinu neokomunističkog veroslobizma i suzbijanja jeresi, ona je
imala ukrotiteljski zadatak. Bilo mi je zabavno gledati te protivurečne i
potčinjene smetenjake i Miloševićeve sluge kako nevešto pokušavaju da
zadovolje pravnu porudžbinu kojoj sam, kao i oni, znao ishod.
Zahvaljujući sudijama na mom suđenju, i sâm sam se postideo njihove
besmisleno obezvređene struke.
U odnosu na tromesečno školovanje Miloševićevih policajaca, sudije
su ipak obrazovani za posao u kojem primaju deset puta manje mesa od
malopre pomenutih. Roditelji su ih školovali da bi ih po selu uvažavali,
a i sami su mislili kako će se boriti za nezavisno sudstvo i pravdu. Nažalost,
sedeli su preko puta mene svesni da je više nevinosti u svim beogradskim
prostitutkama iz Picinog parka no u njima. Mogli su me osuditi tada i na
smrt, znao sam da ću uspeti da pobegnem jer sam to želeo.
Kad ste na mitingu u Valjevu prozvali vlast, prozvali ste i
opoziciju. Vlast i dalje vlada, opozicija se i dalje udružuje.
U verovatno najkritičnijem periodu Miloševićeve vladavine posle pada
Kosova, opozicioni lideri vraćaju stare dugove svome vođi kanališući
po ko zna koji put energiju građana u smeru koji nije škodljiv za njega.
Narod je nasedao kraljevima trgova, koji u svojim strankama vladaju kao i
Milošević: trgujući međusobno našim gradovima, preduzećima i životima.
Nemaju potrebe za bilo kakvom globalnom promenom u odnosu na vlast. Osećanja
opozicionih lidera za narodnu patnju davno su izbledela (kao i vođina),
jer su već godinama odrođeni od baze i uživaju dvorska uvažavanja svog
vođe. Zato ih ne shvatam ozbiljno. Njihova maratonska sastančenja
najbolji su pokazatelj davanja potrebnog vremena Miloševiću da ponovo
ojača i zapečati sudbinu Srbije uvodeći nas u neki novi rat. Mnoge će
bare narod u Srbiji morati da zamuti i iz njihovog mulja će i najkrupnije
ribe morati da izađu na površinu.
Šta u svemu tome valja činiti, i šta vi činite?
Razlozi mog bekstva iz zatvora i jesu želja da bar progovorim o stanju
naših stvari. Vlast i opozicija konstantno plaše svoje građane nekakvim
građanskim ratom, kako ga tobož oni sprečavaju nekim trpljenjem i
nekakvim izborima. Izbori u organizaciji vlasti, do kojih nikada neće doći
jer vlast jednostavno ne sme dozvoliti svoj poraz jesu farsa. Ono što
mislim da može zaustaviti srpsko zlo jeste svenarodni otpor.
Ideja građanskog otpora je ideja decentralizacije političke i bilo
koje moći, timski rad na uspostavljanju stabilizacije zemlje, autonomije
Vojvodine, Sandžaka, Kosova kao i gradske autonomije. Razlog mog ostanka
u Beogradu je upravo osnivanje građanskog otpora Beograda, što će se već
sledeće nedelje medijski obznaniti.
Na kraju jedno srpsko pitanje, pošto je ovo Srbija u kojoj i ono što
jeste pokazuje se da nije, recite nam da li ima ikakvih slutnji da je ceo
vaš slučaj "borba neprestana" ili ste, što bi se reklo,
"na zadatku" jer, kao što znate, u nas se uvek pita "ko
stoji iza njega"?
Kad me tako lepo pitaš, lepo ću i da ti odgovorim. Nisam nikada bio
član nijedne stranke, što znači da nisam iskompromitovan. Imam petoro
dece i stid me je da bar ne pokušam da se izborim za njihovu slobodu jer
ne želim taj posao njima da ostavim. Smatram to dužnošću svih očeva i
majki. Ako Bog da da uskoro oslobodimo ovu jadnu i napaćenu zemlju, ja
opet uzimam moje četke i boje pa odlazim na Ostrog da oslikam novi
manastir.
Iza mene i u meni stoji moj gnev prema zlu ma ko ga činio. To je i za
sada naš jedini zadatak koji moramo završiti. Da li smemo pred sobom,
pred istorijom osuditi svoju decu na večnu patnju jer nam se deca rađaju
i umiru u komunističkoj bedi. Dozvolimo li da i dalje Miloševićevo zlo
egzistira, bićemo odgovorni koliko je i on.
Dragan Todorović
