Mozaik |
Vreme broj 482, 1. april 2000. |
Prolaznost: Ian Dury (1942-2000) Čilager panka Smrt autora “himne” Sex & Drugs &
Rock’n’roll Bili smo jako,
bezobrazno, zapanjujuće mladi: neki od nas se još ni osmoljetke nisu
ratosiljali; Drug Tito se spremao u Havanu na kongres nesvrstanih,
poslednji državnički izlet u svom životu, a The Stranglers su se
spremali za koncert u Zagrebu, prvu de†nitivno Pravu Stvar u našim životima.
Slušali smo i divili se raznim mladim i besnim, raščupanim tipovima
poput Džonija Rotena ili Džoa Stramera, čvrsto verujući kako nas samo
korak deli od toga da i sami postanemo takvi. A onda se pojavio Ian Dury
(Jan Djuri), nekakav smešni, kratkonogi čilager i – sa sve onim
neopisivim cockney naglaskom – otpevao par totalno čudnih, totalno
drugačijih pesama – drugačijih od svega “klasičnog” što smo
prezirali, ali i od onoga-što-je-trebalo-da-bude-pank. Nešto kasnije, Dury je snimio razorni, himnični, mrtvace-oživljavajući
“manifest” Sex & Drugs & Rock’n’roll, neodoljivu pesmu
koju su znali i svi oni koji nisu ni čuli za njega, i tako postao jedna
od neupitnih “(sup)kulturnih ikona”. Za upućenije, Dury je bio nešto
mnogo više: autentičan umetnik koji je formu rokenrola ili punk/new
wavea koristio samo kao najpogodniji način za dopiranje do nešto šire
publike od onog koje bi imao da se ograničio na neku od kabaretskih
“arty” formi, kakvima je bio tako sklon, ili da je nastavio da se bavi
slikarstvom, što je bila njegova mladenačka preokupacija (pohađao je
nekoliko umetničkih škola). Unosio je u dominantno pankerski milleu duh
crossovera, slobodne mešavine žanrova i obogaćivao svoje briljantne
tekstove i teatralne nastupe s jedne strane intelektualnim cinizmom, a s
druge nepatvorenom liričnošću čoveka koji je umeo da peva o
gubitnicima i njihovim sudbinama na način bar jednako vredan, ali mnogo
manje “glamurozan” od onoga što je u Novom Svetu radio jedan Lou
Reed. A i jedno i drugo bilo je pravo svetogrđe za mlade pankere, ubeđene
da je svet začet juče, danom njihovog rođenja ili barem pankerske
inicijacije. Ali, to svetogrđe je neodoljivo privlačilo i širilo
horizonte... Djuri je tada imao već 36-37 godina i tegobnu biogra†ju za sobom; rođen
je 12. 5. 1942. u Upminsteru, Essex; od malena je bio telesno
hendikepiran; otac mu je bio vozač autobusa, i ubrzo se razveo od Ianove
majke; u Ianovom su životu svakovrsni “neuspesi” – ovo sa
konvencionalnog, “građanskog” stanovišta – bili i daleko brojniji
i daleko su duže trajali od perioda “slave”. Čak ni kada je bio
najpoznatiji, nije bio baš prepunih džepova niti se po bilo čemu
uklapao u stereotip “uspešnog čoveka” ili bar pripadnika
praznoglavog pop-establišmenta. Nije se, međutim, radilo o pehu nego o
programu: samo tako se može objasniti, recimo, činjenica da je odbio
ponudu slavnog Endrjua Lojda Vebera da napiše libreto za “Mačke”,
iako bi mu ovo donelo milione: “Ne podnosim njegovu muziku”, rekao je
Dury, ispravno smatrajući da to sve objašnjava. Ali je zato odlično
sarađivao, recimo, s autentičnim velikanom free-jazza Donom Cherryjem...
Posle tri odlična albuma (New Boots and Panties; Do It Yourself;
Laughter) koji dan-danas nisu izgubili baš ništa od svoje svežine i
inventivnosti, erotičnosti, pameti i šarma, Duryjeva karijera je tokom
80-ih zapala u ćorsokak: raspad grupe The Blockheads, nekoliko ne baš
uspešnih ploča, uloge u nekoliko †lmova, mjuzikl “Jabuke”... tokom
devedesetih, Dury se ipak polako “vratio u igru”, a u poslednjih
nekoliko godina je u potpunosti ličio na svoje najsvetlije kreativne
trenutke: turneje su mu bile vrlo uspešne, a i novi album Mr Love Pants
kritika je jednodušno proglasila “najboljim Djurijem u poslednje dve
dekade”. Nepobediva bolest je ipak osujetila mogućnost da učini još
više. Posle Duryjeve smrti, njegov 28-godišnji sin Baxter izjavio je:
“Uvek je sve radio onako kako je želeo, i čak je i umro kako je želeo.
Bio je on do samog kraja, s celim svojim dignitetom netaknutim do
poslednje sekunde.” Može li jedan sin nešto lepše reći o ocu, i može
li život jednog oca imati bolji i puniji smisao od ovog? T. Pančić |