Dokumenti: Politički tim 2000.
Crna Gora – strategija sprečavanja rata
Srpska opozicija mora pokazati da je, kad je u pitanju Crna Gora, daleko od “patriotizma” i “srpstva” kakve zagovara beogradska vlast
Od pre dva meseca u okviru Centra za antiratnu akciju deluje Politički
tim 2000. u kome se razmatraju strateška pitanja jugoslovenske politike,
s posebnim osvrtom na mogućnosti srpske opozicije da uradi nešto sama sa
sobom, kako bi mogla nešto i da promeni u društvu. Politički tim 2000.
na nestranačkoj osnovi okuplja stručnjake iz različitih oblasti.
Dokument koji u ovom broju predstavljamo čitaocima “Vremena” četvrti
je po redu. Prethodna tri bavila su se temama: kakva nam opozicija treba,
strategijom lokalnih izbora i opozicionim pristupom kosovskom pitanju. U
pripremi je dokument o odgovarajućoj strategiji opozicije prema međunarodnoj
zajednici. Svi dokumenti dostupni su na internet adresi www.caa.org.yu.
Stanje u SR Jugoslaviji dnevno se pogoršava. Tri su pokazatelja pogoršanja stanja. Prvi: otvaranje tri krizna žarišta s potencijalnim ratnim sukobom – Kosovo, Južna Srbija i Crna Gora. Drugi: dnevno gušenje nezavisnih elektronskih medija u gradovima Srbije uz istovremeno otvaranje nove režimske televizijske i radio stanice u Beogradu i Crnoj Gori. Treći: oklevanje zaplašene opozicije koja ne preduzima adekvatne mere sa ciljem da se suprotstavi režimu. Stvarni otpor ne uspevaju da pruže stranke, već politički aktivisti i građani u opštinama. Taj trend nestranačkog pokreta otpora sve više će jačati.
Malo je verovatno da režim želi da istera Crnu Goru iz Federacije i stvori novu državu u kojoj bi bio obezbeđen višegodišnji mandat za Miloševića. Smanjivanje države smrtno slabi režim, a odlazak Crne Gore značio bi i konačan poraz ideje o Velikoj Srbiji na kojoj je režim izgradio svoju moć.
Režim u osnovi ima dva scenarija za Crnu Goru. Prema prvom, blažem, režim će držati Crnu Goru pod stalnim pritiskom i blokadom s namerom da politički likvidira njeno reformsko rukovodstvo, pre svega uz pomoć snaga iz Crne Gore. Početak političke eliminacije mogli bi biti ovogodišnji savezni izbori. Po drugom scenariju planira se upotreba sile: priprema se njena primena preko medija i traži povod kako bi Vojska Jugoslavije i njene paravojne formacije stupile u dejstvo i izvele vojni udar “svršenog čina” bez otvaranja ratnog sukoba.
Moguće je pretpostaviti da režim priželjkuje ispunjenje prvog scenarija, ali ako on ne uspe, stupiće u dejstvo drugi scenario – vojna intervencija u Crnoj Gori.
Međunarodna zajednica vodi politiku "hlađenja" kriznih žarišta, pa i onog u Crnoj Gori – pritiska albanske ekstremiste da smanje nerede na Kosovu, "hladi" ideju o nezavisnosti Crne Gore i zastupa ideju da će se problemi rešiti posle pada režima u Beogradu. "Hlađenje" situacije radi sprečavanja ratnog sukoba trebalo bi da bude praćeno ekonomskom podrškom predsedniku Đukanoviću kako bi politički preživeo. Ako bi S. Milošević ipak preduzeo vojnu intervenciju, međunarodna zajednica se ne bi bar u prvom momentu vojno umešala.
Crnogorska vlast teži ka konsenzusu unutar Crne Gore – ne forsira nezavisnost Crne Gore (referendum), postupa maksimalno oprezno da bi izbegla provokacije. Ova varijanta bi imala izgleda na uspeh pod dva uslova: ako bi bila ekonomski podržana i ako bi vlast bila dovoljno čvrsta i dobro organizovana da se, ukoliko dođe do intervencije, vojno odbrani bar u prvim momentima.
Situacija gura crnogorsku vlast ka poziciji nezavisnosti, bilo da je na tu poziciju gura režim iz Beograda, bilo unutrašnji ekstremisti. Javno mnjenje Crne Gore ne podržava poziciju nezavisnosti. Ono se deli na tri trećine – jednu koja je protiv secesije, jednu koja je za secesiju, i trećinu koja je (još) neodlučna, odnosno ostanak Crne Gore u Jugoslaviji uslovljava preuređenjem Federacije. Uz takvo stanje stvari, guranje referenduma moglo bi voditi ka unutrašnjem ratu, jer se Republika deli na one koji su za trajnu vezu sa Srbijom i one koji su za nezavisnost. Posledice građanskog rata bi bile nesagledive i, u krajnjoj konsekvenci, samouništavajuće. Tu situaciju sada koristi režim u Beogradu, s ciljem da "zavede red" u neposlušnoj Republici.
I građani Srbije i građani Crne Gore misle da je federacija najbolje rešenje za njihove republike, s tim što u javnom mnjenju Srbije takvo mišljenje ima dve trećine građana, a u javnom mnjenju Crne Gore nešto oko jedne polovine građana. Međutim, imidž DPS-a i njenih lidera u mnjenju Srbije je sve nepovoljniji: oni se – prvenstveno među pristalicama vladajuće koalicije u Srbiji, ali i među pristalicama opozicionih stranaka – sve više opažaju kao stranka i lideri koji vode Crnu Goru u secesiju, odnosno da su odustali od zajedničkog delovanja sa opozicijom Srbije na promeni vlasti u Jugoslaviji. Više od trećine građana Srbije, u ogromnoj većini pristalice opozicionih stranaka, smatraju da bi Crna Gora trebalo da ostane u Federaciji, ali pod uslovom da se promeni vlast u Srbiji. Tročetvrtinska većina građana obe republike smatra da Vojska Jugoslavije ne bi trebalo da interveniše u slučaju otcepljenja Crne Gore, ali kada građani Crne Gore procenjuju kako bi se Vojska Jugoslavije doista ponašala, trećina veruje da bi intervenisala, trećina da ne bi, a trećina se uzdržava od procene.
Polazeći od mišljenja građana i dugoročne vizije o odnosima Srbije i Crne Gore koji isključuju pritisak koje sada vrši režim Slobodana Miloševića, demokratska opozicija u Srbiji bi trebalo da se opredeli za strategiju konkretne (akcione) odbrane demokratskog identiteta Crne Gore – vodeći dve akcije prema njoj. Jedna bi bila dugoročna i oslanjala bi se na dogovor oko zajedničke države u kojoj bi bilo mesta za visok stepen samostalnosti Crne Gore i Srbije, usaglašavanje jedne po jedne zajedničke državne funkcije. Idealno bi bilo da se dogovori jedno neortodoksno rešenje, a dobar početak za dogovor je postojeća Platforma koju je Crna Gora već predložila. Ovaj pristup se zasniva na dobrobiti oba naroda i obe republike, na pomešanosti naroda, njihovoj stvarnoj vezanosti, na ekonomskim i bezbednosim interesima, ali i na iskrenom odustajanju Srbije da tretira Crnu Goru kao još jednu “srpsku zemlju” pod vlašću Beograda.
Druga akcija je konkretna i ogleda se u sprečavanju rata doslednom i upornom kritikom režima zbog ekonomske i svake druge blokade Crne Gore, provociranja sukoba, kršenja Ustava, zloupotrebe Vojske u "disciplinovanju" crnogorske vlasti. Opozicija bi trebalo da odbaci svaki avanturizam i ekstremizam. Na primeru Crne Gore, opozicija u Srbiji ima priliku da pokaže svoju principijelnost, privrženost demokratskim idealima, odnosno da pokaže da je različita u shvatanjima “patriotizma” i “srpstva” koje zagovara vlast u Beogradu. Osnovno je da opozicija u Srbiji svim legalnim sredstvima brani slobodu političkog opredeljenja Crne Gore i njenih građana. Time bi se uspostavila i jasna linija borbe za demokratsku Srbiju, bez koje nema mira u regionu niti budućnosti za građane Srbije i Crne Gore.
