Vreme broj 483, 8. april 2000.

Politika i fasada

Srpski grafiti

"Grafit jeste dijalog, pre svega sa vlastima i drugim autoritetima, on se ne piše toliko da bi popularisao neku ideju već da bi iznervirao. On je istovremeno i sredstvo iskazivanja za nekoga ko nema mogućnosti da na drugačiji način izrazi svoje mišljenje", kaže za "Vreme" dr Milena Dragićević-Šešić sa Fakulteta dramskih umetnosti

Izvesni Jura Stublić, propovednik iz Sesvetskih Kraljevaca, svojevremeno je pevao: "Istina piše na zidu crvenom bojom kao krv". Kako je krenulo, u Srbiji će uskoro zidovi biti jedini "medijski prostor" za slobodno izražavanje mišljenja, bolje reći neslaganja. Silni grafiti, u rasponu od "Grobari su p...e", preko "Mica voli Žiku", pa do onog koji nekog Vučića eksplicitno dovodi u zakonom zabranjenu vezu s ovčicama, preplavili su grad. Studentski, odnosno narodni pokret "Otpor", ovde je postao poznat upravo po grafitima.

POKRET OTPORA: "Mi ne znamo ko piše grafite po gradu, mi s tim ljudima nemamo ništa ha, ha, ha", veli Ivan Marović, jedan od aktivista "Otpora". "Grafitiranje je novi vid političkog marketinga koji u Srbiji nije bio korišćen od Drugog svetskog rata. To je aktivnost s kojom je 'Otpor' krenuo i zgodna je zbog toga što je jednostavna za izvođenje i što su poruke trajne – treba da se skupi ceo kućni savet ako želi da prekreči zgradu. Zajedničko svim grafitima jeste to što na njima nema mnogo teksta, a ponekad je tu samo pesnica koja sama po sebi predstavlja poruku. Ljudima je neprijatno kada vide tu pesnicu, jer ih ona suočava sa situacijom u kojoj žive. Osim toga, ona pokazuje da je otpor – odgovor. Mislim da su grafiti vrlo dobro primljeno osveženje u situaciji opšte zasićenosti plakatima. Zato sada i kad radimo plakate oni pomalo liče na grafite. Inače, mlađe generacije po definiciji razumeju poruku stisnute pesnice, dok ona kod starijih izaziva pozitivne asocijacije u vezi sa pokretom otpora iz vremena nemačke okupacije."

E sad, muka je u tome što se kojekakve fantomske (ili postojeće, svejedno) omladinske organizacije JUL-a i raznih patriotsko-komunističkih družina ubiše dokazujući da je pesnica "Otpora" skrnavljenje sakrosanktnih simbola međunarodnog radničkog pokreta, pljuvanje po "svim na zemlji kletima" etc. Za sada, međutim, nisu tražile nadoknadu na ime autorskih prava, zadovoljavaju se pisanjem što ne znači da nemaju prilično moćne saradnike u borbi protiv studentarije koja se bavi narečenom blasfemijom. 

"Za izvođenje akcije koju popularno zovemo 'Širenje simbola i ideje' potrebna je dobro organizovana grupa, pre svega zbog opasnosti od policije, kaže drugi aktivista "Otpora" Branko Ilić. "Ja, nažalost, nisam imao sreće, pošto su mene i neke moje drugove pre možda mesec dana, dok smo pisali poruke blizu Saborne crkve, uhapsili i malo pesničili (po sistemu tražili ste pesnicu – evo vam je, prim. aut.). Mislim da pisanje grafita ima neki psihološki efekat, pošto mi radimo ono što građani Srbije ne smeju, ali bi želeli da rade. Po unutrašnjosti Srbije naša akcija izaziva efekte maltene veće nego NATO bombardovanje: znam da se, na primer, u Čajetini ili u Arilju skupi po dve ili tri hiljade ljudi da u neverici gleda grafite ispisane po zgradama MUP-a ili lokalnih odbora SPS-a. Onda počnu i sami da to rade. Zanimljivo je da, osim studenata i srednjoškolaca, grafite pišu i naši roditelji koji u ideji 'Otpora' vide jedini logičan odgovor. Ovaj način je efektniji od deljenja letaka ili plakata, pošto se dešavalo da, kada nekog od nas uhapse, sutradan osvanu isti ti naši grafiti koje pišu neki nama nepoznati ljudi. Dakle, uspeli smo da na neki način izbijemo taj strah iz ljudi, tako da oni svoje nezadovoljstvo izraze, ako nikako drugačije, bar tako što će napisati poruku."

Ivan Marović još dodaje da je prednost grafita u onome što naziva njihovom sveprisutnošću, pošto, za razliku od plakata za koje se zna da ih je neko morao naštampati i da dolaze iz nečije "centrale", grafiti upućuju na samoinicijativu, dakle na spontanost. On otkriva tajnu da je najbolje pisati ih plavom bojom, jer se poruka može pročitati čak i kada je prekrečena. Inače, rekorder u disciplini pisanja grafita je neki Novosađanin koji je s jednom bočicom auto-laka uspeo da u Zmaj-Jovinoj ulici iscrta čak 70 pesnica, što nije zanemarljivo kada se zna da jedna bočica košta od 30 do 90 dinara.

SPONTANA INICIJATIVA: Kada je reč o stranačkim podmladcima, pristup ovom pitanju nešto je drugačiji: oni su po definiciji primorani da budu ozbiljniji, na kraju krajeva, odgovornost za eventualni poraz demokratskih snaga na izborima nose političke stranke a ne nevladine organizacije. Predsednik Kluba mladih Srpskog pokreta obnove Nemanja Ćirilović veli da, pošto u Beogradu njihova stranka drži vlast, njene junoše nastoje da ne ruže fasade, već grafite pišu po "mestima na kojima je to dozvoljeno", mahom po tarabama oko gradilišta:

"Grafiti se mnogo više pišu po gradovima u unutrašnjosti Srbije, pošto je reč o vidu 'gerilskog rata' protiv nečeg lošeg. Tamo naši članovi pišu grafite mahom lokalnog ali i opšteg karaktera. Parole su najčešće u funkciji popularisanja stranke: 'Vuče, Vuče', 'Svi, svi', ali ima i onih malo bezobraznijih u stilu 'Slobo, p...do, Kosovo si izdo' i sličnih. U Nišu je na meti načelnik SUP-a koga zovu Skakavac, u Leskovcu znameniti Žika Žmigavac, često se smišljaju posprdni stihovi na njihov račun... Najčešće se koristi crna boja, pošto se teško nalazi boja stranačke zastave. Inače, nemamo ekipe koje to organizovano rade, najčešće je reč o ličnoj inicijativi nekih naših članova. Mislim da grafiti postižu određeni efekat, ali je nama ipak važnije lepljenje plakata." 

Dušan Proroković, predsednik Saveza demokratske omladine Srbije (SDOS), podmlatka Demokratske stranke Srbije, veli da su grafiti jedan od legitimnih instrumenata političkog marketinga, naročito u zemljama jugoistočne Evrope:

"Mi nikada nismo organizovali pisanje grafita, ali su neki naši članovi samoinicijativno to radili. Njihovo iskustvo pokazalo je da mnogo više efekta imaju grafiti 'opšteg karaktera', poput onog 'Isključi RTS, uključi mozak', nego oni na kojima su simboli ili ime stranke. S obzirom na činjenicu da je Beograd zbog urbanističkog, građevinskog, saobraćajnog i sveopšteg haosa ružniji na kraju nego na početku ovog veka, mislim da se pisanjem po fasadama zgrada potencijalni glasači samo odbijaju. Ipak, iskustvo grčkog PASOK-a pokazuje da su poruke po stenama kraj puta ili u klisurama duž železničkih pruga relativno efikasne, ali je pitanje koliko je to kod nas izvodljivo zbog policijske represije. Ne pada nam na pamet da rizikujemo da bilo koji naš član dobije batine ili da bude uhapšen zbog jedne ipak marginalne aktivnosti kao što je pisanje grafita."

DNEVNA POLITIKA: Politički grafiti, bar kod nas, do sada nisu bili predmet ozbiljnijeg naučnog istraživanja, ali dr Milena Dragićević-Šešić, profesor menadžementa u kulturi i teorije medija na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti, u razgovoru za "Vreme" zapaža da je uticaj grafita ograničen, jer ljudi prihvataju one sa kojima se slažu, dok one druge ocenjuju kao vandalizam:

"Konzervativni ljudi svaki grafit doživljavaju kao nešto što ugrožava estetsku sliku grada. Neki, opet, misle da su grafiti najdemokratskiji oblik izražavanja, sve dok ne naiđu na poruku s kojom se ne slažu. U našem ispolitizovanom društvu, čak i u grafite koji nisu pisani s namerom da se uputi politička poruka učitava se političko značenje. Na primer, svake godine brucošima dajem zadatak da odaberu neki grafit koji najbolje oslikava duh Beograda i da ukratko obrazlože svoju odluku. Iz godine u godinu ponavlja se onaj čuveni: 'Svega ovoga ne bi bilo da je Pera na vreme otišao u policiju', ali je zanimljiva raznolikost tumačenja, kao i činjenica da ga studenti često doživljavaju kao – političku poruku. Mislim da grafiti u kojima se direktno, bukvalno i banalno populariše neka politička stranka samo iritiraju građane i, čak, odbijaju one koji su neutralni. Po nekim mojim saznanjima, politički grafit ne može da deluje na ljude suprotnog mišljenja."

Sagovornica "Vremena" ukazuje na činjenicu da grafiti bujaju u totalitarnim društvima, kada se pišu skriveno, u znak protesta, kao i u revolucionarnim periodima, od Francuske buržoaske revolucije, preko "velikog oktobra", pa do "gibanja" 1968. godine i znamenitog "Budimo realni, tražimo nemoguće" ili domaćeg "Dole crvena buržoazija":

"Grafit jeste dijalog, pre svega sa vlastima i drugim autoritetima, on se ne piše toliko da bi popularisao neku ideju već da bi iznervirao. On je istovremeno i sredstvo iskazivanja za nekoga ko nema mogućnosti da na drugačiji način izrazi svoje mišljenje. S druge strane, grafiti su i oblik komunikacije sa sugrađanima sličnog senzibiliteta i često predstavljaju indirektnu poruku posvećenima. Konkretno, beogradski grafiti su često pomalo zagonetni i komplikovani, mada najveći broj grafita nastaje kao reakcija na dnevne događaje, dok je manje onih sa porukama, da tako kažem, globalne sadržine."

MINISTARSKE AVLIJE: Teodora Tabački, predsednik Političkog saveta Socijaldemokratske omladine (podmladak Koraćeve Socijaldemokratske unije), poznata je kao jedna od četiri prve žrtve pisanja po zidu (o hapšenju četvoro studenata zbog crtanja kasnije znamenite pesnice krajem pretprošle godine "Vreme" je već pisalo). Ona ne voli da se priseća tog događaja, insistira na činjenici da nije članica "Otpora" i u razgovoru za "Vreme" objašnjava:

"Prvobitna ideja bila je da se po gradu iscrtaju pesnice pod uslovom da ostane skriveno ko to radi. Čini mi se da je poruka time što se saznalo ko je crta pomalo izgubila na subverzivnosti, dakle i na eventualnom uticaju."

Ovo je živa istina. Kod nas je manje poznat događaj s jeseni 1911. godine kada je mlađani saradnik tadašnjeg "Dnevnog lista" Ivan Zrnić u bašti hotela "Moskva" otkrio nekolicini svojih kolega (i vršnjaka) da priprema sopstveni list "Jutro", koji će za početak privući pažnju publike objavljivanjem u nastavcima petparačkog italijanskog romana koji se bavio oficirima-zaverenicima iz Garibaldijevog doba. Njegovom kolegi, Vojinu Puljeviću, palo je na pamet da se feljton, na čijem naslovu – "Crna ruka" – je insistirao, reklamira tako što bi se platio jedan radnik štamparije "Dnevnog lista" da tokom noći obiđe grad s kantom štamparske boje i da otisne šaku na kućama svih ministara postojećeg kabineta. Rečeno – učinjeno. Neviđena frka koja se digla u policiji malo se stišala kada je feljton počeo da izlazi, ali se produžila pošto su čitaoci u događajima opisanim u romanu prepoznavali aktuelno gloženje između vlade i oficira okupljenih u organizaciji "Ujedinjenje ili smrt" koji su osam godina ranije kralja Aleksandra Obrenovića i onu njegovu skratili za glavu. Mada su sve činili da saznaju ko im dade tako neprimeren nadimak, "crnorukcima" to, bar po svedočenju neposrednog učesnika atentata Božina Simića, nikada nije pošlo za rukom. Da su ga našli, prošao bi gore nego "otporaši" u MUP-u. Poređenje je ipak neumesno – čik nek neko proba da u jednoj noći obiđe sva mnogobrojna ministarska staništa, a da ga pri tom ne uhapsi neki od silnih policajaca grada Beograda. Malo morgen.

Uroš Komlenović