Čovek sa sela
Šta će pametnom čoveku bazanje po svetu?
Dok se Ivica Dačić,
Vladimir Štambuk i još neki istaknuti i “sankcionisani” predstavnici
centrale globalnog Pokreta za očuvanje Starog svetskog poretka švrćkaju
po Marselju – zahvaljujući bezgraničnom humanizmu i renesansi
Interparlamentarne unije – Mihalj Kertes zvani Bracika, šef svih ovdašnjih
carina i carinika, radi u znoju lica svog. Dobro, život je nekom majka a
nekom maćeha, to smo i ranije znali. Međutim – jok: g. Kertes se uopšte
ne žali na svoju sudbinu, niti se oseća lično pogođenim time što mu
je (sankcijama EU) uskraćena mogućnost putovanja u inostranstvo. Upitan
(v. “Blic News” od 5. 4. 2000) da li mu “poslovno i lično” smeta
ova zabrana ulaska u sve zemlje koje se ne zovu Mjanmar, Laos ili nekako
slično, najpoznatiji Bačkopalančanin skromno uzvraća: “To mi nimalo
ne smeta. Nemam potrebu da idem u inostranstvo. Ja sam čovek sa sela i
zadovoljavam se onim što imam u svojoj zemlji”.
Znam mnoge površne antirežimske kritičare koji će na ovom mestu uskliknuti (s ljubavlju): kiselo je grožđe! Išli bi oni i te kako, kroz iglene uši bi se provlačili... Ovo, međutim, pokazuje temeljno nerazumevanje korena srpske anticivilizacijske revolucije, čiji je svojevremeno istaknuti prvoborac bio i ovaj živopisni Mađar. Tačno je, naime, da se predstavnici “bizmismenske” i dendi sekcije Nomenklature osećaju žestoko uskraćenim zbog toga što im je zabranjeno da obilaze svoje švajcarske sefove i račune ili da štrapaciraju po Monparnasu, ali ovi likovi su ionako samo pomoćna kasta, serviseri revolucije koji su, doduše, neophodni “na ovom stepenu razvoja”, ali koji nipošto ne predstavljaju pravo oličenje Novog Srpskog Čoveka, pompezno promovisanog krajem osamdesetih. S g. Bracikom stvari stoje drugačije: njemu treba verovati. Sve što je ljudima ovog kova potrebno iz inostranstva ionako može da se uveze (po “kvotama” i “kontingentima”), pa i nema nekog naročitog razloga da se čovek himself muči i lomata po stranim zemljama gde se ionako zabrinjavajuće učestalo upotrebljavaju strani jezici. Uostalom, koj’ ćeš pa u Londonu – da gledaš Muzej voštanih †gura?! Imaš to i u zgradi Vlade, i to bez plaćanja ulaznice.
Šef Miloševićevih carinskih graničara izrekao je, dakle, jednu duboku istinu čije dalekosežnosti svakako nije svestan. Cela ideja palanačke revolucije bila je upravo u tome: Mi, pošteni i čestiti Ljudi Sa Sela, preuzimamo stvar u svoje ruke; ako Slovenci i ostali pederi hoće Evropu zdaj, to je njihov problem; sve što, pak, Mi želimo jeste da budemo pušteni na miru da slobodno i neograničeno budemo Mi, presrećni u tom svom nedvosmislenom, samo(za)dovoljnom, ne-bastardnom Mivstvu, u toj komfornoj idili vremensko-prostorne nepokretnosti, u savršenoj tišini nekomunikacije u blaženom odsustvu Drugog. Stvar je, dakle, čisto “civilizacijska”: u duhovno-emotivnom kosmosu rasnog Palančanina “inostranstvo” je prazno mesto, neprivlačni bezdan onostranog. “Antibirokratska revolucija” i uspon sadašnje Nomenklature u tom su smislu samo “ozakonili” zatečeno stanje duhova, stanje koje “modernizacijski” projekt “mekog”, titoističkog komunizma – udobno, “klijentski” uglavljenog između velikih sila – jedva da je uspeo da načne. Zato je i tanka glazura kontrolisanog jugoslovenskog “kosmopolitizma” tako brzo i lako spala sa ovdašnjih ljudi: to je za većinu ionako bio višak mogućnosti s kojim nisu znali šta da započnu. Uostalom, i sada već mitska “otvorenost” zemlje čiji pasoš vam je omogućavao da idete kud vas je volja u praksi je korištena krajnje umereno: za “tipičnog Srbina” titoističke ere “inostranstvo” je počinjalo i završavalo se u Trstu, mestu gde je mogao da pazari farmerke i patike i tako zadovolji sve svoje potrebe za onim-čega-nema-kod-kuće. Dalje od Ponte Rossa počinjala je terra incognita, privlačna samo za pustolove i protuve s kojima ne treba imati posla. Pošto se u međuvremenu sve nekako skupilo, sada je i Trst postao beskrajno dalek, pa je krajnji domet današnjeg homo serbicusa hodočašće do Segedina, po vajkrem i ćureće salame. Štaviše, većina i to obavlja preko predstavnika, ograničavajući svoje “komuniciranje s inostranstvom” na čeprkanje po tezgama subotičkog buvljaka. Tako je i sam čin †zičkog izmeštanja iz zemlje de†nitivno “obesmišljen”, ukinut, osujećen. Uostalom, nije slučajno da i one koji pokušaju da izađu iz zemlje za to čeka simbolička kazna u vidu plaćanja “izlaznice”. Visina iznosa tog harača savršeno je nebitna: samo njegovo postojanje je “znakovito” kao simbolička taraba, kao idealan autoportret društva u kojem je samodopadni Čovek Sa Sela – prezadovoljan svojim okamenjenim, večito perpetuirajućim ovde i sada – ostvario svoju Utopiju.
Titoizam je vešto balansirao i izvozio svoje socijalne probleme i viškove radne snage, stvorivši tako jednu od najbrojnijih klasa gastarbajtera na evropskom kontinentu. Međutim, sve do nastanka “trećeg talasa” emigracije s početka devedesetih, glavninu gastarbajterskog sveta činili su arhetipski Kertesovi Ljudi Sa Sela (gde je ”selo” “svetonazorna” a ne geografska činjenica), pragmatični autisti koji su gledali da taj famozni Svet iskoriste kao svojevrsnu kasicu-prasicu za svoje fantazije, a da pritom ne “izgube” ništa od svoje (“prazilučke”) civilizacijske unikatnosti. Otuda je savršeno normalno i veoma često da upoznate, recimo, čoveka koji je dvadeset godina proveo u senci Ajfelove kule, a da mu se baš ni po čemu ne “poznaje” da je ikada mrdnuo igde iz Mrčajevaca. O tome da francuski govori loše skoro koliko i srpski da i ne pričamo. Zato ti ljudi ne samo da su “otišli samo zato da bi se vratili”, nego bi se moglo čak reći da i nisu nikuda otišli: njihovo telesno prisustvo u “svetu” je žalosna ekonomska nužnost koja će biti nadoknađena još fanatičnijom “idejnom” odanošću “seljačkoj” splendid isolation kao neupitnom sistemu vrednosti. Ova endemska bolest glave zahvata i obrazovanije slojeve – Kertesovu civilizacijsku sabraću sa koje je “vrtlog istorije” devedesetih oduvao slojeve “kosmopolitske” šminke – i otuda ona gnjecava “danojlićevska” bolećivost prema zlu i zločinu domaće proizvodnje.
Ugledni g. Bracika, dakle, nipošto ne laže i ne pretvara se kada kaže da ga EU-sankcije pogađaju koliko i sudbina kornjača na Galapagosu; Novi Srpski Čovek, kao autentični izdanak trećesvetskog mentaliteta, ne poseduje ključ za odgonetanje “samosvrhovite” vrednosti (u)poznavanja Drugog: u tom poretku vrednosti, ostatak kosmosa postoji samo radi nadopunjavanja naših materijalnih potreba, a to se lako podmiruje viskijem, salamom, đinđuvama i džidža-bidžama. Sve ostalo je Tamna Strana, preteće Ništavilo, Had, antisvet u kojem Čovek Sa Sela može da participira samo po cenu gubitka identiteta. A endemski “identitet” je ionako jedino što poseduje, i što ne podleže carinjenju.
Teofil Pančić
