Film: 02:06 Anatomija bola
Pobuna protiv ćutanja
Jedan film postao je simbol vremena u kome život ima
vrednost nemoćnog sleganja ramena, zabrinutog njihanja glavom, začuđenog
dizanja obrva ili nehajnog odmahivanja rukom. Tamo gde se na smrt reaguje
gestovima, pogibija radnika Radio-televizije Srbije ne znači ništa ni
policiji, ni sudstvu niti političkim institucijama, osim kada se ne
koristi kao sirovi materijal za podršku jednog interpretativnog modela
kojim se objašnjava ono što je zamenilo prošlogodišnje proleće. Stoga
slučaj onih koji su te noći pušteni niz maticu vlastite sudbine, gde tužni
"slučaj komedijant" bira onog koga neće povući za rukav dok
se teška betonska greda obrušava ka njegovom štićeniku, ostaje za budućnost
jedino transponovan u svet umetničkog dela 02:06 Anatomija bola Janka
Baljka.
Kada ne funkcionišu političke institucije, njihovo celokupno okruženje
postaje politično. Politika više nije u parlamentu već u ekonomiji,
medijima, školstvu ili kulturi. Zamrznute slike događaja novije istorije
su zbog neprihvatljivog sadržaja po narodno zdravlje proterane u knjige,
pozorišne predstave i filmove, jer tamo manje uznemiravaju i bole.
Estetsko se pomešalo sa političkim, i to je bio jedini način da ostane
neko neposredno svedočanstvo o događajima koje polako prekiriva belina
jedne ideološke interpretacije.
Umesto hladnih činjenica istorije, za budućnost je ostala jedino umetnička
istina, čekajući vreme kada će se oni koji odlučuju u političkim
institucijama usuditi da pogledaju njeno lice.
S. Kostić
Svaki drugi epilog
47. festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma osim onog kakav se
zbio prošlog ponedeljka u sali Doma sindikata u Beogradu predstavljao bi
možda nepravdu, ali sigurno ne bi bio toliko iznenađenje. Jer, žiri je
za pobednika festivala jednoglasno proglasio film 02.06. Anatomija bola,
dok je nagradu za najbolju režiju dobio Radivoje Andrić za film Je l'
bombarduju kod vas?. Oba filma snimljena su u produkciji Free B92 i ANEM.
"Nagradu nisam očekivao", kaže za "Vreme" reditelj pobedničkog filma Janko Baljak. "Bio sam iznenađen već samom činjenicom da je film uvršten u zvaničnu selekciju za nagrade, smatrao sam da je to čudo i utoliko je ovo priznanje još veća satisfakcija. Na dodeli nagrada publika je klicala ne samo filmu, već i žiriju."
Producenti su oklevali da prijave film u zvaničnu konkurenciju pre svega zbog činjenice da festival finansira država, a da se ono što je sadržaj Baljkovog dokumentarca sadašnjoj vlasti ni najmanje neće dopasti.
Reč je, naime, o filmu koji se bavi prošlogodišnjim bombardovanjem, ali samo jednom, vrlo određenom bombom i samo jednom, vrlo određenom metom – zgradom RTS-a u Aberdarevoj ulici u Beogradu. Kako stoji na samoj špici, film je posvećen onima koji su te noći, 23. aprila 1999, bili žrtve.
"Film pokreće pitanje odgovornosti, smisla svega što se desilo u RTS-u, odgovornosti za ono što nije učinjeno, što ti ljudi nisu bili sklonjeni iz zgrade, što se njihovom tragedijom i nesrećom manipulisalo", izjavio je Janko Baljak pred premijeru filma.
Na samom početku filma je i jedini zvučni detalj, zavijajanje sirena. Muzike u filmu nema, ako se izuzme crkveno pojanje na paratsosu i prilikom osveštavanja spomenika u Tašmajdanskom parku, u "Aleji žrtvovanih", kako tada neko reče. Nema ni komentara, ni takozvanog "of teksta", samo reči onih koji su tu noć preživeli u zgradi u Aberdarevoj i onih koje je taj događaj zavio u crno.
"Pored ratne propagande ovog medija, nije bilo nikakvog vojnog opravdanja za bombardovanje zgrade RTS-a. NATO nije upozorio civile. Zgrada je smeštena u gusto naseljenom gradskom jezgru. Osoblje u njoj se nalazi 24 časa dnevno. Bio je to potpuno nepotreban napad", citiran je na početku filma deo izveštaja organizacije Human Rights Watch.
"Sa NATO-om nemam ništa, to se mene ne tiče, čak ne znam ni šta je to", kaže u filmu Kuzman Stoimenovski otac poginulog Darka. "Poslao sam sina da radi kod Milanovića i Komrakova i hoću da kažu šta su preduzeli za moje dete."
Prilikom prvog prikazivanja filma 02.06. Anatomija bola, publika u sali je na svako pominjanje imena čelnika RTS-a ili njihovo pojavljivanje na platnu reagovala žestokim zvižducima. Ponajviše prilikom pojavljivanja Tatjane Lenard dok sa znakom "target" na reveru svog kostima čita deo famoznog komentara kojim "prkosi" neprijatelju:
"U našim redakcijama, montažama, studijima, na predajnicima, provodimo dane i noći. Neka Klark puca. Mi ga čekamo. Obaveštavamo ga da smo u Takovskoj 10. Da baš ne kažemo na kom stepenu geografske širine i azimutu. Neka to sam pronađe."
"Ona to pročita, sede u kola i ode. I ona i onaj Rica, Ristić onaj", kaže Dragan Medić, otac poginulog Siniše čije telo do danas nije pronađeno, baš kao ni telo Dragorada Dragojevića.
"Mi se pitamo šta mi da radimo, da li da idemo u sklonište", nastavlja Sinišin brat Miroslav koji je te večeri takođe bio u zgradi RTS-a. "Kako ova – pročita i ode."
Film stavlja tačku na sumnje u autentičnost priče o tome kako je jedan od urednika, Dušan Vojvodić, pred samo bombardovanje došao i iz zgrade odveo svoju ćerku. "Natalija se malo uznervozila", kaže jedan od ljudi koji je te večeri bio u zgradi u Aberdarevoj. "Njene reči neću nikad zaboraviti, a bile su: 'Nemojte ništa da me pitate, dovoljno ste veliki da shvatite šta ovo znači. Samo mogu da vam kažem da ja neću biti u ovoj zgradi za vreme uzbune'."
Gde su prvi ljudi RTS-a bili te noći pitanje je koje se samo jednom postavlja tokom filma, ali koje je tu negde sve vreme njegovog trajanja i koje gledaoca ostavlja zapitanim i kada se svetla u sali upale.
"Došli su
desetak minuta posle. Relativno su brzo došli. Gde su bili – ne
znam", kaže jedan od svedoka.
"Jedan snimatelj nek stavi ovde stativ. Nek sve vreme snima! Nek mu donesu deset kaseta! Nek nađu", prati kamera Milorada Komrakova koji izdaje naređenja ispred ruševina iz kojih spasilačke ekipe izvlače žrtve.
"Zašto nisu evakuisani, ja bih volela da mi rukovodstvo RTS-a odgovori", kaže u filmu Gordana Stukalo čiji je muž poginuo pod ruševinama, postavljajući tako jedno od najvažnijih pitanja kojima se film bavi. Da li se tragedija mogla izbeći ili je reč o svesnom žrtvovanju ljudi, a potom manipulisanjem čitavim događajem u onom što se ovde smatra "propagandnim ratom"?
"Dvadest pet godina uložiti u dete, pa nisam ja uložio u ovu pikslu", govori Kuzman Stoimenovski. "Hiljadu puta sam mu zakidao, nisam imao dovoljno da mu pružim, ali sam ga izveo na put. To je čovek, to nije dete, to je čovek. To su ljudi koji su tamo poginuli. Ko je to sebi mogao da dozvoli, takav luksuz da se igra nečijim životima? Ko je to mogao da dozvoli!?" Potresni snimci sa sahrane šestoro poginulih naterali su suze na oči mnogima u sali.
"Znao sam da će se to desiti", kaže za "Vreme" režiser Janko Baljak. "I mi smo plakali u montaži dok smo radili film, dok smo gledali materijal. Razbio nas je. Bila je to neka vrsta katarze kroz koju smo prošli. Plašili smo se kako će to sve ispasti, igrali smo na tankoj žici između autentičnih emocija koju ta priča nosi i opasnosti da skliznemo u patetiku. Moja najveća satisfakcija, ako se tako može reći, bila je reakcija porodica poginulih. Kada smo sve završili, pre nego što je bilo ko video film, odneo sam im kasetu da je zajedno pogledaju. Osećao sam užasan strah od toga kako će oni, posle svega što im se dogodilo, doživeti čitavu priču. Film su gledali uveče i celu noć se nisu javili. Mislio sam da je čitava stvar propala, ali su mi ujutru rekli da jednostavno nisu imali snage da se jave pošto su film odgledali. Moram reći da bih odustao od svega da sam na bilo koji način povredio njihova osećanja."
Na snimcima sa sahrane vide se i čelnici RTS-a i opet zvižduci u sali.
"To i nije bila neka komemoracija", govori s platna jedan od roditelja. "To je bilo opet neko poniženje."
Prvi čovek RTS-a Dragoljub Milanović nije do kraja pročitao govor koji je pripremio za komemoraciju. Prekinut je gnevnim povicima okupljenih i zajedno sa još nekolicinom iz rukovodstva RTS-a pobegao u kola.
"Neki su trčali za kolima i vikali 'ubice, ubice'. Posle nikad nije održana komemoracija ostalim žrtvama", kaže Žanka Stojanović, majka poginulog Nebojše.
"Ta kuća (RTS) je metafora onoga što se desilo sa nama", izjavio je pred premijeru režiser filma Janko Baljak. "U toj kući i atmosferi oko nje vlada još uvek jeziva količina straha."
Da li su oni koji su u noći bombardovanja bili u zgradi mogli samovoljno da je napuste? Da li im je prećeno za slučaj da tako nešto urade? Baljkov film ne daje direktan odgovor, ali se mnogo toga može naslutiti iz reči Ljiljane Deletić čiji je sin poginuo:
"Mišo sine, strah me je, nemoj ići, moli te majka", priča ona o poslednjem viđenju sa sinom. "Pa snaći ćemo se. Ma kakvi, da izgubim posao, kaže. Ja mislim da bi on poludeo."
Uzdasi i ćutanje. Zapitanost da li je sve moglo biti drukčije.
"On krenuo kolima, ja pošao za njim u dvorište da zatvorim kapiju", priča Dragan Medić. "I kažem mu – srećno. Posle se pitam što mu reče to srećno? I on pogibe."
"Neće mi se ništa desiti, vidi kolika mi je linija života", smirivao je Žanku Stojanović njen sin Nebojša.
Sam Janko Baljak kaže da je reč o "svedenoj priči o događajima od 23. aprila, pre i posle tog datuma". Priča ima veoma precizan tok, segmenti su kratki, svedočenja aktera proizlaze jedna iz drugih, a dokumentarni materijal s lica mesta, bilo da se radi o snimcima razorene zgrade u Aberdarevoj, prizorima sahrane i parastosa ili snimaka i fotografija iz života žrtava, naglašava čvrstinu priče. Bez patetike, dociranja, nepotrebnih objašnjenja, "sve je rešeno slikom i dijalogom", kako kaže autor. I snimcima telefonskih razgovora kojima su autori odbijani prilikom svakog pokušaja da stupe u kontakt sa rukovodećim ljudima iz RTS-a i ponude im priliku da kažu svoje viđenje čitavog događaja, da ispričaju svoju verziju priče o tome šta se dešavalo pre noći 23. aprila 1999. i da li je sve moralo da se završi tragedijom. Neki kritičari su već okarakterisali film kao svojevrsnu optužnicu.
"Njen otac je bio pošten, dobar, vredan. Najbolji čovek na svetu", govori Gordana Stukalo dok šeta sa ćerkicom Tašmajdanskim parkom. "Šta da joj kažem? Tata ti je bio pošten, vredno je radio. Neko tamo u svetu je imao veliku moć, mnogo velike pare, pa je poslao avione da gađaju to mesto gde tata radi, a neko drugi nije se potrudio da ga zaštiti. Videću da li ću umeti da joj dam neki pametniji odgovor osim ovoga što sada vama kažem."
"Nije to šesnaest porodica. To je šesnaest rodbina, šesnaest komšiluka, šesnaest prijatelja, sešnaest... To je mnogo! To je veliko zlo", govori Kuzman Stoimenovski.
"Bilo mi je veoma teško da objasnim oštećenima da je politička situacija takva da protiv ljudi koji čine poprilično snažne poluge režima, protiv kojih želimo da pokrenemo postupak, da je nemoguće protiv njih sada u ovim uslovima pokretati bilo kakav krivični postupak", kaže advokat porodica i roditelja Slobodan Šišić koji se takođe pojavljuje u filmu.
"Znamo da je naš gubitak konačan", govori jedan od roditelja na sastanku koji je snimila ekipa filma. "Ali se nadamo da će doći vreme kada će biti suđeno za učinjeno i neučinjeno."
Film 02.06. Anatomija bola naišao je na izvrstan prijem publike i nema sumnje da će se slično dogoditi i kada bude prikazan na televiziji (reč je o onim TV stanicama koje su članice ANEM-a, a, kako nezvanično saznajemo od producenata, planirano je da na TV Studio B bude prikazan na godišnjicu bombardovanja zgrade u Aberdarevoj i pogibije šesnaestoro ljudi). Beogradskom čaršijom se posle premijere filma pronela priča koju je teško proveriti, da je jednu kopiju filma organizator dao RTS-u i da "velika televizija" priprema film kojim bi parirala Baljkovoj priči, da radi nešto slično što se u komunističkoj Jugoslaviji zvalo "knjigom na knjigu", a potom "kontramitinzima".
"Ja sam takođe čuo sličnu priču", kaže nam Janko Baljak. "Ako je to istina, nameće mi se pitanje svrhe. Ja sam prestao da se iznenađujem, ovde je sve moguće, ali se pitam šta bi se tim filmom postiglo. Maniri kontramitinga, knjige na knjigu, pa i kontrafilma nisu im strani, ali da li će time vratiti živote poginulih ljudi, hoće li taj film sagraditi ponovo zgradu u Aberdarevoj. Čemu takav film, ako se uopšte pravi?"
Janko Baljak ima iza sebe još dva filma koji su privukli izuzetnu pažnju i takođe doživeli uspeh. Vidimo se u čitulji je dokumentarac o mladoj gardi beogradskih kriminalaca od kojih su neki umirali od metka dok film još nije bio ni završen, a danas jedva da je još neko od aktera filma živ. Potom je usledio i film Etnički čisto.
"Svi ti filmovi predstavljaju neku vrstu trilogije", kaže Baljak za "Vreme". "Najpre film o ovdašnjoj mafiji, zatim o etničkom čišćenju, a sada i o NATO bombardovanju. Prosto mislim da će neko ko se nekad u budućnosti bude bavio Srbijom ovog vremena zahvaljujući tome imati jasniju sliku o tome šta nam se sve dešavalo nego ako samo bude skupljao nekakvu klasičnu arhivsku građu."
Dušan Radulović
Jel´ bombarduju kod vas
Skupni dnevnik
Skoro
sve što bi o ovom filmu moglo da se pretvori u reči svodi se na
"hvala, čestitam i duboko poštujem!". Sve ostalo vrlo je lična
reakcija na vrlo ličnu priču. To je film koji su za vreme bombardovanja
snimili ljudi iz "radio stanice koja nije smela da postoji", u
jednoj kući i jednom dvorištu u Beogradu. Odmah da kažem: to je moja
sestra, to je moja mama, to je kuća u kojoj sam živela kad sam bila
mala, to su moji prijatelji, to je fotografija moje ćerke, ja sam ona
koja je pobegla u Peštu...
...Sinoć sam, slučajno, pronašla svoje beleške o knjizi koju je Viktor Frankl napisao 1945. godine pod naslovom "Doživljaji jednog psihologa u koncentracionom logoru". Poenta je – dozvolite mi da je sasvim pojednostavim – da su šanse da prežive imali oni logoraši koji su mogli da zamišljaju ili žele nešto u budućnosti. Za ljude koji vole fioke: za ovaj "srpski akcioni" film moglo bi da se kaže da postavlja temelje novom žanru "home-video-psihoterapije". On je još jedan dokaz da psiholozi samo dovode u red i stavljaju pod naslove ono što u životu, u ratu i miru, rade ljudi: traže smisao, jedu, grle se, smeju se, telefoniraju, kuvaju, boje se, nadaju se, zavaravaju se, brinu o deci, vojnicima, devedesetdvojci, pričaju pametne stvari i gluposti, luduju. ("Postoje stvari zbog kojih morate da izgubite razum – ili više nemate šta da izgubite", rekao je izvesni Habel.)
Da nastavim kao psiholog – ovaj film je skupni dnevnik jednog kruga bliskih prijatelja i autentično je svedočanstvo o različitim reakcijama na stres. Njegova čarolija je u tome što samo autori znaju koliko je u stvarnosti bilo istinski srceparajućih i patetičnih scena. Mi vidimo samo uspele pokušaje da se svet doživi sa smislom za humor, a tako se, po Franklu, "stvara veština koja se zove umetnost življenja".
Volela bih da ovaj film vide svi moji prijatelji širom sveta. Savetovala bih im da ga gledaju u malim sobama, na videu, sa nekim sa kim mogu da se smeju, plaču i grle. To je film posle kog neko ne može da spava, neko mora da pije pivo, viski ili bensedin, neko povraća, a neko plače ili se stidi. Bojim se da u velikoj publici, na velikom platnu, toliko duboke i lične priče čine da se ljudi osećaju neprijatno, kao da su se skinuli goli pred nekim pred kim nisu hteli.
Kao i svaka stvarna priča iz života i o ljubavi, i ovaj film ima reči koje se sasvim ne razumeju i scena koje se sasvim ne vide ili predugo traju. Pa šta? Sledeći put kad budete gledali ovaj film (uskoro se očekuje premijera u Bitef teatru u Beogradu), obratite pažnju na cveće. I na to koliko se svi vole i brinu jedni o drugima.
Milica Krstanović
