Muzika: AIR
Psihodelični akvareli
Novi album francuskog sastava Air, muzika za film The Virgin Suicides, obnavlja modele koji upućuju na tamniji kolorit popularne muzike
Pre par
godina, francuski dvojac Air je prvencem Moon Safari naprečac osvojio sve
simpatije spretnim krstarenjem između melodičnog popa i ironije, između
nostalgičnog modernizma i naučnofantastičnog kiča opisujući mirenje
tih ekstrema kao “muziku za svemirski brod kapetana Nema”. Bio je to
izlet iz savremene tehnološke stratosfere u veštački raj srednje klase.
Prošle godine, objavivši rane snimke pod nazivom Premiere Symptomes,
Jean-Benoit Dunckel, prosvetar koji je odustao od te profesije, i Nicolas
Godin, neuspeli arhitekta, potvrdili su da između pitome i pitke
elektronike i proračunate nedorečenosti nije tako veliki razmak. Bili su
to tragovi ličnog zadovoljstva neopterećeni žanrovskim pravilima. Otuda
se kao prirodan sled razvoja pojavio i nedavno objavljeni album The Virgin
Suicides, soundtrack za istoimeni debi Sofi Kopole, ćerke poznatog
filmskog reditelja. Iako učenici dvojice versajskih house-majstora,
Etienne de Crecya i Alex Gophera, Air ostaju pri reinvenciji 70-ih,
naklonjeni nekoj vrsti psihodeličnih akvarela, blagom toniranju
podsvesnih kolebanja. Reč je, naime, o nizu pasaža ili haustora koji
ocrtavaju ispražnjenost egzistencije među kojima se jedino i mogao izvući
kao singl aktuelni Playground Love, koja je i osnovna tema. Držeći se
okvirne priče o samoubistvu dveju sestara, instrumentali ističu melodičnost
devičanske smrti; to su zvučni patrljci koji ne mogu da se sakupe ponovo
u jednu celinu, to je muzika koja sugeriše sudbinu koja je svojevoljno
ukinuta, ma kako to kontraverzno zvuči, jer bi i elemenat volje morao da
bude uključen u predodređenost putanje jednog bića. Način na koji su
pomešani ono patetično i ono strašno na momente prelazi u direktne
aluzije na Pink Floyd, posebno upotrebom 'živih' bubnjeva, naročito u
komadima Highschool Lover, Dirty Trip i The Word Hurricane, pa nije čudo
što je ovaj album duhovito nazvan i The Dark Side Of The Moon Safari.
Ipak, The Virgin Suicides sadrži bitne odlike stvaralaštva ove dvojice
30-godišnjaka. Onako kako je period adolescencije podeljen na istraživanje
vlastite nežnosti i brutalno negiranje sveta, tako u muzici Air
pronalazimo potrebu za plodnim konceptom psihodelije 70-ih jednako kao i
priziv za izgubljenom mladošću; ako se to polno sazrevanje poklapa sa
poetikom neuravnoteženosti, a bekstvo od života sa uzbudljivim
eklekticizmom, onda su Air i erotični u svom eskapizmu, i ekstatični u
onome što ne može jednostavno da se objasni kao mešavina melanholije i
suicida. U tom osciliranju između banalnosti i melodrame, Godin i Dunckel
pronalaze svoju nepretencioznu smirenost stupajući hrabro u prostore
koji, nabijeni asocijacijama, mogu i da odvuku slušaoca u virove
sopstvenih parafraza i u zanosnu teskobu. Ne upuštajući se u
orkestraciju, pomalo zazirući od onoga što se nekad zove
"svirka", ovde se precizno poigrava sa horizontima
prepoznatljivim svakom slušaocu, ovde se radi o strpljivom doziranju
reminiscencija pri čemu jednostavnost pesama poput Empty House ili Dead
Bodies postaje ushićujuća. Sva zavodljivost Air-a jeste u tome što je
to muzika simptoma; fragmenti zamenjuju stanja, naznake utvrđuju
ambijent, vokalne sekvence nose naraciju, poput finalne Suicide
Underground; to su zvučni simboli koji generišu i svoje prethodnike i
vremenom potisnute harmonije. Treba reći da iako dometi ovog albuma nisu
preveliki, on, svejedno, jeste onaj međuoblik koji kraj milenijuma dočekuje
u indirektnom govoru o onome između pred-autentične umetnosti i
spoznajne ravnodušnosti: The Virgin Suicides predstavlja istovremeno i
preko potrebni respirator muzičkom pamćenju i diskretni šarm
anestezije.
Zoran Penevski
