Kultura |
Vreme broj 483, 8. april 2000. |
Intervju: Bojana Maljević, glumica Vreme u kome živimo "Ne možemo da čekamo sudiju, i ne možemo da se toliko bojimo protivnika" Poznata, uspešna, mlada – najčešće su asocijacije pri pomenu imena Bojane Maljević. Odnedavno u predstavi Klinč pozorišta Boško Buha, a nada se početku snimanja filma Ženski rodoslov. Pre filma "Nož", u kome igra glavnu žensku ulogu i koji je premijerno prikazan neposredno pred bombardovanje, igrala je u mnogim filmova, a najzapaženije uloge je ostvarila u Bulevaru revolucije i filmu Do koske. Namerava da se posveti pozorištu, do sada je više igrala pred kamerama, i da diplomira zato što, kaže, od silnog posla to do sada nije uspela. Vrlo je zadovoljna što igra u Klinču, jer Devojka koju igra pokušava da primora zajednicu da se suoči sa samom sobom. Da li je ta istina primenjiva i na nas? "Neko ko ne zna da je to ruski komad mislio bi da se dešava ovde. To je kritika društva, vremena u kome živimo. Pet likova u komadu predstavlja pet različitih svetova. Devojka koju igram je delinkventkinja, ona se za to opredelila jer je to ono što će, nažalost, izgleda jedino opstati. U Klinču su svi likovi neprestano u klinču, uhvatili su se u koštac jedni sa drugima i nikako ne mogu da prekinu tu borbu. Klinčom možemo da objasnimo ono što se događa nama, dakle jednu bezizlaznu situaciju koju može da prekine samo sudija. Rečenica koju izgovara Danica Maksimović – "Sudije nema" – kaže da nema ko da prekine tu situaciju, moramo sami, mora neko da smogne snage da uradi nešto drugačije. "VREME": Da li se slažete sa značenjem te rečenice? Da, apsolutno. Ne možemo da čekamo sudiju, i ne možemo da se toliko bojimo protivnika. Klinč je bokserski termin, označava situaciju kada protivnici jedan drugog obuhvate rukama ali mogu neprimetno da zadaju udarac u stomak. Svi se mi bojimo, i u ljubavi i u prijateljstvu, životu i politici, da ne dobijemo taj udarac u stomak. Mislim da samo ne treba toliko da se bojimo. Snimanje filma "Ženski rodoslov" zaustavljeno je zbog nedostatka novca? To nije savremeni film koji može da se radi po varijanti daj šta daš. Nemam ništa protiv takvih filmova, oni su sada jedino mogući i isplativi, ali ovo nije takav film. Šta sada mislite o rečenici "Moramo da oprostimo, ali ne i da zaboravimo" koju u Nožu izgovara glavni lik? Mislim da je hrišćanski praštati. I mogućnost oprosta je velika stvar, ali ne treba zaboraviti ono što je bilo, zato što ako se zaboravi, postoji mogućnost ponavljanja istih grešaka. Potiskivanje istine, guranje u zaborav nekih stvari, o čemu i govori Nož, dovelo nas je do toga da se na Balkanu ponavljaju stvari. Duboko verujem u priču tog romana da se zlo ponavlja zato što se nije reagovalo na zlo, zato što se krilo, umesto da se kazni ili da se oprosti. Producent Noža je vaš otac, a film Do koske režirao je Boban Skerlić, vaš suprug. Priče da ste zato dobili uloge u tim filmovima su neminovne. Ljudi primećuju ono što hoće da primećuju, a ne primete da sam radila u mnogim drugim stvarima koji nemaju veze sa mojim ocem i suprugom. Mnogi ljudi su radili sa njima, ja sam jedan od tih ljudi. Moj suprug je pravio film koji ga je zanimao, ne film u kome ću ja biti u svakom kadru. U filmu "Do koske" imala sam malu ulogu. On je pravio film zbog sebe, ja sam bila tu da mu pomognem najbolje što mogu, i mislim da je to sasvim OK. Mnogo više sam radila sa drugima nego sa svojim suprugom i sa tatom, ali prosto je to što sam radila sa njima imalo više odjeka. Komentare tih ljudi ne treba uzimati za zlo. Možda im niko nije pružio priliku da drugačije razmišljaju, ili tako misle zbog nekih svojih problema, a ne zato što loše misle o meni. O čemu kritičar treba da vodi računa kad ocenjuje film ili predstavu? Filmski kritičar ocenjuje film koji ne možemo menjati. Eventualno možemo da pokušamo da grešku ispravimo u narednom filmu, ali to je skoro neizvodljivo. Međutim, predstavu igrate iz večeri u veče. I zato bi uloga pozorišnog kritičara trebalo da bude značajnija jer na osnovu njegove kritike vi možete da poboljšate predstavu. Tek posle premijere dolazi do definisanja lika, pa je pozorišna kritika odgovorna stvar. Nažalost, kod nas ima kritičara koji svoju ulogu pogrešno shvataju. Kritika ne služi da uvredi, nego da pomogne. Sada ima kritičara koji ne pišu da bi se pričalo o predstavi nego o njima. To nijedan list ne bi smeo sebi da dozvoli. Jer to nije kritika, to je vređanje, rad takvog kritičara ne doprinosi pozorištu. Treba umeti napisati lošu kritiku. A biti gospodin. Biti pristojan. Ne obraćam puno pažnje na kritiku zato što ljudi imaju malo odgovornosti dok pišu. Niko bolje od mene ne zna šta je tu dobro a šta ne. Da li biste nešto menjali u svojoj glumi lika Devojke? Kako da ne, ima stvari koje osećam nedovršenim, za koje je potrebno igranje. Odlično je što i moje kolege i ja vidimo da se nakon tri do četiri predstave stvari pomeraju, da tragamo za preciznijim rešenjima. Da li na vašu karijeru utiče to što su vam i otac i suprug politički angažovani? Nikad ni jedan ni drugi nisu bili politički angažovani. Moj suprug je bio sekretar za kulturu grada, ali nikada nije bio član SPO-a, moj otac i suprug su radili kampanju za prošle izbore za SPO, i to samo za prvu, ali radili su zato što je to njihov posao. Moj suprug ima marketinšku agenciju, radio je to za novac. Nemam ništa protiv mojih kolega koji su politički angažovani na bilo kojoj strani, ako u to veruju. Ja ne verujem. Izgubila sam veru u opoziciju, i to je tužno osećanje. A kad imate tako tužno osećanje, teško je da se pokrenete u bilo kom smislu osim u individualnom i onome što je moj lični bunt. Žao mi je što je tako. Ali, bez obzira na taj gubitak vere, o tome govori i Klinč, spremna sam da stanem uz ono u šta manje verujem, zato što je to manje zlo. Tako je uradila Devojka koju igram. Pokušala je da promeni život tako što je stala uz čoveka koji nije njen pravi izbor, ali je manje zlo. Miškin, u Idiotu Dostojevskog, kaže: "Lepota će promeniti svet." Sigurna sam da dobro pobeđuje. Sonja Ćirić |