Neuspela tranzicija
Ko je izgubio Rusiju?
Biznismen svetskog glasa i filantrop Džordž Soros izneo je u tekstu objavljenom u časopisu New York Review of Books svoje viđenje neuspeha tranzicije u Rusiji
Raspad sovjetskog carstva 1989. i samog Sovjetskog Saveza 1991. stvorio
je istorijsku šansu da se taj deo sveta transformiše u otvorena društva;
ali, zapadne demokratije nisu bile dorasle zadatku i čitav svet zbog toga
danas snosi posledice. Sovjetskom Savezu, a kasnije Rusiji, bila je
potrebna pomoć izvana jer otvoreno društvo predstavlja znatno složeniji
oblik društvene organizacije od zatvorenog društva.
Sovjetski sistem verovatno je jedan od najsveobuhvatnijih oblika zatvorenog društva koje je čovek u stanju da stvori. On je prodirao praktično u sve sfere života: ne samo u političke i vojne, već i u ekonomske i intelektualne. Kada je bio na vrhuncu agresivnosti, pokušao je da prodre i u prirodne nauke. Tranzicija ka otvorenom društvu zahtevala je revolucionarne promene u režimu koje je bilo nemoguće ostvariti bez spoljne pomoći. Upravo me je ovo saznanje nagnalo da osnujem fondacije za otvoreno društvo u jednoj po jednoj zemlji bivše sovjetske imperije.
No, otvorena društva Zapada nisu delila ovo ubeđenje. Nakon Drugog svetskog rata Sjedinjene Države pokrenule su Maršalov plan; nakon pada sovjetskog sistema, nikome slična inicijativa nije ni padala na pamet. Kada sam 1989. predložio sličan plan na konferenciji u Postdamu, koji se tada i dalje nalazio u istočnoj Nemačkoj, bukvalno su mi se smejali. U ismevanju je predvodio Vilijam Voldgrejv, ministar u vladi Margaret Tačer. Margaret Tačer bila je odlučni zagovornik demokratije i prilikom poseta komunističkim zemljama insistirala je da razgovara sa disidentima. Međutim, ideja, da je za stvaranje otvorenih društava neophodna spoljna pomoć, očigledno joj je bila nepojmljiva. Tako su bivše komunističke zemlje bile prinuđene same da se snalaze. Neke su dobile prelaznu ocenu, a neke nisu.
Danas se o Rusiji naveliko raspravlja. Pišu se članci koji pokušavaju da odgovore na pitanje – Ko je izgubio Rusiju? Ubeđen sam da smo mi, predstavnici zapadnih demokratija umnogome odgovorni, a da su Bušova i Tačerova administracija počinile greh nedelovanja. Uloga kancelara Kola unekoliko je složenija. Produžavala je zajmove i davala nove kredite i na taj način Nemačka je postala najveći finansijski donator Sovjetskog Saveza, i kasnije Rusije. No, Kol je bio više motivisan da pridobije rusku saglasnost za ujedinjenje Nemačke nego što je mario za transfomaciju Rusije.
Čvrsto sam ubeđen da bi Rusija danas uveliko bila na putu ka tržišnoj ekonomiji i otvorenom društvu da su se zapadne demokratije istinski zauzele. No, ovakvo ubeđenje je u suprotnosti sa preovlađujućim gledištima. Da bi se moje uverenje usvojilo, potrebno je najpre verovati u delotvornost strane pomoći. No, strana pomoć nije se pokazala naročito efikasnom, a ideja da mešanje države nekada može biti od pomoći ekonomiji kosi se sa fundamentalizmom tržišne ekonomije koji danas preovladava. Danas se, dakle, dosta raspravlja o tome ko je i gde pogrešio. Međutim, odgovornost se mora pripisati upravo zadrtosti tržišnog fundamentalizma. Zbog njega je izostalo istinsko zalaganje u pomoći Sovjetskom Savezu, a kasnije i Rusiji. Zapad je bio spreman da tranziciju podrži rečima, ali ne i novcem. Sovjeti, a kasnije Rusi, bili su veoma otvoreni za savete koji su im stizali izvana. Oni su shvatali u kojoj je meri njihov sistem zaražen pa su čak i idealizovali Zapad. Načinili su istu grešku kao i ja: verovali su da je Zapadu zaista stalo.
Otvorio sam Fondaciju u Sovejtskom Savezu već 1987. Predložio sam naredne godine da se osnuje međunarodna ekspertska grupa koja bi proučavala "otvoreni sektor" sovjetske ekonomije, i na moje iznenađenje, jer tada sam za njih bio tek neki sumnjivi menadžer, sovjetski zvaničnici prihvatili su moj predlog.
Ideja mi je bila da u okviru komandne ekonomije stvorim tržišni
sektor, da odredim jednu industrijsku granu, poput prehrambrene
proizvodnje, koja bi svoje proizvode nudila po tržišnim, a ne po cenama
koje propisuje država. Isplanirali smo i mehanizam postepene promene
cena. Zamisao je bila da se takav, "otvoreni sektor", postepeno
uvećava. Ubrzo se pokazalo, međutim, da je zamisao nepraktična.
Komandna ekonomija bila je previše zaražena da bi na njenoj osnovi mogao
da nikne embrion tržišne ekonomije. Nije bilo moguće osmisliti
adekvatni mehanizam postepene promene cena od onih koje propisuje država
ka cenama koje se slobodno formiraju. Ali, čak su i tako smešnu ideju,
koja je potekla od sasvim beznačajnog tvorca, prihvatili najviši
sovjetski zvaničnici. Tadašnji premijer Riškov naredio je direktorima
najvećih institucija da se uključe u projekat. Uspeo sam da privolim i
neke ekonomiste sa Zapada, poput Vasilija Leontijeva i Romana Prodija.
Kasnije sam oformio tim zapadnih ekonomskih eksperata koji su savetovali ruske ekspertske grupe koje su u to vreme radile na izradi različitih ekonomskih programa za reforme. Zatim sam obezbedio da autori glavnog ruskog predloga programa za reforme, takozvanog Šatalinovog plana, čijom je izradom rukovodio Grigorij Javlinski, budu pozvani na sastanak MMF-a i Svetske banke koji se održao 1990. u Vašingtonu. Gorbačov je odbacio plan, najviše zbog toga što su mu u njemu smetali delovi koji su se odnosili na privatizaciju zemljišta i na plan dezintegracije Sovjetskog Saveza i stvaranje ekonomske unije, procesa koji su zamišljeni da se odvijaju istovremeno.
Ubrzo je Gorbačov izgubio vlast, Sovjetski Savez se raspao, i Boris Jeljcin je postao predsednik Rusije. Ekonomiju je poverio Jegoru Gajdaru, direktoru ekonomaskog instituta koji je izučavao makroekonomske teorije iz klasičnih udžbenika koje su pisali Rudi Dornbuš i Stenli Fišer. Državna preduzeća su nastavila sa proizvodnjom iako im uplate nisu stizale. Njegovi pokušaji su propali, i u aprilu 1992. upozorio sam Gajdara da dugovanja preduzeća premašuju trećinu nacionalnog dohotka.
Gajdara je zamenio Anatolij Čubajs, takođe direktor jednog ekonomskog instituta, koji je postao potpredsednik vlade zadužen za ekonomske programe. Njegov prioritet bila je transformacija vlasništva od državne u privatnu svojinu. Verovao je da će, jednom kada državno vlasništvo bude zamenjeno privatnim, novi vlasnici imati jake motive da zaštite svoju imovinu, i raspad će biti zaustavljen. Ali, to se nije dogodilo. Rukovodstva državnih preduzeća izigrala su radnike, deonice su kupili po jeftinoj ceni, a novac kasnije prebacili na Kipar. Pojedinci su zgrtali čitava bogatstva preko noći, dok je istovremeno manjkalo i dolarske i rubaljske efektive. Na ovom haosu počeo je da niče novi ekonomski poredak. Bio je to neki oblik kapitalizma, ali vrlo čudne sorte, i ništa nalik onome što bi izniklo pod normalnim uslovima. Prva, i moglo bi se reći čak i najuspešnija privatizacija, izvršena je u sektoru javne bezbednosti. Osnovane su razne privatne vojske i mafijaške organizacije koje su preuzimale kontrolu gde god su mogle. Direktori državnih preduzeća osnovali su privatne kompanije, najviše na Kipru, a onda bi kasnije sklapali ugovore sa istim tim državnim preduzećima na čijem su se čelu nalazili. Fabrike su bile na gubitku, porez se nije plaćao a dugovanja među državnim preduzećima su rasla. Na tom haosu profitirale su mnoge banke, ali i oni koji su kontrolisali državne rezerve. Berza je stvorena pre nego što su se deonice uredno popisale i pre nego što im je određena vrednost. I mnogo pre nego što su preduzeća čije su se deonice našle na tržištu počela da se ponašaju kao prave kompanije. Ovo bi se moglo opisati kao pljačkaški kapitalizam, jer su pojedinci prisvajali državnu svojinu preko noći. Bilo je, naravno, i izuzetaka. U ekonomiji kojoj je očajnički nedostajo sektor usluga, novac se mogao manje-više legitimno zaraditi otvaranjem restorana, hotela ili radionica za opravku.
Strana pomoć svela se praktično na dve institucije, MMF i Svetsku
banku, jer zapadne vlade nisu bile spremne da ulažu iz sopstvenih budžeta.
Protivio sam se ovom prilazu zbog toga što MMF nije institucija prikladna
za ovu vrstu zadatka. MMF zahteva od vlade da potpiše ugovor kojim se
obavezuje da će poštovati odrednice programa koje se najčešće odnose
na monetarnu stabilnost. Ukoliko se uspostavi da vlada nije poštovala
ugovor, MMF ukida pomoć. Kada imate posla sa neefikasnom vladom kakva je
ona u Rusiji, program pomoći osuđen je na propast. Zalagao sam se za
direktniji pristup i veće angažovanje zapadnih vlada. To me je nagnalo
da pokušam da dokažem da strana pomoć može biti delotvorna.
Sa sto miliona dolara osnovao sam Međunarodnu naučnu fondaciju (na kraju je ukupna suma dostigla 140 miliona). Prvi naš korak bio je da odaberemo oko 40.000 najboljih naučnika kojima smo isplaćivali mesečne sume u iznosu od 500 dolara, i na taj način ih motivišemo da ostanu u Rusiji i nastave sa istraživanjima.To nas je koštalo svega 20 miliona dolara, a naučnicima je omogućilo da prežive godinu dana. Drugi deo sredstava utrošen je na projekte koje su nadgledali naučnici i istraživači svetskog glasa. Jedina ruska donacija potekla je od Borisa Berezovskog koji je u tu svrhu priložio 1,5 milion dolara. Ceo poduhvat pokazao se ubrzo veoma uspešnim. Kada sam rekao da bi istorija krenula drugačijim tokom da su zapadne vlade pomogle Rusiji nakon sloma sovjetskog sistema, to sam tvrdio na osnovu dokaza. Zamislite kako bi Rusija danas izgledala da je MMF izgladnelim ljudima davao penzije!
Januara 1996. učestvovao sam na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu na kome je bio i komunistički predsednički kandidat Zjuganov, i koga je međunarodna poslovna elita toplo primila. Rekao sam Berezovskom da ukoliko Zjuganov pobedi, Rusija za njega neće biti bezbedna, i nagovarao sam ga da podrži Javlinskog, koga sam smatrao jedinim poštenim reformistom među kandidatima. Ali, bio sam naivan. Nisam tada znao do koje je mere Berezovski upleten u prljave poslove sa Jeljcinovom familijom. Kako je i sam javno izjavio, moje upozorenje o ličnoj bezbednosti duboko mu se urezalo u pamet. Sa ostalim ruskim biznismenima prisutnim u Davosu oformio je sindikat za podršku Jeljcinovom reizboru.
Tako su postali oligarhija. Pokazali su neverovatnu veštinu političkog inženjeringa: podrška Jeljcinu bila je manja od 10 odsto, a oni su izdejstvovali njegovu pobedu. Kampanju je predvodio Čubajs. Detalji mi nisu poznati, ali mogu da zamislim. Kada je jedan od Čubajsovih saradnika napustio Belu kuću sa 200.000 dolara u koferu, znao sam da to nije bilo za džeparac. Cena njihove podrške nije bila mala. Dobili su većinske deonice u najvećim državnim preduzećima.
Čubajsa dobro poznajem. Po mom mišljenju, on jeste istinski
reformista, ali je prodao svoju dušu đavolu kako bi se borio – po
njegovim rečima – protiv crveno-smeđeg zla, mešavine nacionalizma i
socijalizma, za koju je verovao da će nadvladati ukoliko ga neko ne spreči.
Nakon što je ponovo bio izabran za predsednika, Jeljcin je pokušao da
preuzme kontrolu nad ekonomijom, ali je oligarhiju ovoga puta bilo teško
kontrolisati. Kada je Jeljcin doveo Borisa Nemcova u vladu, pomislio sam
da se Rusija pomera iz faze pljačkaškog kapitalizma ka legitimnom
kapitalizmu. Čubajsova reputacija bila je umrljana, dok je Nemcovljeva
bila čista. I zaista, ekonomija, a sa njom i berza, pokazivala je znake
oporavka. No, nakon bitke oko privatizacije Svjazinvesta, državnog
telekoma, za čiju sam kupovinu i sam rešio da se nadmećem, Rusiju je
zahvatila ekonomska kriza poput one u Aziji. Kriza se drastično odrazila
na unutrašnji dug Rusije avgusta 1998, čime su uzdrmana i strana tržišta
kapitala. Ali, posledice po rusku ekonomiju bile su čak i blaže od
političkih i socijalnih. Jeljcinova porodica, na koju je uticao Boris
Berezovski, bila je u potrazi za naslednikom koji bi ih zaštitio od
istraga nakon novih izbora. Dostojnog naslednika napokon su našli u
Vladimiru Putinu. U leto 1999. imenovan je za premijera i Jeljcinovog
predsedničkog kandidata. Čečenski teroristi bili su u ofanzivi. Kada je
Šamil Basajev, jedan od komandanata čečenskih terorista, napao susedni
Dagetsan, Putin je oštro reagovao. Snage bezbednosti napale su teroriste
i Putin je izdao ultimatum po kome je Dagestan morao biti očišćen od
terorista do 25. avgusta. Rok je bio poštovan, i Putinova popularnost
vrtoglavo je skočila.
Zatim je usledio niz misterioznih eksplozija u Moskvi, čitavi stanovi i kuće leteli su u vazduh, a na spavanju je ubijeno preko 300 ljudi. Nastala je panika, na Čečene se sručio sav bes, koji su podsticali mediji pažljivo organzovanom propagandom. Putin je ušao u Čečeniju i izbori za Dumu odvijali su se u histeričnoj atmosferi. Malo je bilo kandidata koji su se usudili da se suprotstave ratu.
Grigorij Javlinski bio je jedan od njih. On je podržavao borbu protiv terorizma u Dagestanu, ali invaziju na Čečeniju nije odobravao. Popularnost njegove partije Jabloko drastično je opala, i jedva je prešla prag od minimalnih 5 odsto za poslaništvo u Dumi. Vlada je na brzinu osnovala partiju Jedinstvo, koja nije imala jasan politički program, plasirala se na izborima odmah iza komunista, i osvojila 23 odsto glasova. Koaliciju koju su predvodili Čubajs, Kirjenko i ostali reformisti dali su podršku Putinu i osvojili solidnih 8,6 posto. Primakov, koga je podržavao gradonačelnik Moskve Luškov, i koji je smatran najozbiljnijim kandidatom, doživeo je izborni debakl. Njegova partija osvojila je svega 13 odsto. Iskoristivši pobednički zamah, Jeljcin je objavio svoju ostavku pred samu Novu godinu, i na taj način osigurao pobedu svom nasledniku Putinu. Primakov se povukao iz trke.
(Kraj u sledećem broju)
Priredila: Duška Anastasijević
