Egipćanko, pomagaj!
Verujem da se vlast
dobro uzortirala nakon jučerašnjeg samita opozicionih prvaka. Gde je
dogovoreno praktično sve. Devet dana unapred zna se datum protestnog
okupljanja, više nema sumnje da će miting biti održan u Beogradu,
dilema jedan ili više govornika takođe je razrešena: govornika će biti
više, a nastupiće po unapred utanačenom redosledu. To je, naravno,
veliki uspeh, i možda jedno godinu dana ne bi od opozicije trebalo očekivati
da uradi još nešto.
Da su na čelu opozicionih stranaka drukčiji, sujetniji i ambiciozniji ljudi, već na samom dogovoru o mitingu legla bi krv, udario bi Srbin na Srbina. Pa koliko problema, koliko zamki i zaseda krije jedan naoko nevin dogovor o broju govornika. Ako neće biti monodrama ili recitacija, odmah se postavlja ko će govoriti a ko ne, ko će govoriti prvi, ko drugi, ko poslednji...
U mnogim zemljama do demokratizacije nije ni došlo, tamošnji opozicioni prvaci i dan-danas se glože je li bolje govoriti na početku, na kraju ili usred mitinga, a tamo gde su se nekako i složili šta je bolje još se kolju oko redosleda. Jedni bi da govornici nastupaju po starještvu, drugi bi po ljepoti, treći bi uzeli u obzir stasitost i visinu, ali i oni nisu načisto je li bolje da nastupe prvo zdepastiji likovi, pa da priredba ima neki uspon (da govoranciju zabiberi neko ko izgleda kao predstavnik NBA lige), ili je pak bolje da led probije neki dugajlija, a da završni udarac zada neko ko je kao Džejms Kegni.
Za nepuna dva dana i dve noći naša se opozicija dogovorila da će govornici nastupati azbučnim redom, i to od početka azbuke ka sredini i potom, postepeno, ka slovima Č, DŽ i Š. Presudno će biti prvo slovo prezimena, a ako bude više govornika sa istim prezimenom, onda će prevagu odneti prvo slovo ličnog imena. Ako se i to bude podudaralo, ustanoviće se ime oca (bilo je predloga da se uzima majčino ime, dokle taj mačoizam?, rasrpravljalo se i o mogućnosti da se govornici sortiraju po devojačkim prezimenima njihovih ostarelih majki). Na ruku opoziciji ide to što među liderima nema osoba sa dva prezimena (Pavić Obradović, Milić Vukašinović i sl.); lingvistima, leksikogra†ma i jezikoslovcima veštačenje će utoliko biti lakše, njihov portparol izjavio je da će stručna overa liste govornika biti obavljena dvadeset četiri časa pre početka mitinga.
U Srbiji još uvek postoje dva pisma, što će reći da su bila mogućna dva scenarija mitinga. Dobro, ne razlikuju se baš kao nebo i zemlja, ali se razlikuju. Neko ko se zove Artemije ili se preziva Avramović uvek će biti prvi, ali šta ako se neko preziva na ć, a naš jezik poznaje takve slučajeve, tome koji je na Ž nije svejedno da li presuđuje ćirilica ili latinica: ako bi da govori poslednji, da mu građani na B[atić], D[rašković], Đ[inđić] budu predgrupa, sigurno bi navijao za latinicu, za abecedu... Ali, i to je sređeno, kad se bratska srca slože, i olovo plivat može: vascela oporba okupila se oko ćiričnog alfabeta; bilo je, doduše, predloga da se govornici poređaju onako kako bi ih sortirao staroslovenski jezik, četvoro lidera glasalo je za crkvenoslovenski, odnosno slavjanoserbski, ali je na kraju jučerašnjeg, umalo ne rekoh simpozijuma, prihvaćena savremena ćirilica, javnost je o tome obaveštena pa građani mogu i sami da sastavljaju liste govornika i da tako proveravaju koliko im je azbučni redosled svež i pouzdan. Strahovao sam da opozicija neće uspeti da se složi oko datuma. Njeni lideri su pokazali jaku sklonost da razmišljaju i delaju po crkvenom kalendaru: na Sv. Iliju utanačili smo se da naš naredni skup bude na Veliku Gospojinu, a ako Slobodan Milošević ne da ostavku ni do Male Gospojine onda na Krstovdan pišemo peticiju koja će biti potpisivana i dopisivana do Predobnog Kirijaka Otšelnika, odnosno do Miholjdana (12. IX). Znajući tu njihovu navadu tipovao sam na Cveti. Ne radi se, nedelja je (to uvek pada nedeljom), ali je taj blagdan otpao – vladajuća partija ima ružu kao svoj simbol, cvet je godinama u šiškama nosila predsednikova žena...
Đurđevdan se preporučivao kao dan kad su hajduci otvarali sezonu (hajdukovanje je zvanično trajalo do Mitrova dne), ali je to, ako se dobro sećam, slava jedne stranke... Bilo kako bilo, izbor je pao na 14. april (1. april po starom kalendaru): opozicija se jednoglasno opredelila za Prepodobnu Mariju Egipćanku, koja se kao dvanaestogodišnji devojčurak bila odala gnusnom, takoreći razuzdanom razvratu i istrajala u njemu bogami lepih sedamnaest godina; onda je došla, mislim, u Jerusalim, tu se nešto pokolebala, počela da se kaje, hoće greši, neće greši, htela je da se pričesti, ali se najpre vinula do pustinje u svrhu višegodišnjeg ispaštanja; tamo ju je kroz kataraktu spazio starac Zosima; uglavnom, u dva ili tri navrata prelazila je Marija reku Jordan hodajući po njoj kao po suhom, rastojanje do nekojeg potoka (ima i u pustinji uvek neki potočić, neki kladenac i sl.) ona je prevalila za dan, a Zosima, iako u vrlo dobroj kondiciji, uprkos odmakloj životnoj dobi, pešačio je dvadeset dana, skoro tri nedelje... Razvratni i naopaki život Marija je u pustinji okajavala mislim 44 godine, jedući zelje i boreći se sa strašću koja ju je i u pustinjskim okolnostima još dugo mučila i iskušavala... Marija Egipćanka je pokajnica, nesrećnica koja nije znala da će hiljadu i po godina pošto je prepešačila reku Jordan postati pokroviteljkom jednog dugo pripremanog mitinga.
Znači li to da se opozicija i sama zbog nečega kaje? Nešto taštine i pohlepne, brzoplete vlastoljubovosti moglo bi se naći u žitiju opozicionih vođa, ali nisu to gresi zbog kojih bi trebalo ne znam kako da ispaštaju. I nisu opozicioni lideri ljudi koji sa samokritikom (prema nepotvrđenim informacijama u igri je bio i žreb, ali je odbačen zbog mogućnosti lažiranja) zabrazdili toliko da iz vaskolikog kalendara odaberu baš pokajnicu za zaštitni znak. Pre će biti da odabiranjem 14. aprila za miting upućuju poruku samome vladaocu: grešio si, i to kraće nego Marija Egipćanka, opomeni se grehova svojih, odvrati lice svoje i dušu svoju od života koji si vodio, idi u pustinju Gobi ili Šamo, a mi ćemo za četrdeset četiri godine skoknuti do tebe da te pričestimo i da te ubacimo u crkveni kalendar.
Ljubomir Živkov
