Intelektualci i "politički turizam"
Spasite svet od "zadušnih baba"
Tirani su oduvek izazivali idolopoklonstvo, posebno kod onih daleko od kuće, piše Sajmon Dženkins
Pre nekoliko godina bio sam pozvan na večeru kojoj je prisustvovala i
glumica Širli Meklejn, čiji sam istinski obožavalac. Hipnotisano sam
posmatrao kako je glumica vatrene kose i sjajnih očiju gospodarila
situacijom. Nije govorila o svom poslednjem †lmu ili predstavi već o
poseti Kini, zalažući se za tekovine Maove kulturne revolucije. Uskoro
se moje divljenje pretvorilo u horor – izjavila je da je Mao heroj svih
vremena. Hranio je i odevao svoj narod, i na kraju ih odveo u obećanu
zemlju. "Ne, ne", plačnim glasom se suprotstavila našim
protestima, "trebalo bi da odete tamo i vidite."
Pokojni Mao je u to vreme zasenio slavom prethodnike iz ratne Nemačke i Rusije. S druge strane, Peking je poželeo dobrodošlicu saosećajnim slavnim ljudima i širom otvorio vrata svetskim putnicima. Efekat je bio impresivan – ubistva i nemaština prošli su nazapaženo, a Mao je postao kult na Zapadu. Ali, Mao nije bio prvi igrač u ovoj igri. Isto su prošli Staljin, Musolini i Hitler, a u skorije vreme Nkruma, Amin, Kastro i Pinoče. Iluzija o moći najlepše sija u vremenskoj izmaglici. Oči prijavljuju ono što vide, a ne ono što ne vide ili što nije prikazano.
Svi politički svetski putnici trebalo bi da pogledaju dokumentarac Danijela Volfa "Turisti revolucije", prikazan na drugom programu BBC-ja u jutarnjem subotnjem terminu u 5.50 časova. Film Danijela Volfa nije putopis, već svedočenje o tome da putovanje ograničava isto toliko koliko i proširuje vidike. Videli smo egzaltirane Britance zavedene Musolinijevom harizmom; čuli smo Lojda Džordža kako o Hitleru govori kao o "najvećem Nemcu svog vremena"; prisetili smo se i engleskog novinara kako poručuje Hitleru "Fireru, voli te engleska omladina". Džordž Bernard Šo bio je 1931. godine u Rusiji, i bio svedok "atmosfere nade i sigurnosti koja nije ranije viđena u civilizovanim zemljama na svetu". Marksist-veteran Kristofer Hil još uvek odbija da veruje da je Staljin namerno ekonomski upropastio Ukrajinu. Barbara Kasl, u to vreme novinar, izveštavala je da "nema atmosfere represije" u predratnoj Moskvi, već da "postoje izuzetne mogućnosti za žene". Ruski sindikat pisaca je posle Staljinovog pada napravio program za zabavljanje slavnih ličnosti iz Britanije. Pitam se da li je mladi Melvig Brag bio svestan da je tokom boravka u Rusiji bio pod KGB-ovim tretmanom za slavne ličnosti.
Za uzvrat "turisti revolucije", kako ih je nazvao Danijel Volf, pružaju izvesnu satisfakciju režimu čiji su bili gosti. Neki od njih, kao što je Najdžel Nikolson, danas imaju pomalo skrušen stav prema tome sećajući se utiska koji je na njega, ali i na mnoge druge ljude očarane nemačkim nacistima, ostavila disciplinovana nacija sa jasnim osećajem za misiju. U vreme kada se Britanija činila nazadnom i gubila se u depresiji, nemački nacisti su izvršili invaziju na mlade britanske radikalne mozgove. Majkl Bern se stideo svog salutiranja Hitleru; iskupljivao se borbom u Drugom svetskom ratu, bio zarobljen u Koldicu i postao komunista.
Tirani su oduvek izazivali idolopoklonstvo, posebno kod onih daleko od kuće. Međutim, nije lako objasniti političke navijače u postkolonijalnoj Africi sa navikama iz doba imperije, prikazane u jednoj od emisija dokumentarca "Turisti revolucije", privučene neodoljivom potrebom za mešanjem u tuđe poslove. Uloga belih savetnika u uvođenju socijalizma u supsaharskoj Africi dugo je bila predmet podsmeha, a Volfova kovanica "turisti revolucije" sasvim je adekvatna za ove avanturiste. Reg Grin, ađutant Džulijusa Njererea u Tanzaniji, uspeo je sasvim sâm da upropasti celokupnu ekonomiju ove zemlje. Katastrofa izazvana nasleđenom ideologijom u kombinaciji za socijalizmom i inostranom pomoći, veća je od štete koju je ikada naneo imperijalizam u Africi. U Etiopiji zahvaćenoj građanskim ratom Zapad je sredinom osamdesetih izveo odlučnu intervenciju. Bob Geldof i humanitarne agencije možda isprva nisu sebe smatrali "turistima revolucije". Retrospektivno posmatrano, njihove dobre namere izgledaju, s dužnim poštovanjem, promašeno. Videli smo Geldofa kako viče na televiziji "pošaljite novac, samo pošaljite novac", i milijarde dolara humanitarne pomoći uredno su poslate. Ispostavilo se da je 90 odsto tog novca otišlo kao potpora odvratnom režimu diktatora Mengistua, i da su Svetska banka i UN rasipale novac na njega. Finansirali su depopulaciju (sada se to zove etničko čišćenje) visinskih krajeva ove zemlje. Mengistuove trupe dobijale su redovnu pomoć u hrani i vozilima (konvoj humanitarne pomoći je pratio trupe), dok su pobunjenici bili uskraćeni za bilo kakvu pomoć sve dok miljenik UN-a nije konačno otišao sa vlasti 1991. godine. Šef UN-a u Adis Abebi ukazivao je na Mengistuovu "inteligenciju, dostojanstvo i uljudnost", i dokazivao da su novosagrađena prinudna naselja useljena na "dobrovoljnoj bazi". Ovo se nije dešavalo 1885. godine, već 1985.
Humanitarne agencije iz straha da se ne zaustavi dotok novca sa zapada po dogovoru ne spominju građanski rat u svojim izveštajima. Utisak koji je prenet na Zapad tokom etiopske krize bio je da zemlja pati od prirodnih katastrofa i gladi; pobunjenici se uopšte ne spominju. Kada se francuska agencija "Lekari bez granica" pobunila protiv režima jer to više nije mogla da podnese, izbacili su ih iz zemlje. Njihov tadašnji šef Roni Braumen govorio je da biti u dosluhu sa Mengistuom znači "spasavanje hiljade života da bi se osudilo stotine hiljada". Braumen i Majkl Prisli, šef UN-a u Mengistuovo vreme, vodili su klasičnu novoimperijalističku raspravu – Prisli je optužio "Lekare bez granica" za "paradiranje radi publiciteta", a humanitarci su odgovorili tako što su Prislija nazvali "Mengistuovim pionom" i "saučesnikom masovnog ugnjetavanja". Zapadnjaci koji igraju profesionalne igre u ratom razorenoj afričkoj zemlji ne pružaju mnogo lepu sliku. Međutim, oni koji su hvalili Mengistua zato što su se osećali obaveznim da to čine bili su još i pristojni u odnosu na one koji su se divili Musoliniju zbog toga što je "ako ništa drugo, učinio da vozovi dolaze na vreme". Tvrdili su da su učinili više dobra nego štete – strašno su želeli to da dokažu, rekao bih.
Jedan skeptik po pitanju zapadne intervencije u Africi, Aleks de Vaal, zapitao se: "Kako je moguće da se tako mnogo dobrih namera pretvorilo u nešto tako tragično pogrešno?" Možda će nam biti jasnije ukoliko shvatimo šta je nagnalo Dikensa da stvori lik Mrs Jellaby u Bleak Houseu. Dikens je bio postiđen time što se njegovi londonski prijatelji radije bave svetskim problemima nego domaćim. Izgladneli građani Londona smatrani su "bezvrednim, manje važnim", dok su izgladneli Afrikanci smatrani "uzvišenim". U svemu tome postoji ključ – manje je verovatno da će se izgladneli Afrikanci pojaviti na njihovom kućnom pragu.
Hiljade humanitarnih radnika, volontera i novinara koji su pojurili u afrička periodično problematična područja nesumnjivo su doživeli sebe kao ljude sa dobrim namerama. I dan-danas oni o sebi tako misle, kao i vojnici sa beretkama UN-a. Međutim, i nekadašnji posetioci Staljinove Rusije i Maove Kine, kao i ekonomski savetnici u Africi, delili su njihovo mišljenje. Ali, kao što ni humanitarna pomoć nikad nije nepristrasna, tako i svaki "turista u kriznim područjima" nosi sa sobom svoj politički prtljag. Turista uskoro postane misionar u potrazi ne za svedočanstvima već za dužnošću. Hana Arent je rekla: "Treći svet nije realnost, on je ideologija."
Instinkt za milosrđem je prirodan. Međutim, ovi †lmovi su me podsetili na to koliko su putevi milosrđa blizu ambisa licemerja. Dikens je bio u pravu. Tamo daleko je uvek mnogo jednostavnije i glamuroznije nego kod kuće. Britancima je jako teško da osiguraju mir u Severnoj Irskoj ili da naprave sistem bolnica koji funkcioniše, i mrze da im neko sa strane drži predavanja. Međutim, tvrde da sasvim precizno znaju, pored svih kontradiktornosti, šta ne valja u Iraku, Srbiji, Čečeniji ili Indoneziji. Ako intervencija pođe naopako i rezultat izostane, ako bombe zalutaju a diktator odbije da ode sa funkcije, nikome zapravo nije stalo. Krize u drugim zemljama su nadohvat ruke kada nam zatrebaju, a daleko od očiju kada nam nisu potrebne. A oni, kao sluge, znaju svoje mesto. Imperijalizam uma nije ništa privlačniji od dolarskog – posredno možemo da svedočimo tuđim nevoljama, ali nikako uživo. Smatram da je ironično da je Zapad postao mnogo odgovorniji po pitanju prirodnog okruženja, boreći se za očuvanje prirodne autonomije i različitosti, dok istovremeno uporno zloupotrebljava političku ekologiju. Odbijamo da verujemo da možda ne znamo šta je najbolje za udaljene države i njihove narode. Ove nedelje britanske trupe još uvek bacaju bombe na Irak, verovali ili ne, i nadgledaju prinudno povlačenje Srba sa Kosova. Većina Britanaca je najverovatnije do sada zaboravila uzrok svemu tome. Mešati se u tuđe stvari – lep je to osećaj.
Završnu reč dao je jedan izuzetan afrički student Bejzil Dejvidson, koji se bavio istraživanjem svega onog što su Evropljani uradili na ovom kontinentu u XX veku. Jednoličnim glasom je ponavljao da Evropljani nisu uvek znali šta je najbolje za Afrikance. "Molim vas, verujte mi", zapomagao je, "dragi prijatelji, vi ne znate šta je najbolje za nas, već šta je najgore." Caveat viator. Neka se turisti drže svojih ligeštula, a Širli svojih songova.
(The
Times)
Priredila
Biljana Vasić
