Glasine
Retko te viđam sa devojkama
U procesu širenja glasina, ljudi imaju potrebu da sami dodaju ono što misle da nedostaje da bi priča bila kompletna i nikada se nije desilo da ne promene nešto bitno
Pre
nepuna dva meseca nekoliko dnevnih listova objavilo je na naslovnim
stranama da je nekadašnji
vrhunski teniser, a danas uspešni biznismen, Slobodan Živojinović živ!
Popularni Boba pre ove vesti nije učestvovao u nekakvom opasnom poduhvatu
pa mu se zameo trag, nije ga, daleko bilo, zatrpala lavina na skijanju,
niti ga je otela nekakva teroristička ili kriminalistička organizacija.
Ne, čovek je normalno živeo i bavio se svojim poslovima, a onda se
gradom poput šumskog požara proširila priča da je Živojinović
ubijen. Odluka urednika da objave demanti na glasinu, i to na udarnom
mestu, govori o specifičnom pritisku koji danas glasine vrše na javnost.
Pre nekoliko godina, dovoljan demanti ovakvih vesti bilo bi ignorisanje.
Širenju ove glasine svakako je pogodovao i tajming, s obzirom na to da je u kratkom vremenskom roku, a u to vreme, ubijeno nekoliko javnih ličnosti. Čaršija je počela da nagađa ko je sledeći, i nestrpljivo počela da nudi odgovore koji mogu i ne moraju imati bilo kakvo utemeljenje u realnosti. Činjenica da je trač o Bobi bio potpun promašaj nije obeshrabrila one koji glasinama veruju, tako da se neposredno nakon toga proširilo još nekoliko na istu temu, takođe s akterima iz javnog života. Paralelno s ovom vrstom glasina, koje su uglavnom krakog daha, širile su se glasine o zagađenju životne sredine, odnosno hrane i vode, koje su se nadograđivale na zvanične izveštaje o zagađenju Tise cijanidom ili o posledicama NATO bombardovanja.
BABI MILO...: Prema profesoru socijalne psihologije Bori Kuzmanoviću, svaka neproverena informacija smatra se glasinom. Podvrstom glasina mogu se smatrati tračevi, nešto što je vezano za privatnu sferu, za neke vrlo konkretne ljude i događaje i njihov privatan život, ali suština je u tome da se radi o neproverenim stvarima.
"Postoje dva opšta uslova za nastajanje i širenje glasina. Jedan je da se radi o događaju koji je važan za građane i drugi je da je situacija nejasna. Šta je važno, to je relativna stvar. Kada je neka ličnost javna, kada se o njoj dosta priča, onda postaje važno i nešto što je krajnje privatno, što bi u slučaju nekog anonimnog bilo nebitno. Ali kada se radi o nekim zajedničkim interesima u opštoj, društvenoj sferi, po prirodi stvari to postaje važno. E sad, tu mora da bude nešto i nejasno, ako zvanična sredstva informisanja nisu ništa objavila ili ako postoji sumnja da oni nešto kriju, ta nejasna situacija stvara pogodnu klimu za javljanje i širenje glasina, čak i spontanih glasina", objašnjava za "Vreme" profesor Kuzmanović.
Glasine su u psihologiji počele ozbiljno da se proučavaju tek 1942. godine, a povod je bio napad Japanaca na američku bazu Perl Harbur. Nakon napada Amerikom se proneo glas da je uništena kompletna flota i da zemlja ne može da se brani, a suzbijanju glasina nije pomoglo ni obraćanje predsednika Ruzvelta naciji. Dva američka psihologa, Olport i Postman, zainteresovali su se za ovu problematiku i izveli niz eksperimenata kako bi otkrili prirodu širenja glasina, pre svega deformisanje istine u procesu prenošenja glasina. Pred publikom, koja je imala uvid u ceo proces, jedna osoba je gledala slike i prepričavala scene koje vidi drugoj osobi. Druga osoba, koja slike nije videla već je o njima znala samo iz svedočenja prve osobe, pričala je dalje o onome što se na slikama nalazi narednoj, trećoj osobi, i tako dalje, do petog, šestog slušaoca. Ovaj eksperiment je pokazao da veliki uticaj u iskrivljavanju onoga što se dogodilo imaju i naše predrasude. Ukoliko se na slici na stanici metroa nalazio crnac koji raširenih ruku nekome nešto objašnjava dok se u pozadini video belac koji u ruci drži nekakav brijač, a na slici se još nalazila i žena sa detetom, krajnji ishod prepričavanja bio je da crnac napada nožem ženu sa detetom!
Slične eksperimente sa serijskom reprodukcijom radio je i profesor Kuzmanović sa svojim studentima:
"Davao sam im tračerski tekst iz nekih novina, malo duži, sa puno detalja, sa zadatkom da zapamte što više, i da se trude da prenose, a ne da sami smišljaju. Prvi pročita dva puta, pokuša da zapamti, ali važno je da ne skrati previše, jer se to kasnije u procesu skraćuje, drugi prenese trećem i nikada se nije desilo da se tu ne promeni nešto bitno. Promeni se ime. U jednoj priči govori se o nekom šoferu kome su ukrali kamion kod Ivanjice, sledeći tu Ivanjicu prekrsti u Ivangrad, i na kraju to postane Titograd a da nekom ko nije pratio ceo proces nikako nije jasno kako se od Ivanjice došlo do Titograda", navodi profesor Kuzmanović.
ŠTO
JE BABI MILO: U
procesu širenja glasina ljudi imaju potrebu da sami dodaju ono što im se
čini da nedostaje da bi priča bila kompletna. Tu obavezno prorade
emocije, a u zavisnosti od teme glasina to može biti strah ili
samoostvarujuće proročanstvo (narodski rečeno "što je babi
milo..."). Ista glasina, čak, može izazvati obe emocije ukoliko je
grupa koja je prenosi podeljena oko nekog problema. Takođe, u procesu
prenošenja pretpostavke se munjevito pretvaraju u činjenice. "Možda
će biti devalvacije" tako već u narednom koraku postaje "biće
devalvacije", a stvar dodatno pogoršava ako je prepostavka potekla
od nekog ko se smatra dobro obaveštenim i čijim imenom se potkrepljuje
verodostojnost glasine.
"Ja imam običaj u šali da kažem da je kod svake glasine bar pola istine, samo treba znati koja polovina je u pitanju", kaže profesor Kuzmanović. Po njegovom mišljenju, glasine nisu posebno svojstvene razvijenim odnosno nerazvijenim društvima, već se javljaju svuda i to na pitanjima oko kojih je javna briga naročito izražena. U manjim sredinama ili grupama to može biti na nivou trača, u većim predmet glasina mogu biti državna politika, odnosi među državama i slično.
ČUDESNI SVET INTERNETA: Glasine imaju naročitu ulogu u dramatičnim okolnostima, kao što je bio prošlogodišnji napad NATO-a na Jugoslaviju, te su stoga jedno od osnovnih oruđa psihološkog rata. U to vreme pronosile su se priče o tome kada će i šta biti bombarodavano (išlo se toliko daleko da se tvrdilo da na internetu postoji najava šta će se bombardovati narednog dana), koliko daleko su odmakli pregovori o primirju, koliko je oboreno neprijateljskih aviona i helikoptera, koliko je zarobljeno pilota i specijalaca koji su krenuli da ih spasavaju. Mnoge od ovih glasina ostale su "žive", odnosno neproverene i do današnjeg dana.
Internet kao sredstvo masovne komunikacije, pri tom pravno sasvim neuređeno, idealno je mesto za širenje glasina, čemu naročito doprinosi činjenica da su internet prezentacije ravnopravne, bilo da iza njih stoji neka moćna medijska kuća, država, međunarodna organizacija ili frustrirani pojedinac. Iako postoje metodi pomoću kojih se jednostavno mogu odvojiti stranice sa verodostojnim sadržajima od onih koje krivotvore istinu i podstiču glasine, prosečan korisnik ih uglavnom ne poznaje i lako mu se može dogoditi da ga zavede forma pa da poveruje sadržaju. Šampion širenja glasina na internetu je Met Dradž, koji na adresi www.drudgereport.com svakodnevno objavljuje glasine koje mu dojavljuju sada već brojni saradnici širom Amerike.
Vrlo često glasine u sebi nose antagonizam koji se u emotivnom zanosu lako previđa. Tako se, na primer, pronese glas da voda u vodovodu nije ispravna i da treba piti samo flaširanu, a da se niko ne seti da kontrolu i jedne i druge rade isti ljudi, sa podjednakom odgovornošću prema potrošačima.
Glasine se uspešno zaustavljaju ukoliko postoji autoritativno sredstvo javnog informisanja kome se veruje. Taj medij potvrđuje priče ili objavljuje demanti, što u najvećoj meri "ubija" glasinu, mada uvek ima poklonika teorija zavere koji "nikome ne veruju". Problemi nastaju ukoliko sredstva informisanja izgube poverenje građana zbog manipulisanja istinom. Poverenje se teško vraća, a demanti tako iskompromitovanih medija znaju glasinama da daju vetar u leđa po principu "gde ima dima...". Glasine umeju da izazovu paniku i učine da se događaji otrgnu svakoj kontroli, i na kraju obiju o glavu institucijama koje su ih zanemarivale. Nema stvari koja je toliko loša a da je naša mašta ne može učiniti još mnogo gorom.
Zoran Stanojević
Od trača do istine
Novinar radija B2 92 Aleksandar Timofejev vodio je od 1991. do 1994. godine na televiziji Studio B izuzetno popularnu emisiju "Od trača do istine". Zamolili smo ga da uporedi glasine koje su onda kolale sa onima koje čuje danas:
"Čini mi se da je ono bilo doba naivnosti i nevinosti, čak i po glasinama, iako je to bilo jezivo doba, rat. Tada nije bilo toliko ubistava na ulici, a ona su sada suštinski glavna tema većine glasina. Dijapazon glasina bio je neverovatan, ali glasina o ubistvima nije bilo. A i da je bilo ja to ne bih pustio u emisiju jer smo imali tri pravila: nismo nikada pričali i tražili odgovor na pitanje ko je koje nacije, što je tada bilo važno; nismo nikada istraživali ko s kim ide u krevet, što je bilo na uštrb gledanosti, ali sam ja odbio da ulazim u takve stvari; nismo se bavili privrednim kriminalom iako je bilo dosta takvih pitanja. Ali niti sam ja bio policajac, niti je Studio B bio policija, da mi to istražujemo."
Na pitanje da li bi takva emisija bila moguća danas, gospodin Timofejev odgovara:
"Skoro smo tadašnji i sadašnji direktor Studija B Dragan Kojadinović i ja pričali o nekadašnjim vremenima, o tome kako je to bila gledana emisija i on je rekao: 'Ja bih to voleo da vidim još jedanput na televiziji', a onda smo stali kod pitanja ko bi to danas mogao da potpiše i da preživi jedno duže vreme. U stvari, više smo se šalili nego što je to bio ozbiljan razgovor.
Što se tiče Zakona o informisanju, mi smo se i tada, kada nije bilo tog zakona ali je bilo drugih, trudili i vodili računa da gledaoci postavljaju pitanja. To je bio trik, nikada nismo ništa tvrdili. No, možda bi se danas i za pitanje oglašavali krivim."
