Vreme broj 484, 15. april 2000.

Intervju: Vesna Zmijanac, folk zvezda

Nije kriza nego paraliza

Žensko na estradi danas je nejako u odnosu na moju generaciju i ono podsvesno traži zaštitu. Pošto nisu imale zaštitu kakvu je trebalo da imaju, one su se priklanjale ljudima sumnjive biografije. A tako je zapravo uvek bilo

Na "tradicionalno" pitanje o planovima Vesna Zmijanac najpre kaže da želi da "po planu" zasadi luk i šargarepu u svojoj bašti na Bukulji. Kaže još i da je izdavanje nove ploče u poređenju sa objavljivanjem knjige – "pesma". Taj "pokušaj biografije", kako je knjiga naslovljena (izdavač EVRO), bio je povod za ovaj razgovor. Susret smo, razume se, iskoristili da iz prve ruke dobijemo odgovore na pitanja koja su se u poslednje vreme doticala estrade, a pre svega zašto nam je estrada postala tako važna i tako indikativna.

"Knjigom nisam htela da postignem ništa. Poslednjih pet godina sam gore na Bukulji, gde sam imala više vremena nego što bih ga imala u Beogradu, nije mi zvrčao telefon svaki čas, nije ni blizu da može da se svrati kao ovde, pa sam mogla da dozvolim sebi sat-dva dnevno da se saberem i počnem da pišem. Pišem odavno, beleške, dnevnike, sve sam prečešljala, jednu punu sobu novina sa mojim intervjuima, a za 27 godina možete misliti koliko toga ima, sve sam to složila, osmislila, domislila, i napravila tu knjigu koja je 30 odsto od onoga šta je život Vesne Zmijanac, dug 44 godine."

Šta mislite da će ljude najviše interesovati iz vaše biografije?

Mislim da će ih najviše interesovati ono što kod mene i jeste najzanimljivije. Nemam iskustva sa pisanjem i dok sam radila nisam imala predstavu koliko će strana biti ovoga, koliko onoga. Tek kad je knjiga bila gotova, primetila sam da je najviše strana bilo o kafani, o magistrali. Kad je došla velika slava, nisam imala šta o tome da napišem, to mi je došlo k'o logično stanje. Ako je meni to bilo najinteresantnije, mogu da zamislim kako će biti čitaocima. Ja sam to najlepše i napisala. Taj put, prvih deset godina, mnogo je lepo opisan. Ujedno, to će biti korisno i za moje kolege sa estrade.

Mislite da današnja generacija pevača lakše prolazi ?

Prolazi lakše, ali nema kvaliteta. Možete imati diplome i doktorate, važno je zapravo kakav vam je pripravnički staž. Neko ko pravo iz tatinog i maminog krila dođe u Sava centar ne može da valja. Iskustvo mora da postoji, ono možda ne mora da bude toliko teško kao što je moje bilo, i u pravu ste, vremena ondašnja i ovdašnja se razlikuju. Tada nije bilo ni ovoliko televizija ni ovoliko koncerata, manifestacija. Tada je bilo malo toga, ali je bilo kvalitetno. Znate kako je nekad izgledao MESAM, sa Doris Dragović u konkurenciji, sa svim pevačima iz ondašnje Jugoslavije. Zahtevi su bili drugačiji. Narod je, pre svega, u ono vreme bio svesniji nego što je sada. Čini mi se da je čuo i video, živelo se mirnije i srećnije, samim tim imalo se i vremena da se bolje čuje i vidi. Nije se živelo ovako brzo, ovako pohlepno. U ovakvoj trci se nema vremena da se čuje niti vidi šta vredi. Kakva je sadašnja situacija, tako mi i gledamo i vidimo i slušamo. To važi i za modu i za sve profesije, pa i za moju. Osamdesete se mnogo razlikuju od devedesetih. Nije bilo toliko tehnike koliko je ima sada, ali sa njenim razvojem desilo se naopako, mi smo tehniku na loš način iskoristili. Pojavile su se televizije na sve strane, diskografske kuće su se pocepale, a uz sve to ne postoji više pravna država. Nema više RTS-a, niti je PGP RTS kakav je bio, gde ste imali pet urednika koji preslušaju ploču pre nego je puste. Ako ne valja, udare pečat šund, a onda možete odmah da je stavite u vitrinu – to niko neće da kupi i bila je triput skuplja. Bio je strašno bitan način na koji se peva, tražilo se maltene izvorno pevanje da bi to prošlo. Usaglasiti kritiku i urednike, a opet i narod koji traži komercijalu, to je bila misaona imenica. Sve to kad saberete, da biste došli do tiraža od pola miliona, koliko sam ja prodavala godinama, morali ste biti veliki kvalitet i veliki um da sve to uskladite, a toga danas nema. Sad je došlo vreme – platite pa klatite. Možete i vi sutra da snimite ploču, pevaće umesto vas Leontina ili Vesna Zmijanac. Nažalost, tako je nije samo na estradi, tako je u svemu.

Na šta se, kad kažete da je teško, u stvari najviše žalite?

To je jedan generalno težak poziv za ženu. Naša, jugoslovenska estrada skoro da nije za ženu, za razliku od zemalja koje su nam bliske, recimo Grčke. Tamo postoji red i narod se veseli na jedan specifičan, lep način. Kod nas nema pravila niti reda, treba da ste jako mudri i fizički snažni. Možda je tako i kod nas nekad bilo, ali vremenom su ljudi postali agresivni. Izaći na kraj sa kafancima i pijancima, baratati ljudima, menadžerima, ako postanete slavni i sa novinarima – sve to treba uskladiti. Tu ne može samo da se peva. Nisam videla čak ni nekog tako dobrog menadžera kakvi postoje u svetu, pa ne morate ništa osim da pevate. To jeste broj jedan ali... To je noćni poziv, a naši ljudi su po prirodi malo agresivni. Oni jesu i veliki veseljaci, ali imate i onu njihovu kontru koja je malo nezgodna. Sad ne smem ni da mislim, jer je u celoj državi bespravno stanje i ništa nije kako treba. Niko ne dobija ono što zaslužuje. I obrnuto – poneki dobijaju i ono što im pod milim Bogom ne pripada, ama baš nimalo.

Hoćete da kažete da je narod toliko postao agresivan da pevanje u kafanama na magistrali nije ni moguće?

Znate šta se desilo sa našim ljudima? Sad više nije kriza, sad je paraliza. Možete da dubite na glavi, da pevate, ne pevate, možete da radite šta hoćete, narod je mrtav. Ne možeš da ih dovedeš ni do pravog raspoloženja, a kamoli do nekog neraspoloženja, ne možete im ništa. To se ugasilo. Pesma se u ovoj zemlji ugasila. Mislim da u celoj Srbiji ukupno sada ima dobrih kafana koliko je ranije bilo u pet kilometara na jednom putu. Muzika se ugasila kao što smo se i mi ugasili, negde su nam duše ućutale. To je u stvari najstrašnije.

Od čega onda žive današnji pevači?

Putuju, jer van naše zemlje još uvek nije tako. Naš narod napolju, koga ima koliko ga ima i ovde, ipak živi u normalnijem stanju nego narod ovde, ipak ima neki sređen život. Sve su manje nostalgični, ali su to još uvek, pa dolaze da vide. Sve naravno zavisi i od toga ko ste i šta ste napravili. Ja imam svoju generaciju, a sada dolaze i njihova deca. Očigledno da je trag koji sam ostavila jako dubok jer ta deca znaju da pevaju moje pesme koje su starije od njih.

Ispada da pevači i poneki političari jedini mogu da dobijaju vize i putuju. To znači i da su folk pevači sada naši ambasadori?

Političari više ne mogu, ali pevači mogu da putuju, postoje agencije i menadžeri svuda u svetu i taj posao funkcioniše bez problema. Ja bar u svakoj zemlji imam svog menadžera. A jesmo i ambasadori. Kad pogledam – petak na nedelju, kad se vraćamo, u avionu je uglavnom estrada i jedno izvesno vreme bila je baš samo estrada. Kad nas na carini pitaju koliko para nosimo, kažemo da nas to nikad ni ne pitaju jer smo mi jedini koji samo donosimo devize u zemlju i tu ih ostavljamo, i to smo radili svih ovih deset godina rata.

Jeste li čuli da analitičari naše propasti kažu da je folk muzika posredno pomagala ostanak ovog režima na vlasti?

Nema to nikakve veze. Da mi podržavamo vlast, onda bismo svi pevali "Ide Mile lajkovačkom prugom", a ne tužne teške pesme koje su uvek bolje kod nas prolazile. Naprotiv, mi pevamo potpuno kontra od ove vlasti. Po tome kakva nam je vlast, trebalo bi da pevamo izvornu muziku, što ne bi bilo loše, ali nije tako.

Hoćete da kažete da "Pink" televizija svojim programom ne hipnotiše narod?

Naopako bi bilo da u ovom trenutku nema "Pink" televizije! Toliko smo u najstrašnijoj depresiji, da bismo bili polumrtvi ljudi ako to već nismo. Ma koliko "Pink" skretao pažnju ljudima, mislim da, ako naš narod iskreno hoće da vidi i da čuje, ima i načina i puta da vidi šta mu je činiti i kako mu valja činiti. "Pink" televizija nijednog trenutka ne može biti kriva što je gledana, jer svako može da prebaci program na "Studio B", na primer, ili neku drugu lokalnu stanicu. Narod je vrlo obavešten, a to što on neće da se pokrene... Nema te vlasti, nema tog majčinog sina koji će promeniti stanje ove zemlje. Dok se mi sami pojedinačno ne budemo menjali, ispraviti nas niko neće. Naš narod je po prirodi toliko lenj, i kažem vam to iz iskustva, toliko sam vremena provela sa njim. Našem narodu je u duši i samo se time zadovoljava – da lepo pojede, da lepo popije, eventualno da ima neku minimalnu slobodu kretanja, on više od toga ne želi. Govorim o većini, a postoji i nekih deset odsto koji bi da rade i da napreduju. Da smo kao narod voljni da napredujemo i da radimo, da pratimo svet i da u njemu budemo – mi bismo to i radili. Obzirom da ništa ne radimo, a koliko vidim niko ne crče gladan u ovoj zemlji, nama to izgleda i odgovara. Nerviram se koliko niko ne mrda prstom niti pokušava nešto da učini. Jedini zaključak do kojeg mogu doći je da mi i ne želimo promene. Kad bi se sve promenilo, mi bismo morali da radimo deset sati dnevno, da budemo disciplinovani i vredni, a mi to očigledno nećemo.

Nemoj da mi neko pominje medije, da nešto ne vidi ili da ne zna. Danas svako dete i svaki stari seljak znaju šta valja i šta ne valja što se ove vlasti tiče. Onda opet ode i zaokruži to što zaokruži. Zašto? Da li se plaše nečega? Izgleda da se plaše sami sebe.

Da li su lepotice sa estrade promenile društvo u odnosu na neka prošla vremena?

Žensko na estradi danas je nejako u odnosu na moju generaciju i ono podsvesno traži zaštitu. Pošto nisu imale zaštitu kakvu je trebalo da imaju, one su se priklanjale ljudima sumnjive biografije. A tako je zapravo uvek bilo. Ti momci su galantni, veseli, dobri drugari, i ti momci su kad su žene u pitanju kao jagnjad. S jedne strane u duši su nežni, što treba jednoj ženi, a sa druge imaju "mišiće" koji štite i imaju moć. Oni su znali da priušte sve što jednoj mladosti treba, i izgleda da su jedini imali sve što je potrebno. Kako jedan običan dečak može da prati Jelenu Karleušu? Biti sa njom u ovom momentu, ko to može? Novčano nikako ne može da je prati, samo bi se osećao poniženo, a normalno je da ona takve i neće. Osim na estradi, do tako velikih para možete da dolazite samo onako kako su to oni postizali. Ja sam se družila i sa Giškom, sa Ljubom, sa mnogima. Bili su i hrabri, na kraju krajeva. Šta to znači biti loš? Oni su bili manje loši od mnogih koji su to sada, koji imaju srce ko pile.

Jesu li ti opasni momci zauzeli mesto koje su nekad imali političari?

Fama koja oko toga postoji je lažna, i to je jako daleko od onoga što se dešavalo sa ovom drugom stranom. Biznismeni su uvek bili prisniji, uvek su išli do kraja. Političari nisu, znali su da se povuku mnogo ranije, što je možda i mudro. Oni su ipak, ipak, bili neki ljudi od znanja, to je druga vrsta moći. Nije svako mogao sa njima, ni da bude niti da zadrži poznanstvo, da posle budete i prijatelji. Potrebno je više od pesme, moralo je da zna i da se priča. Kod ovih drugih nije potrebno nikakvo specijalno ni umeće niti znanje, bilo je dovoljno dobro izgledati i dobro pevati.

Što ste otišli na Bukulju?

Osećala sam da više ne mogu, da je to kraj i da imam dva izbora – da odem u "Lazu Lazarevića" ili da se negde sklonim. Otišla sam kod prijatelja da se odmorim, i svidelo mi se, priroda je učinila svoje. Odlučila sam da tamo živim, a taj put je jako težak i o njemu ćemo pisati novu knjigu, jer priroda zna i da ubije ko ne zna sa njom da se druži. Sreća te sam puno čitala i znala da tako mora – da se izboriš sa tišinom, sa samim sobom, da nađeš snage da samog sebe menjaš. Taj put još uvek prolazim. Ali, da nisam otišla, bila bih pokojna ili... što kaže Brena – j... sve pare koje sam zaradila ako posle moram sve da ih dam na klinike da se lečim. Shvatila sam to na vreme i mojim kolegama stalno pričam – institut za lečenje od estrade je na Bukulji, kad popadate – izvol'te.

Jelena Grujić

Sadašnji političari ne idu u kafanu

Pripisivale su vam se veze sa nekim bivšim političarima različitih generacija. Ima li razlike između te dve generacije političara, jesu li se ovi današnji promenili?

Oni od pre više ne postoje. Bili su hrabriji i raspolagali su drugačijim sredstvima. Ovi danas gledaju kako će da pokriju svoju glavu, nemaju više vremena da se druže niti da idu u kafanu, da prave sedeljke sa pevanjem i oko pevanja. Odavno više niko od njih ne peva niti se raduje, vreme od pre deset godina i ovo vreme je neuporedivo. Ne znam je li iko od ovih koji su danas u politici u poslednje dve godine ušao u kafanu, da li je uopšte bio na nekoj svadbi, svojoj rodbini, a kamoli da pravimo feštu kao što smo nekad znali, onako bez razloga, da se družimo, jer i oni su ljudi. Znali su i da pevaju i da se vesele, i bilo je lepo, ovo sad je mnogo žalosnije, pogotovo što znam koliko su to voleli. Volela bih i da sada vole. Da pevaju opet kao nekad. Tužno je i njima i nama.

Jesu li vam te veze odmogle?

Kad je moj narod u pitanju nije, jer sam u trenutku kada se to dešavalo već bila poznata i svakako voljenija od njih. Nisam za njih navijala javno, niti sada navijam. Imala sam svoje pesme i svoju popularnost. Voleli su da se druže sa mnom, ja sam im imponovala u svakom pogledu. Znala sam i da se veselim, i da pričam, i da ih slušam, i da im pevam, i svašta pored toga. Logično, što im to ne bi prijalo.

prethodni sadržaj naredni