Jedna karijera – Vojislav Živković
Prećutkivanje smrti
"Politika" je prećutala vest o smrti donedavno najmoćnijeg političara na Kosovu, a vest o njegovoj sahrani sakrila u dnu 14. strane
Samo oni čitaoci
"Politike" koji ove dnevne novine čitaju da bi videli kome bi
trebalo otići na sahranu ili pomen mogli su u utorak 18. aprila iz
nekoliko objavljenih čitulja da saznaju da je Vojislav Živković, bivši
visoki funkcioner Socijalističke partije Srbije i višegodišnji
predsednik Pokrajinskog odbora vladajuće stranke, napustio ovaj svet. Na
unutrašnjopolitičkim stranama ovog lista bilo je tog dana na desetine
informacija o Kosovu i sa Kosova, ali ne i one da je čovek koji se
donedavno pojavljivao i na naslovnim stranicama "Politike" kao
najuticajniji kosovski kadar u poslednjih nekoliko godina u nedelju uveče
16. aprila pronađen mrtav u svojoj kući u Smederevu. I to tako što je
najverovatnije sam sebi pucao u usta.
U prvi mah, po Smederevu su krenule glasine da je Živković navodno pretučen do smrti. Ljudi iz smederevskog Zdravstvenog centra odmah su demantovali ove glasine, izbegavajući doduše da potvrde i prokomentarišu tvrdnje nekih Živkovićevih zemljaka da je iz pištolja pucao sebi u usta. U utorak popodne, nekadašnji čelnik kosovskih socijalista sahranjen je u Smederevu, gde je inače živeo otkako je s porodicom u junu prošle godine napustio Kosovo. Sahrani su, osim članova porodice, prisustvovali i mnogi visoki funkcioneri vladajuće partije (Gorica Gajević, Milomir Minić, Zoran Anđelković, Mihalj Kertes), zatim pojedini članovi srpskog pregovaračkog tima iz Rambujea čiji je Živković prošle godine bio član (Ratko Marković), i mnogi žitelji Kosova, danas raseljeni po raznim gradovima Srbije (samo u Smederevo prošlog leta stiglo ih je 11.500). "Politika" je vest o sahrani "iznenada preminulog" Živkovića objavila na dnu 14. strane. U toj vesti ne pominju se visoki funkcioneri prisutni na sahrani. Vest o sahrani sakrivena je i u "Ekspresu", novinama za koje je bar desetak godina Živković izveštavao sa Kosova.
ODMAH IZA KUMA: Iz kratkih biografskih podataka (objavljenih uglavnom u nerežimskim medijima) saznaje se da je Živković u politiku stigao iz novinarstva. Svojevremeno je radio kao novinar u Televiziji Priština, a potom kao dopisnik "Ekspres politike" iz glavnog grada Kosova. Od svih kosovskih novinara koji su posle Osme sednice natakarili kravate i zatim se sa prvoboračkim entuzijazmom ukrcali u politiku, Živković je dobacio gotovo najdalje, računajući i one koji su završili u diplomatiji. Dalje od njega dogurao je jedino njegov kum Dragoljub Milanović, koji je (takođe preko "Ekspres politike" kao usputne stanice) došao do mesta prvog čoveka državne televizije. I kao novinar, i kasnije kao političar, Živković je spadao u kategoriju krajnje odanih i nepokolebanih sledbenika Slobodana Miloševića, onih koji su zaista verovali da nova srpska istorija počinje od "niko ne sme da vas bije", ili bar od gazimestanske proslave. Od oktobra 1993. do početka rata, kada je smenjen (a da to nije bilo javno objavljeno), Živković je bio na funkciji predsednika pokrajinskog odbora SPS-a, nesumnjivo kao najmoćniji čovek na Kosovu, naravno ako se ne računa i paralelna država Albanaca koja je upravo tih godina nastajala. Bio je poslanik u Skupštini Srbije, a od februara 1997. i poslanik u Veću republika Skupštine SRJ.
Biti prvi čovek SPS-a na Kosovu u
vreme dok je Živković obavljao taj posao značilo je inače da ti iznad
glave sedi samo Slobodan Milošević, a da ti svi ostali iz Beograda
dolaze na noge. U teoriji, Kosovo je za socijaliste bio "sveta srpska
zemlja", u praksi uglavnom rezervoar izbornih pobeda. Zahvaljujući
Prištini, svakoga jutra na dan izbora SPS je već imao 23 poslanička
mesta fore i pre nego što bi glasanje počelo. Jedinu nedoumicu
predstavljalo je nagađanje koliko će Albanaca tog dana "izaći"
na izbore da bi podržali vlast iz Beograda. Takva izborna gimnastika i činjenica
da se na Kosovu puca i gine davale su tamošnjem kadru poseban značaj. U
srpski politički zabran u ovoj pokrajini godinama nije ulazio niko –
radikalima su ostavljane neke mrvice sa stola, a Živković je prilično
namrgođeno dočekivao čak i one iz JUL-a koji su tamo želeli da se
ubace, zbog čega je ponekad morao da trpi i kritike od samog partijskog
vrha. Po kosovskim srpskim enklavama za opoziciju, naravno, nije bilo
mesta, i svi pokušaji opozicionih lidera da se povremeno pojave u Prištini
završavali su se totalnim neuspehom.
Takva pozicija omogućavala je Živkoviću da povremeno podvikne i svojima. U jesen 1998. u Prištinu je, na primer, stigao i Milan Milutinović koji je razgovarao sa privredno-političkim aktivom Pokrajine. Predsednik Srbije tada je kritikovao kosovske socijaliste, optuživši ih da "ne rade ništa, i da su se prepustili toku događaja", smatrajući kako će "Beograd da reši sve probleme". Upućeni tvrde da je pokojni Živković tada prilično žestoko uzvratio i podsetio Milutinovića da tamošnji socijalisti vredno rade. Kao dokaz da se vredno radi Živković je, navodno, pomenuo upravo Milutinovićevu izbornu pobedu na predsedničkim izborima, i to pre svega zahvaljujući neuobičajeno velikom "odzivu" Albanca na Kosovu. Priča se da su tada lokalni kosovski socijalisti stali na stranu svog predsednika, odbacivši sve prigovore koje je Milutinović sa sobom poneo iz Beograda.
POSTKOSOVSKI BLUZ: Otkako je napustio Kosovo u junu prošle godine, Živković je radio kao savetnik generalnog direktora PTT-a. Retko se pojavljivao u javnosti, a jedan od čelnika smederevskih socijalista objasnio je nedavno kako Živković, od dolaska u ovaj grad, "nikada nije otvorio vrata tamošnjih socijalista, niti je ikada išta tražio". Čovek koji je donedavno bio u centru političkih zbivanja i imao uvid u sve što se preko privrede, vojske i policije zbivalo u srpskom političkom korpusu na Kosovu, i svakako mnogo znao, najednom je ostao potpuno zaboravljen. Za razliku od mnogih marginalnih kosovskih socijalista, Živković nije učestvovao ni u stvaranju i radu Srpske nacionalne skupštine (režimskog pandana Srpskom nacionalnom veću). Nije ga bilo ni među delegatima nedavnog Četvrtog kongresa SPS-a. Upućeni kažu da se, otkako je napustio Kosovo, nijednom nije sreo sa Miloševićem, sa kojim je ranije veoma često kontaktirao.
Reporteri "Glasa" koji su prisustvovali sahrani Živkovića zabeležili su mišljenje jednog njegovog školskog druga po kome bi "Vojislav najverovatnije još bio živ da se nije bavio politikom". "Jednostavno je pukao", tvrdi Živkovićev nekadašnji školski drug, a istu pretpostavku iznose ovih dana i mnogi od onih koji su s njim drugovali i otkako je po odlasku s Kosova ispao iz vlasti. Čovek koji je iz gnjilanskog sela Parteša, preko Prištine i Beograda, kao vernik jedne politike i nacionalnog projekta stigao do dvorca u Rambujeu završio je gotovo kao paradigma politike kojoj je služio – skrajnut i zaboravljen u Smederevu kao izbeglica. (Doduše, za razliku od većine kosovskih izbeglica, u sopstvenoj kući koju je, prema reporterima "Glasa", gradio dok je bio na partijskoj funkciji u Pokrajini.) Stigao ga je izgleda postkosovski bluz – praznina nekoga ko je nekada mnogo mogao, a na kraju doživeo da postane, u neku ruku, objekat i žrtva politike kojoj je verovao i koju je godinama verno zastupao. Živkovićevi prijatelji tvrde da je nekadašnji politički najmoćniji čovek Kosova nekoliko puta poslednjih meseci obilazio svoj rodni kraj u okolini Gnjilana. On, koji je i posle Rambujea tvrdio da srpsko Kosovo neće ostati bez Srba, imao je prilike da vidi kako ih tamo, osim u nekoliko enklava, gotovo više i nema. Imao je svakako prilike i da čuje kako oni koji su na Kosovu ostali i dalje pišu pisma Miloševiću i traže da na Kosovo vrati sa sopstveni kadar koji je iz Pokrajine otišao, a nekada je u ime vladajuće stranke vodio tamošnju politiku. Živkovića su verovatno pekle i glasine da je sa Kosova otišao krišom, sakriven pod nekom ciradom, iako njegovi prijatelji i rođaci tvrde da je to obična laž i da mu je lično general Pavković, dan uoči potpisivanja Kumanovskog sporazuma, savetovao da povuče porodicu iz Prištine.
Živkoviću je očigledno bilo jasno da je, posle svega što se dogodilo, od takvih priča i glasina teško bilo pronaći e†kasnu odbranu. Njemu koji je svakako mnogo znao, i svojevremeno smeo da podvikne i jednom Milutinoviću, najednom su sva vrata ostala zatvorena – do Miloševića se više nije moglo, za kumovu televiziju i "Politiku", kuću iz koje je otišao u političare, više nije postojao, natrag na Kosovo se nije moglo, a još teže je padalo saznanje da su u Prištini na vlasti Tači i ostali iz one paralelne kosovske države čije je postojanje zvanični Beograd dugo negirao.
Nenad Lj. Stefanović
