Intervju: Dragan Vukšić, penzionisani pukovnik i savetnik u Pokretu za demokratsku Srbiju
Združene snage
"Pred našim očima dešava se nešto veoma opasno: stvara se partijsko-politička- vojno-policijska oligarhija"
Čelnici Vojske Jugoslavije i Ministarstva unutrašnjih
poslova Srbije u poslednje vreme neuobičajeno su aktivni na javnoj i
političkoj sceni. Nekoliko dana pred opozicioni miting u Beogradu,
ministar policije i predsednik Okružnog odbora SPS Požarevca Vlajko
Stojiljković izjavio je na partijskom sastanku tog odbora da
"nastojanje naših neprijatelja da se naša država razdrobi, potčini
i okupira jeste genocid nad našim narodom, pa je neophodno da se građanima
ukazuje na pokušaje da se preko NATO-izdajničkih stranaka izvrši dalje
potčinjavanje zemlje, što naš narod neće dozvoliti". Ministar
policije je dodao da "u prioritete nad prioritetima stavlja jedinstvo
SPS-a i JUL-a i svih patriotskih i progresivnih snaga".
Istog dana (11. aprila) objavljeno je i saopštenje Uprave za moral Generalštaba VJ sa zajedničkog sastanka predstavnika VJ i MUP Srbije – konkretno načelnika Generalštaba VJ general-pukovnika Nebojše Pavkovića i ministra unutrašnjih poslova Srbije Vlajka Stojiljkovića i načelnika resora javne i državne bezbednosti general-pukovnika Vlastimira Đorđevića i Radomira Markovića. Navedeno je da su predstavnici VJ i MUP Srbije definisali zajedničke zadatke na očuvanju suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka zemlje, kao i javnog reda i lične i imovinske sigurnosti građana. "Na sastanku je istaknuta izuzetno uspešna i efikasna saradnja u prethodnom periodu u borbi protiv albanskih separatista i terorista na Kosovu i Metohiji, posebno jedinstvo u odbrani zemlje od NATO agresije", rečeno je. Dodaje se da će "posebnu aktivnost" pripadnici VJ i MUP Srbije ispoljiti na stvaranju uslova za dalju obnovu i izgradnju zemlje.
Sa pitanjem – šta konkretno sve ovo znači obratili smo se Draganu Vukšiću, penzionisanom pukovniku VJ, sada savetniku za međunarodne odnose i saradnju u Pokretu za demokratsku Srbiju.
"Pred našim očima dešava se nešto veoma opasno. Stvara se partijsko-politička-vojno-policijska oligarhija s jednim jedinim ciljem – da se zaplaše i, ako bude trebalo, onemoguće svi oni koji traže promene i na taj način 'ugrožavaju' sadašnji režim.
U tu svrhu ministar unutrašnjih poslova bavi se ideologijom i politikom, što se videlo u njegovom govoru u Požarevcu, umesto da razrešava bezbrojne slučajeve ubistava i nasilja i preduzima mere da se to ne dešava.
Ministar odbrane i načelnik Generalštaba koriste svaku priliku da izraze odanost svom vrhovnom komandantu i ponove obećanje da će ga Vojska braniti, makar i od vlastitog naroda. To najčešće izražavaju pozivajući se na zadatak VJ da brani ustavni poredak, pri čemu im ni na pamet ne pada da pogledaju šta to u Ustavu piše, šta je u stvari ustavni poredak. Zato se sastanak načelnika Generalštaba VJ i ministra unutrašnjih poslova Republike Srbije sa svojim saradnicima ne može shvatiti drugačije nego kao direktna pretnja organizatorima mitinga 14. aprila i učesnicima – dakle narodu."
U kojoj meri je najava saradnje vojske i policije bitna novost?
To nije novo. Ovo je samo bila konkretna prilika da se na veoma jasan način narodu stavi do znanja da će biti preduzete mere koje bi onemogućile bilo kakvo radikalnije izražavanje namera i želja koje su sasvim logične – da što pre dođe do promene vlasti.
Ne samo da to nije novo, nego je odmah nakon agresije NATO-a saradnja VJ i policije za vreme sukoba sa NATO-om proglašena novim doktrinarnim dostignućem i principom, što je suprotno međunarodnoj praksi.
Reč je praktično o tome da je Slobodan Milošević nekad davao sve prednosti policiji, jer nije imao poverenje u VJ, a onda je posle određenih personalnih promena u VJ stavio tu istu vojsku potpuno pod svoju šapu i doveo na čelo ljude koji su beskrajno odani i koji su obavili odgovarajuća čišćenja u vojsci. Danas daje prednost vojsci. Pošto je u tome izgleda otišao suviše daleko, sad uspostavlja ravnotežu i nalazi da je najzgodnije da se vojska i policija povezuju, da srastaju, praktično postanu jedno telo, da u perspektivi možda postanu jedna organizacija. Ta zloupotreba jeste nešto novo, jer se zadaci VJ i policije nikako ne mogu identifikovati, ni u ratu ni u miru. U miru imaju sasvim odvojene funkcije, a u ratu policija postaje deo oružanih snaga, ali o ratovima bismo konačno trebalo da prestanemo da govorimo i da pokušamo da razmišljamo kako ćemo živeti u miru i na miran način izaći iz svih ovih teškoća, što očigledno nije cilj ovog režima.
Šta bi mogao biti konkretan cilj fuzije vojske i policije? Zar policija sama više nije dovoljna da brani vlast?
Očigledno je Slobodan Milošević kalkulisao sa policijom koju je preferirao, računajući da sa njom može da reši sve probleme. Međutim, na Kosovu se uverio da to ne može da uradi, da svoju volju i pogrešnu politiku nije bio u stanju da sprovede samo sa policijom. Tada se u vojsci suočavao sa određenim otporom pojedinih generala i oficira koji su se suprotstavljali toj politici i zahtevali da se vojska i policija, a naročito vojska, koriste u skladu s Ustavom, da se jasno definiše šta se želi postići i utvrdi mogu li se ti ciljevi ostvariti. Vojska se zalagala za mirno, političko rešenje problema na Kosovu i jasno je davala na znanje politici da se silom dole neće ništa postići. Onda su usledile promene u VJ, i sad je vojska pod njegovom kontrolom i ništa nije logičnije – s obzirom na politiku koju on vodi – od sadašnje težnje da se ta dva instrumenta sile, na koje se on oslanja, povežu što tešnje, da postanu jedna organizacija da bi i na taj način sebi produžio opstanak na vlasti, i uveo diktaturu ako bude trebalo.
Postoji li u novijoj istoriji neki primer takvog spajanja vojske i policije?
Moguće je da je postojao u nekoj od azijskih, afričkih ili južnoameričkih zemalja, ali u Evropi nije. U Evropi krajem XX, početkom XXI veka je tako nešto nepojmljivo i odudara od zdrave pameti.
Kad se saberu vojska i policija, kolikom oružanom silom raspolaže režim?
Međunarodne norme predviđaju da vojska treba da broji od 0,5 do jedan odsto broja stanovnika. I za policiju postoje nekakve norme. Kad je vojska u pitanju, mi smo na gornjoj granici tog broja, jer imamo negde oko 100.000 ili nešto više pripadnika VJ, a za policiju se zna da je predimenzionirana, da je "vojnizirana", da su rukovodioci u policiji postali generali.
Umesto da nas politika vodi što je moguće manje opasnim putevima, da čuva zemlju, da izbegava one hridi koje ozbiljno prete da potope brod koji nazivamo državom, a da vojska deluje odvraćajuće i da se ne dovodi u situaciju da joj se daju zadaci za koje se unapred zna da ona ne može da ih izvrši, kod nas je sve obrnuto. To je istorijski i civilizacijski nakaradno. Politika vodi zemlju u propast, ekonomija se raspada, međunacionalni sukobi narastaju do usijanja, a onda se misli da vojska može da odbrani i sačuva takvu državu. To jednostavno nije moguće ostvariti. Vojska puca po istim šavovima po kojima se raspada višenacionalna zemlja i država koja praktično ne može više da opstane. To se desilo sa prethodnom Jugoslavijom, to će – bojim se – biti i u ovoj Jugoslaviji ako dođe do odvajanja Crne Gore ili nekog sličnog katastrofalnog razvoja događaja.
Je li nedavno objavljena vest da nekoliko doskorašnjih generala VJ rade u kabinetima predsednika i premijera Crne Gore indicija u tom pravcu?
Da, to su neki od generala koje je Milošević smenio i prvom prilikom udaljio iz vojske tako što ih je penzionisao. Evidentno je da su se na taj način još više distancirali od politike koju vodi Milošević. Ne znam da li će i progovoriti o tome šta su na svojim dužnostima u VJ predviđali da će se desiti i šta su predlagali i preduzimali da se to ne desi. Veoma bih voleo i smatrao bih patriotskom čašću i dužnošću da kažu istinu i doprinesu da se vidi ko je šta u predvečerje tragičnih događaja na Kosmetu mislio i radio, a ko je govorio jedno, mislio drugo, a činio treće.
Kakvo je, prema vašim saznanjima, raspoloženje vojske – izuzimajući njen vrh – prema ovakvom načinu njene upotrebe?
Ja razdvajam vojno rukovodstvo i vojsku. Vojno rukovodstvo čini skup generala čije dobre i loše strane veoma dobro poznajem. Više je ovih drugih, naročito kad je reč o poznavanju međunarodnih odnosa i tragičnog položaja ove zemlje u svetu. Oni jednostavno niti žele niti imaju dovoljno informacija da o o tome stvore realnu sliku i utiču na političko rukovodstvo da se okane pogubne politike.
Među njima ima onih koji su potpuno odani Miloševiću, koji mu ljube skute i koji koriste svaku priliku da to pokažu – a on im takvu priliku pruža svakog dana. Postoji i grupa ljudi – koje takođe poznajem – za koje pouzdano znam da misle drugačije, ali mi u ovom trenutku nije jasno zašto se konformiraju i zašto učestvuju u toj politici i svojim autoritetom joj daju alibi.
Međutim, kad sam rekao da postoji i Vojska Jugoslavije, mislio sam na vojnike, na podoficire i oficire koji su imali i imaju iste probleme kakve sam ja imao kad sam bio u aktivnoj službi u VJ. Pouzdano znam da većina njih razlikuje šta su to državni i nacionalni interesi, a šta je vlast, šta je režim, šta su partije. Oni znaju da su država i nacija, državni i nacionalni interesi večite kategorije, kategorije iznad svega – a naročito iznad vlasti i režima, koji su prolazni i trebalo bi da se menjaju na demokratskim izborima. Jedino merilo za valjanost svake vlasti je da li vodi politku u skladu sa nacionalnim i državnim interesima i da li za vođenje te politike odgovara. Ni jedno ni drugo nije slučaj kod nas već duže vreme.
Znači li to da se režim možda ne bi mogao osloniti na vojsku u celini u slučaju da predsednik SRJ reši da upotrebi VJ u razrešavanju eventualnog unutrašnjeg sukoba u svoju korist?
Slobodan Milošević – jer on za mene već duže vremena nije predsednik – može to da uradi, i to se od njega i njegovog režima može očekivati. Sasvim je realno očekivati i da oni za koje sam rekao da su mu beskrajno odani izvrše ta njegova naređenja. To znači da preti opasnost da se vojska upotrebi protiv naroda i da dođe do krvoprolića. To je nešto najstrašnije što bi moglo da nam se desi, ali to je ujedno i najkraći put da oni koji izdaju takva naređenja, koji učine takva nedela dožive sudbinu da jednostavno odu sa vlasti, da budu zbrisani. Pitanje je samo kad će se oružje okrenuti protiv njih, jer batina ima dva kraja. Ja mislim – vrlo brzo, ali je tragika cele situacije u tome što će krv možda pasti.
Roksanda Ninčić
Ratovi bez vojskovođa
Nedavno je Novinsko-informativni centar "Vojska" izdao brošuru "Načelnici Generalštaba 1876-2000", iz koje proizilazi da Srbija i Jugoslavija jedino u vreme ratova nisu imale načelnike Generalštaba.
Zašto? "Polazi se", kaže Dragan Vukšić,
penzionisani pukovnik VJ i savetnik u Pokretu za demokratsku Srbiju,
"od pogrešnog stava da glavni Đeneralštab srpske vojske nije
postojao u periodima kad je proglašavano ratno stanje i dok je postojala
komanda aktivne vojske, kao i da je 1914. prošireni Đeneralštab
prerastao u Štab Vrhovne komande, pa se ličnosti na dužnostima načelnika
Štaba Vrhovne komande ne smatraju i ne navode kao načelnici Đeneralštaba.
Autori očigledno nisu raščistili da li je značajnija funkcija ili
naziv. Po mom mišljenju, značajnija je funkcija, jer nijedna vojska ne
može bez institucije kakva je Generalštab – ni u miru, a posebno ne u
ratu, bez obzira na naziv.
Drugo, transformacija Đeneralštaba u štab Vrhovne komande je normalna i predviđena. Stoga nije logično da Srbija za vreme ratnog stanja nije imala načelnika Đeneralštaba, bez obzira na to što se on tad nazivao načelnik štaba Vrhovne komande.
Dalje, tvrdi se da je Vrhovna komanda jugoslovenske vojske u zemlju preseljena 8. juna 1942, a za načelnika postavljen general Draža Mihajlović, koji je od januara 1942. bio i ministar vojske u jugoslovenskoj vladi. Istovremeno, general Arsa Jovanović je od decembra 1941. godine postavljen za načelnika NOV-a i POJ-a, ali se ni jedan ni drugi ne navode kao načelnici Đeneralštaba, odnosno Generalštaba.
U vezi s tim, postavlja se bezbroj pitanja. Kako je to i odakle Vrhovna komanda jugoslovenske vojske preseljena u zemlju? Kakva je to bila jugoslovenska vojska, gde je ratovala i pod kojim imenom? Ako smo u ratu od 1941. do 1944. imali dva načelnika štaba – jugoslovenske i NOV i POJ, zašto nijednog ne priznajemo kao načelnika Generalštaba? Ako nismo u stanju da damo odgovore na ta i druga pitanja, zašto se pominju na način koji nije primeren?
Dalje, navodi se da predsednik SRJ komanduje VJ u skladu sa odlukama VSO-a, što je tačno. Međutim, u vezi s tim postavljaju se dva pitanja: budući da se za vreme tzv. rata sa NATO-om VSO nije sastajao, nije funkcionisao, pa prema tome nije ni odlučivao – na osnovu čijih odluka je onda Slobodan Milošević komandovao VJ i na osnovu čega se još kiti i nepostojećom dužnošću vrhovnog komandanta?
U brošuri piše da je general Arsa Jovanović 1. marta 1945. postavljen za načelnika Generalštaba Jugoslovenske narodne armije, koja tada jednostavno nije postojala već se zvala Jugoslovenska armija. Piše i da je general-pukovnik Viktor Bubanj bio načelnik Generalštaba JNA do 5. oktobra 1972. godine, a čovek je preminuo 2. maja te godine, nekoliko dana po završetku službene posete delegacije JNA Austriji, čiji sam član bio. Prema objavljenim podacima, general-pukovnik Momčilo Perišić bio je načelnik Generalštaba VJ do 24. decembra 1998. Aktivna služba prestala mu je 24. novembra iste godine, a general Ojdanić postavljen je na dužnost načelnika Generalštaba VJ 27. novembra 1998. Ispada da je general Perišić mesec dana bio načelnik Generalštaba VJ, iako nije bio aktivno vojno lice i da je VJ skoro mesec dana imala dva načelnika Generalštaba.
Postoje i brojne druge netačnosti, ali mislim da je i ovo dovoljno da izdavači povuku brošuru i da u narednom periodu ozbiljnom poslu priđu ozbiljno."
