Dezerterska sudbina
Panonski brodolomnici
NATO je tokom bombardovanja pozivao jugoslovenske vojne obveznike da odbiju poslušnost Miloševiću, a sada ne želi da ima ništa sa onima koji su to učinili
Kao i mnoga druga
mesta u bivšem sovjetskom bloku, grad Debrecin u istočnoj Mađarskoj
prolazi kroz ubrzanu transformaciju. O tome svedoče sveže renovirane
fasade sa kojih blešte nazivi poznatih zapadnih firmi, lepo uređeni
izlozi i ulice zakrčene novim uvoznim automobilima koji su zamenili dojučerašnje
"moskviče" i "vartburge". Po strani od svega toga,
petnaestak kilometara izvan grada, visoki sivi zidovi i bodljikava žica
okružuju bivšu sovjetsku vojnu bazu. Umesto Rusa, u njoj sada obitavaju
nesrećnici iz celog sveta koji su preko Mađarske pokušali da se domognu
boljeg života na Zapadu: Avganistanci, Nigerijci, Filipinci, Vijetnamci,
Arapi i, naravno, Jugosloveni. Straže nema – ulazak i izlazak je
slobodan – ali, po svemu drugom to mesto najviše podseća na zapušten
zatvor. Kupatila su retka, često bez vode, spava se u pretrpanim
spavaonicama, na rasklimatanim vojničkim krevetima, jede se hrana iz
konzervi, prodavnice i kantine – nema.
TEORIJA I PRAKSA: Većina Jugoslovena – ima ih par stotina – došla je u Mađarsku tokom prošlogodišnjeg bombardovanja, takozvanom "zelenom linijom", preko njiva i šuma. Svega nekolicina su "pravi" dezerteri – oni koji su bacili puške i napustili svoje jedinice – većina je pobegla od vojnih pozivara. Po dolasku u Mađarsku otkrili su da zapadne zemlje ne žele da im daju vize, a da za azil ne ispunjavaju uslove. Od gotovo 5000 jugoslovenskih građana koji su tokom prošle godine zatražili azil u Mađarskoj, samo trideset sedam je taj status dobilo. Većina ostalih se vratila, ko je mogao otišao je dalje, a ko nije ostao je nasukan u Debrecinu – bez papira, bez posla, bez budućnosti.
Jedan od njih je Dragan, tridesetogodišnji optičar iz Šumadije, koji je pobegao preko Drine u aprilu prošle godine. Najpre je pokušao da dobije politički azil u Sarajevu, ali je tamo saznao da Bosna i Hercegovina još uvek nema zakon o azilu. Ukrcao se u avion za Cirih, ali su ga Švajcarci odmah po sletanju deportovali prvim avionom u Mađarsku. "Posle sam čuo da je trebalo da se pobijem sa švajcarskim pandurima", vajka se Dragan. "Za to bih dobio devet meseci zatvora." Na primedbu da bi ga posle toga ionako proterali, Dragan odgovara: "Tako je, ali bih bar proveo devet meseci na mestu boljem od ove rupčage." Kao i mnogi, Dragan ima rodbinu u Nemačkoj, ali je ambasada u Nemačkoj odbila da mu izda vizu da ih poseti. "Ni garantno pismo nije pomoglo", kaže Dragan. "Nisu me pustili dalje od vrata."
U teoriji, pitomci u Debrecinu imaju pravo da rade u Mađarskoj, pod uslovom da poslodavac dokaže da za taj posao nema kvalifikovanih Mađara. U praksi, jezička barijera i relativno visoka nezaposlenost eliminišu takvu mogućnost. "Šta da ti kažem, ima ovde vojvođanskih Mađara, pa ni oni nisu uspeli da se snađu za posao, a vlasti ih zbog jugoslovenskih pasoša tretiraju isto kao Srbe", priča Dragan. Od čega živi? "Od ničega – oslabio sam dvanaest kila otkad sam ovde", kaže. Momci se dovijaju – kupuju bakaluk i cigarete u gradu i prodaju ostalima po malo višim cenama. Drugi su nabavili mobilne telefone pa ih iznajmljuju za nadoknadu. "Ovde više ne mogu da izdržim. Čekam leto, pa da brišem", kaže Dragan. Kuda? "Bilo kuda", odgovara. "Pokušaću nekako da se prebacim u Nemačku." O povratku ne razmišlja. "Ja sam iz malog mesta", kaže. "Svi me znaju, i odmah bi me neko prijavio."
ZELENA LINIJA: Za razliku od Dragana, koji nema neka posebna politička ubeđenja, Milan, Beograđanin, pobegao je zato što nije hteo da učestvuje u, kako kaže, "Slobinom ratu". "Jurili su me za Hrvatsku, za Bosnu, za Kosovo, ali sam uvek uspevao da se izvučem", priča. "Znao sam da tamo naši rade užasne stvari." Uoči bombardovanja, sklonio se u roditeljsku vikendicu, ali tamo nije mogao dugo da ostane. "Vojna policija je svaki čas dolazila da me traži kod majke i oca. Pobegao sam da bi njih pustili na miru." Povremeno se čuje sa svojima telefonom, ali ne sme da im kaže gde je. "Prijatelj mi je doneo udžbenike iz Beograda, pa sad po ceo dan obnavljam gradivo", kaže Milan, koji je apsolvirao elektrotehniku. "Od toga nema vajde, ali mi prolazi vreme." Vratiće se, kaže, "kad ode Sloba".
Živojin je "pravi" dezerter, koji je klisnuo preko bugarske granice kad je njegova jedinica trebalo da bude upućena na Kosovo. "Znao sam da mogu da me ubiju i naši i njihovi graničari, ali nije me bilo briga. Imao sam trenerku ispod uniforme i, čim sam shvatio da sam u Bugarskoj, skinuo sam uniformu i zakopao je u šumi." Posle je morao da je otkopava, da bi dokazao Bugarima da je stvarno dezerter. "Došao sam u Mađarsku jer sam mislio da će me, kao zemlja članica NATO-a, bolje primiti." Sad vidi da se prevario, ali mu nije žao što je dezertirao. "Još za vreme rata sam čuo od nekih koji su se vraćali sa Kosova šta se tamo radilo", kaže Živojin. "Pre bih umro nego što bih učestvovao u tome." Jovan, kompjuterski programer iz Vojvodine, možda je najinteresantniji slučaj. On se skrivao od mobilizacije u stanu kod prijatelja, ali je prešao granicu uoči kraja rata, istog dana kada je Milošević potpisao sporazun sa Černomirdinom i Ahtisarijem. "Sve vreme rata nadao sam se da će se na kraju nešto promeniti", kaže. "Kad sam shvatio da će Sloba potpisati, i da će opet ispasti 'faktor mira i stabilnosti', te da će još ko zna koliko vladati, pao mi je mrak na oči."
Jovan je prodao radnju i auto đuture za pet hiljada maraka prvom kupcu, i prešao preko "zelene linije". "Platio sam dve hiljade da me prevedu", kaže on. Planirao je da ide u Australiju, ali mu je viza odbijena.
Zapadne zemlje, koje su tokom rata podsticale dezerterstvo, očigledno ne žele da imaju ništa sa ljudima koji su se na to odlučili. "To su potpuno zaboravljeni ljudi", kaže Brajan Filips iz mađarske podružnice međunarodne organizacije za ljudska prava "Amnesti internešnel". "Pokušavamo da im pomognemo, ali niko ne želi da ih primi." U UNHCR-u kažu da su programi za imigraciju u zapadne zemlje koji su postojali pre rata, zamrznuti nakon prekida diplomatskih odnosa. "Sve što možemo jeste da im dostavljamo humanitarnu pomoć", kaže jedan službenik. U američkoj ambasadi nam je rečeno da "nema dokaza da se u Srbiji sistematski krivično gone osobe koje su tokom rata izbegavale vojnu obavezu", pa stoga "to ne može biti osnova za azil".
PRANJE RUKU: U Kancelariji za imigraciju i državljanstvo pri mađarskom Ministarstvu unutrašnjih poslova kažu da nisu u stanju da učine ništa više od onoga što trenutno čine. "Prema našim i međunarodnim standardima, izbegavanje vojne obaveze nije osnova za traženje azila", objašnjava Ištvan Dobo, zamenik ministra. "Azil mogu dobiti samo lica koja dokažu da su proganjana po rasnoj, etničkoj, verskoj ili političkoj liniji. Nažalost, veoma malo Jugoslovena može to da dokaže." Pravdajući se pomalo, Dobo ukazuje da mađarske vlasti ipak tolerišu jugoslovenske vojne begunce. "Dajemo im status lica sa privremenom dozvolom boravka, i nadamo se da će oni negde otići." Slaže se da ovaj status, koji se produžava svake godine, ne znači mnogo. "Niko nije obećao tim ljudima da će dobiti bilo šta ako dođu ovamo." Ipak, ima li NATO neku moralnu obavezu prema ljudima koji su odbili da ratuju protiv Alijanse? "Možda", kaže doktor Dobo, "ali to je ipak moralno pitanje. Srećom", nastavlja, "moj posao nije da rešavam moralna pitanja nego da sprovodim zakone."
Vladimir Pavlović, dvadesettrogodišnjak koji je pre rata bio aktivan u studentskim protestima, pokušava da u Budimpešti organizuje "zaboravljene" kako bi se lakše izborili za kakva-takva prava. Prisustvovali smo osnivačkoj skupštini Udruženja izbeglica "Seobe": tridesetak ljudi se okupilo u malom, zadimljenom stanu. Predsednik, potpredsednik i sekretar izabrani su aklamacijom. Blagajnika nema, jer je organizacija potpuno švorc. Pavlović je svestan da su perspektive da se njihov status poboljša mračne. "Mislili smo da će nas Zapad prihvatiti jer smo odbili da učestvujemo u ratu. Bili smo naivni", kaže on. Na odlasku, silazi niz stepenište da proveri ima li pošte u sandučetu. "Podneo sam zahtev za kanadsku vizu, čekam odgovor", objašnjava. Sanduče je prazno.
Dejan Anastasijević
