Godinu dana kasnije
Ničiji mrtvi
U koju rubriku svrstati 16 ljudi poginulih pod bombama u zgradi RTS-a
U godišnjem izveštaju njujorškog Komiteta za zaštitu
novinara (CPJ) Sijera Leone zauzima prvo mesto na listi zemalja opasnih po život.
Tokom 1999. godine u njoj je ubijeno 10 novinara. Drugo mesto na listi pripalo
je SR Jugoslaviji u kojoj je poginulo šestoro novinara. U ove dve zemlje i
Kolumbiji, u kojoj su ubijena četvorica, stradalo je više od dve trećine od
ukupno 34 novinara čiji je život prošle godine nasilno prekinut. Na listi CPJ
za Jugoslaviju nalaze se, osim Slavka Ćuruvije, samo stranci. Shao Yunhuan
(Xinhua), Xu Xinghu i Zhu Ying (The
Guangming Daily) su poginuli u bombardovanju kineske ambasade 8. maja, a
Volker Kraemer, Gabriel Gruener (Stern) i njihov prevodilac Senol Alit su
ubijeni snajperskim hicima u okolini Dulja na Kosovu, 13. juna.
Komitet za zaštitu novinara je neprofitna organizacija, koja jednom godišnje objavljuje izveštaj o represiji nad novinarstvom u svetu. Kao referentni izvor podataka o stradanju novinarskog staleža i represiji prema medijima, ovogodišnji izveštaj CPJ je doživeo udarac sa neočekivane strane. Britanski magazin Spectator objavio je 5. februara članak Čarlsa Glasa o "propustu" CPJ da 16 poginulih radnika Radio-televizije Srbije (RTS) u NATO bombardovanju "prizna" za novinare. Pitajući (se) "kada je u redu ubiti onog ko smeta" ("When it’s OK to kill a hack"), Čarls Glas podseća da je upozorenje koje je zbog tog "vrištećeg propusta" uputio Siddharth Varadarajan, jedan od urednika Times of India – proizvelo samo dodatne komplikacije. Varadarajanu je odgovorila Džudi Blank, zadužena za komunikacije CPJ, sa objašnjenjem da je 16 poginulih u bombardovanju RTS-a promišljeno (namerno) izostavljeno sa liste – zato što CPJ, mada osuđujući napad na RTS, "deli NATO viđenje RTS-a kao propagandnog a ne inoformativnog medija".
Pomenuti stav NATO alijanse obelodanio je na redovnoj konferenciji u Briselu 8. aprila prošle godine Dejvid Vilbi, a potvrdio njegov pretpostavljeni, general Vesli Klark. To je rečeno mada, konstatuje Spektator, nije verovatno da Vilbi i Klark razumeju ijednu reč srpskohrvatskog ili gledaju program RTS-a, kao što nije verovatno ni da će novinari čiju zemlju bombarduju dok ne pristane na okupaciju – voleti napadača.
Spektator podseća na činjenicu da nijedan od zapadnih dopisnika, producenata i tehničara koji su koristili opremu RTS-a za emitovanje ratnih izveštaja iz Beograda nije ni ogreban, da su Pentagon i ministri odbrane NATO zemalja upozorili zapadne TV-kompanije, ali ne i one koje NATO i CPJ ne smatraju novinarima. Pismo Džudi Blank je u tom pogledu jasno: "naše nezavisne analize programa RTS-a, naročito pred NATO bombardovanje, dovele su do zaključka da se on ni po kojoj definiciji ne može smatrati novinarstvom". Varadarajan smatra da je za organizaciju, kakva je CPJ, opasno da odlučuje o tome šta jeste a šta nije novinarstvo: "Mnogi Jugosloveni veruju da je program CNN tokom rata bio čista propaganda, ali im to ne daje pravo da pretuku ili ubiju novinara CNN-a." Što se tiče propagande kao objašnjenja, troje Kineza poginulih u beogradskoj ambasadi CPJ je "priznao" kao novinare. Spektator preporučuje službenicima CPJ-a koji su RTS ocenili kao propagandnu instituciju da čitaju Guangming Daily – ili ga je možda čitao NATO.
Neprijatne činjenice iznete u članku Čarlsa Glasa
izazvale su i reakciju izvršne direktorke CPJ-a, En Kuper. U pismu Spektatoru, ona odbija zaključak da CPJ ne smatra zaposlene u RTS-u
novinarima i da je NATO imao pravo da ih bombarduje. Anti-NATO propaganda ne
spada u vojnu upotrebu javnih medija, kaže Kuperova, dodajući kako NATO još
nije dokazao da je RTS bio integrisan u jugoslovenski vojni aparat. Ali, šta
biva sa poginulima? En Kuper
ocenjuje da je RTS godinama unazad bila ključni instrument etničkog nasilja i
nacionalne mržnje, "emitujući slike odglumljenih ili izmišljenih
masakriranih srpskih civila, terajući Srbe da traže osvetu". Većina onih
koji su vodili takav program još je na istom mestu, a vlast nepromenjena, ističe
Kuperova: "To je bio razlog za odluku CPJ da u godišnju listu ne uključi
16 radnika RTS-a ubijenih u napadu 23. aprila."
Tako bi sad, godinu dana pošto ih je raznelo po Tašmajdanu, 16 radnika RTS-a valjda trebalo da počiva u miru jer, kaže En Kuper, "bez obzira na to da li ih CPJ smatra za novinare, oni su civili zaštićeni međunarodnim humanitarnim pravom". Retroaktivnu zaštitu od "humanitarnog bombardovanja" teško je zamisliti; to potvrđuje i polemika otvorena (i na internetu) posle objavljivanja teksta u Spektatoru i zvaničnih odgovora CPJ koji su izazvali burne reakcije novinara i običnog sveta. Kako bilo, hladnokrvnost s kojom CPJ brani "svoju" listu novinarskih žrtava ne razlikuje se od suštinske ravnodušnosti koju je prema svojim radnicima i njihovim porodicama u proteklih godinu dana pokazao RTS. Besmisleno je obe te upotrebe mrtvih odmeravati, procenjujući ko su tu "loši" a ko "dobri" – osim ako se o tome ne odluči unapred.
CPJ je dao povod Spektatorovom pitanju da li nova NATO doktrina legitimnih ciljeva podrazumeva galerije koje izlažu propagandne postere, bioskope koji puštaju propagandne filmove, koncerte patriotske muzike, ulične govornike ili samizdat pisce anti-NATO pamfleta? "Ničiji mrtvi" se, izgleda, ipak nisu smirili: poruka da će u NATO svetu vesti štampati i program moći da emituju samo oni čiju slobodu informisanja štite veće bombe i "pametnije" rakete još nije prošla. Šesnaest ubijenih tehničara, montažera, šminkerki i čuvara RTS-a stavili su protekle godine novinarski stalež na ispit savesti koji, pošteno treba priznati, većina nije položila.
Aleksandar Ćirić
